Инфо

Издавач: Православље, новине Српске патријаршије
Информације на телефон редакције: +381 11 3285 519
или на e-mail: pravoslavljespc@ptt.yu
Формат: B5, 266 стр. (30 колор)

Књига се може купити у књижарама Српске патријаршије и Православног богословског факултета.

Аутор

Оливер В. Суботић је рођен 1977. године у Новој Вароши (Србија). У родном граду је завршио Природно-математичку гимназију (1996), после које уписује Факултет организационих наука у Београду (Одсек за информационе технологије).

Током студија на ФОН-у објавио је у домаћим рачунарским часописима преко 40 ауторских текстова из области рачунарске визуелизације и анимације, a 2000. године објављује књигу из области тродимензионалног моделинга под називом: "3D Studio MAX3 - Технике моделинга". Исте године уписује Православни богословски факултет. Током упоредних студија информационих наука и теологије, у својству спољног стручног сарадника je од 2001. до 2003. године држао вежбе из предметâ Компјутерска анимација и Компјутерска графика на Вишој електротехничкој школи у Београду. На ФОН-у је дипломирао 2004. године на тему "3D рачунарска визуелизација", са практичним делом тродимензионалне визуелизације и анимације изгорелог дела комплекса манастира Хиландар. На Православном богословском факултету је дипломирао 2005. године на тему : "Употреба информационих технологија у модерној катихези". Као члан редакције "Православља" објављивао је текстове у оквиру рубрика "Црква и технологија", "Православље на Интернету" и "Хришћанство и савремени човек". Учесник је неколико стручних симпосиона и трибина у организацији епархија СПЦ, на којима је разматрана проблематика савремених технологија. Данас ради на месту стручног сарадника на информационим делатностима на Православном богословском факултету Универзитета у Београду.

Одломци

"Крајњи лево-либерални кругови (у интелектуалном смислу) гаје према дигиталној индустрији готово месијанске идеје, док други пол екстрема (који би могли назвати ултрадесно-конзервативном идеолошком опцијом) на рачунаре и све што је повезано са њима гледају као на највеће зло које је човек могао да смисли. Такве ставове би могли (у недостатку прецизније терминологије) да окарактеришемо као технолатријске (у случају готово идолатријског односа према рачунарима) и технофобијске (када је у питању готово ирационалан страх од свега што је повезано са дигиталном технологијом)."
Одломак из текста "Искушења технолатрије и технофобије"

"Доживљавајући икону Царства Небеског на сваком евхаристијском сабрању, православни хришћанин који је укорењен у живот литургијске заједнице, чијом динамиком живи и дише, једини може имати исправан став према дигиталном окружењу. Реално окушајући истинско царство Духа, он нема потребе да га мења дигиталним царством или било каквим "виртуелним Царством Небеским". Такав човек технологију користи слободно и суверено, као господар, не робује јој (као у случају технолатрије) нити се ње плаши (у смислу некакве ирационалне технофобије). У рукама таквог човека свака технологија (а самим тим и дигитална) служи својој сврси без опасности од застрањивања било ког типа."
Одломак из текста "Превазилажење дигиталног индивидуализма"

"Шта је то што човека више привлачи "контакту" са мртвом шареноликом машинеријом него са реалним бићем (односно човеком)? Очигледно је да је у другом случају потребан подвиг општења, који најчешће није лак. Модерном човеку је управо ова реч (подвиг) мучна јер он бежи од подвига у свакој сфери, тражећи не оно што је спасоносно и истинито, већ оно што је лако и примамљиво. Овим се потпуно разоткрива утилитарна и хедонистичка етика која стоји иза целе приче и не дозвољава субјекту задовољавање туђих потреба ако се исте не поклапају са његовим. Жртва за другог, као идеал хришћанске љубави и врхунац подвига, овим приступом бива потпуно занемарена и потиснута."
Одломак из текста "Дигитални и/или природни контакт"

"Својевремено је Имануел Кант, познати философ и зачетник класичног немачког идеализма, направио преврат у философској мисли генијално инвертујући дотадашњи положај субјекта и објекта у теорији сазнања, што је названо коперниканским обртом. Укратко, целокупна мисао до њега се базирала на томе да се субјекат у једној игри сазнања прилагођава објекту не би ли га сазнао или спознао, док Кант тај однос обрће у корист субјекта. Чини се да је данас у информатичкој науци потребан сличан интелектуални обрт од стране мислећих елита не би ли се горе наведена парадигма сагледала из једног потпуно другачијег угла и довела до нове синтезе..."
Одломак из текста "Из потпуно другачијег угла"

"Проблем крађе идентитета није нов – први лопов био је ђаво, а први покрадени Адам и Ева. Иако тада нису постојале компјутерске базе података, целом човечанству је украден идентитет, али не хакерским упадом, већ одвајањем од Бога и раскидом заједнице живота. Свака даља крађа идентитета само је пројекција те крађе, а изгубљени идентитет је у целости могуће пронаћи само васпостављањем аутентичне међуличне заједнице, онако како је Црква живи и доживљава."
Одломак из текста "Потрага за изгубљеним идентитетом"

"Православље својим литургијско-подвижничким погледом на свет претендује на његов преображај изнутра и у складу са његовим природним назначењем и циљем датим од Бога приликом стварања света и човека, док концепт виртуелне реалности покушава да учини слично, али на један спољашњи и крајње неприродан начин, без икаквог подвига – практично из фотеље. И не само то, већ стварност "преображава" тако што креира привиде и карикатуре настале у нечијој машти која је често под утицајем потпуно антихришћанских идеја (пример су најновије игре потпуно вулгарне тематике). Можда је боље рећи да виртуелна реалност, у смислу у ком је наведена, покушава не да преобрази реалност, већ да побегне од ње..."
Одломак из текста "Виртуелна реалност"

"Компјутерске игре у већини случајева данас губе свој смисао јер уместо одмора углавном доносе напетост чула. Стога треба бити крајње реалан и опрезан по овом питању јер се погрешна стремљења не увиђају одмах, чему често придоносе разни еуфемизми (попут речи "игрице"). И овде се ваља држати златног правила о умерености и здраворазумском расуђивању: икономијски би било дозволити деци временски ограничено коришћење одређеног круга игара које би могли свести под ненасилне и опуштајуће, али исто тако скретати пажњу на погубност коришћења игара агресивне или директно сатанистичке тематике и потпуно их разобличавати. Особито родитељи морају имати активну улогу у том процесу."
Одломак из текста "Компјутерске игре"

"Хришћанину је јасно да његово биће припада створеној егзистенцији те да је без најприсније заједнице са Нествореним избављење од смрти немогуће. Иако је свестан потпуне онтолошке зависности од Бога, на вољном плану потпуно слободно тежи прожимању Нествореним енергијама стремећи ка тачки обожења када његова воља постаје Да вољи Божијој и остварује боголикост по благодати. Код зависника од виртуелне реалности све је супротно: некритичким односом према технологији постепено се утемељује свест базирана на виртуелној реалности која блокира аутентичан однос према човеку и Богу, везујући створену егзистенцију за створене енергије и правећи безизлаз смрти. Врхунска слобода, слобода синовског Да у заједници љубави коју сваки хришћанин тежи да успостави у односу према Богу и која се очитује у слободном испуњавању заповести Божијих, у свету зависника од виртуелне реалности тако задржава само једносмерност, али према смрти, уместо ка Животу."
Одломак из текста "Проблем зависности од дигиталних технологија"

"Заиста је антиномична ситуација да информатичар говори о потреби за информационом апстиненцијом. Но, читалац који разуме антиномије Светог Писма и који је проживео антиномију радосне туге (феномен јединствен за православни етос), разумеће и овај позив. То није позив у смислу радикалног изолационизма, већ упућивање на критичко преиспитивање количине и каквоће информација које преко модерних технолошких средстава допиру до наших чула, често их отупљујући до жалосних граница."
Одломак из текста "Пост као информациона апстиненција"

"Правилан однос према информационом окружењу није могућ без молитвеног живота и обрнуто, права молитвеност није могућа у случају информационо-чулне преоптерећености. Стога је потребно упоредно стражење над чулима и неговање молитвеног живота, а пре свега утемељење и усмеравање свог бића ка литургијској перспективи и активном учествовању у светотајинском животу. За почетак ће бити довољно конституисање недеље у посебној атмосфери неговања мира ума и чула, у смислу иконизовања славе невечерњег Дана Господњег."
Одломак из текста "Антиисихазам модерне цивилизације"

"Пропусти и опасности пројекта биометријских личних карти су сувише велики да би могли бити потиснути јер ће испливати на површину у тренутку када то најмање будемо очекивали и тада ће за реакцију можда бити прекасно. Још увек није касно да се овај пројекат, ако не обустави, а оно преусмери као вид интерног и ограниченог решења или да се постави на добровољну, а не обавезујућу основу. Приговор савести, као у случају цивилног служења војног рока, је крајња граница у којој су колико-толико испоштована права грађана. Остаје ми само да као савестан грађанин овог друштва изразим наду да ће духовне, интелектуалне и политичке елите бити свесне проблема који је пред нама и његово решавање започети одмах."
Одломак из текста "Интегрална критика пројекта биометријских личних карти"

"Једино је још породични дом остао информациона оаза у коју није допуштен улазак објектива. Зато је свакоме ко критички размишља јасно да се догађа лагана медијска припрема терена, са (наизглед) бенигним емисијама, које ће у свести медијског конзумента мало-помало релативизовати право на приватност. Сутра, ако му се у реалном животу деси да му је право на приватност угрожено модерним технолошким средствима, он на то практично неће ни реаговати. Као жаба која се скува у води која се лагано загрева – када би ту исту жабу убацили директно у врелу воду, сигурно је да би одмах искочила. Свеукупна ретроградност медијских пројеката којима се сугерише добровољно и интерактивно губљење права на приватност није спорна. Једино питање које остаје отворено је: колико ће вулгарни технократски притисак успети да наметне контракултурну парадигму свету који је некада био много отпорнији на лоше утицаје?"
Одломак из текста "Интерактивно губљење приватности"

"Први и основни проблем у овој причи је што човек пребацује огромне ингеренције на машину. Постепеним навикавањем, утицај човекове акције и контроле ће постати занемарљив, дајући коначни данак општем комфору. Није толико у питању класично одузимање природне акције, колико привикавање на живот без ње. Интуитивно се намеће Хајдегерово мишљење о човековом односу према технологији које је било крајње критички настројено. Не може се избећи ни никад актуелнији антиутописта Орвел јер тај глобални суперсистем и неће у пуном смислу бити потпуно аутоматизован и аутономан – увек ће постојати неко ко ће имати приступ и контролу над осетљивим информацијама (трансакцијама, кретању, преференцијама...) јер ће у "тотал-ауто" окружењу све информације бити прослеђиване у централне базе (због координације и контроле свих процеса). Парадоксално, класична (бројна, спора и несумњиво неефикасна) бирократија ће нестати, али ће се појавити малобројна (техно)бирократија огромне моћи."
Одломак из текста "Наличје тоталне аутоматизације"

"Ако бисмо хтели да извадимо дубински корен овог проблема, доћи ћемо до правог разлога – слобода којој свако људско биће по свом образу тежи је узрок због кога се ови млади људи одлучују да буду хакери. Своју онтолошку жеђ за (истинском) слободом они испољавају на овај начин тражећи слободу од нечега, слободу од система, наметнутог ауторитета, формулишући је као слободу информација и мисли. И није само у питању некакав јуридички (западњаци би рекли легитиман) захтев природе човека, већ управо онтолошки захтев личности. У чему је онда проблем, ако је тај захтев суштински исправан – у чињеници да се не остварује правилним средствима и на прави начин. Енергије којима обилују ти млади људи јесу природне, али неприродно су усмерене јер потврду слободе виде негативно, кроз рушење система, а не афирмативно, кроз обожење као циљ."
Одломак из текста "Прича о хакерима"

"Медијске информације се смењују из дана у дана, из часа у час, потискујући једна другу и на неки чудан начин релативизујући сваку претходну у свести медијског конзумента који их упија само за тренутак о коме је реч. Садр-жај медијских информација је разнолик, често контрадикторан и уме да мрви критички апарат конзумента. Некада се догађа да примаоцу информација у једном низу буде сервиран садржај тужног, радосног, смешног, важног и неважног карактера, што има великог удела у релативизацији разних догађаја. За разлику од тога еванђелска благовест остаје увек иста, али увек савремена, такође пуна разноликих догађаја и учесника, али увек христоцетрично усмереним и осмишљеним, без трунке подвојености или супротности. Што више човек прима такву благовест, његови умни потенцијали постају све шири."
Одломак из текста "Блага вест Св. Еванђеља и заглушујућа бука медија"

"Иако би апостол Павле вероватно оштро прекорио ултраконзервативце који се противе употреби информационих технологија за мисију Цркве, баш као што је прекорио и однос првобитне хришћанске заједнице према обрезању незнабожаца, сигурно је да ни претерано коришћење ових технологија не би наишло на његову похвалу."
Одломак из текста "Православно свештенство у информатичком добу"

"Можемо констатовати да су дигиталне верзије Светог Писма, уз пратеће алате и енциклопедијски материјал, веома корисне и практичне за сваког научника, теолога и студента теологије. Са друге стране, увек треба имати у виду чињеницу да је реч о богонадахнутом тексту због чега је за његово правилно разумевање потребно надахнуће Духа Светог. Таквом тексту се не може приступати у класичном анатомском смислу, искључиво распарчавањем и граматичким анализама, као што се проучавају дела световног карактера (било класично, било дигиталним алатима)."
Одломак из текста "Дигитална обрада Светог Писма"

"Електронски Интернет форуми и конференције су својеврсне модерне верзије некадашњег Атинског трга. На електронским форумима одређене тематике (политичке, научне, спортске, религијске...) свако има свој глас по начелу "дигиталне демократије", осим у случају ако не вређа опште норме понашања које владају на њима."
Одломак из текста "Електронски Ареопаг"

"Прва ствар коју би Интернет мисионари требало да имају на уму јесте да ствар није решена нити доведена до краја тиме што ће некоме помоћи да упозна православну веру читањем материјала или учествовањем у дискусијама. Напротив, постоји могућност да тиме практично ништа није ни урађено, осим што је тај неко "додатно информисан". Оно на шта би модерни мисионари (али и вероучитељи) требало да обрате пажњу јесте позивање људи да учествују у Истини, а не само да се о Њој информишу."
Одломак из текста "Интернет као средство модерне мисије"

"Свака будућа и потенцијална имплементација треба да буде сагледана не само у pro et contra форми (у смислу спољашњих квалификатива) већ превасходно кроз парадигму литургијског промишљања. Могли би смо рећи да је здрав приступ по овом питању гледиште по коме се информационе технологије користе за позив на примање правог знања, које се у оквиру Тела Цркве добија сопстевним учешћем у њему, јер у литургијској катихези је можда више него игде присутан Филипов позив Натанаилу : "Дођи и види!" "
Одломак из текста "Употреба информационих технологија у модерној катихези"

Рецензије

Са 51. Сајма књига у Београду 26.10.2006.

Србољуб Убипариповић, асистент на Православном богословском факултету у Београду и рецензент књиге

Дозволите ми да на почетку мога данашњег представљања књиге младог аутора г. Оливера Суботића (прочитати назив горе), дотичном аутору упутим изразе благодарности на части која ми је овом приликом указана. Ова част је утолико већа због тога што је свечаност, на којој се дешава представљање ове књиге, највећи сабор љубитеља књиге у југоисточној Европи – 51. Сајам књига у Београду 2006. године.

Тај сабор нам, као оно разнолико дрвеће у Едемском врту, великодушно нуди својеврсне плодове на употребу и храну нашу. Један од тих драгоцених плодова је и ова књига нашег аутора узоритог г. Оливера Суботића.

Наиме, ради се о књизи која је, посматрана из различитих углова, веома необична и вредна. Необична је, јер иде испред времена у коме живимо и можда је на неки начин, у години када се сећамо светског великана са наших простора – Николе Тесле, својеврстан богословско-информационо технолошки омаж овом великану. Књига је вредна, јер је вишеслојна и дубока. Постоји више разлога за такву тврдњу.

Када уронимо у поглављâ ове књиге : Дигитални изазов, Проблем информационог тоталитаризма, Информационе технологије као средство хришћанске мисије, Употреба информационих технологија у модерној катихези и Православље на интернету; као да ступамо на електронски Ареопаг, где и поред заглашујуће буке разних медија, чујемо добро познато павловско сведочење о највећем дару омогућеном сваком човеку, да буде у слободној заједници љубави са Тројичним Богом кроз Цркву Христову. Чујемо и то да једино као подвижничко-литургијска бића налазимо наш негде изгубљени идентитет постојања као саборних личности. Такође, том приликом истовремено откривамо да смо као хришћани непрестано позвани на мисију објављивања благе вести светог Еванђеља, било то у свету информационог тоталитаризма или у сâмом свету информационих технологија, или поготово приликом употребе информационих технологија.

На том читалачком пропутовању, на коме је ова књига електронски знак ка крстоносном путу спасења, не можемо скрити радост. Још смо Богу благодарнији што можемо приметити да књига није написана претенциозно. Она је животна, али је стручна. Она је апологетска, али је ненаметљива. Савремена је, а у исто време поучна.

Проничући у оно што аутор пише, усудили бисмо се да у његовој мисли препознамо и неке надахњујуће богословске нити личности као што су апостол Павле, свети Григорије Палама, старац Порфирије, отац Александар Шмеман и ђакон Андреј Курајев. У вези са тим, ако је монах Сава Јањић остао упамћен као наш први cyberмонах, онда је уважени аутор личност која је на овим просторима најпознатији cyberмисионар.

Ако би се пак, осврнули на доступност књиге у продаји, на жалост нисам сигуран у којој је мери издавачка кућа Православље озбиљно схватила важност ове футуристичке књиге. Исто тако, нисам чуо да је, осим рекламе за ову књигу на последњој страници новинâ Српске патријаршије – Православље, на некој телевизијској или радио станици ова књига од стране поменуте издавачке куће представљана. Да ли би на чувеној website презентацији Српске патријаршије један banner у вези са овом књигом било нешто превелико? Оно што би, можда, у потпуности учинило да такав утисак нестане, било би врло скоро превођење ове књиге на енглески језик, чиме би књига могла бити доступна и ширем међународном кругу читалаца.

Коначно, чувени богослов XX века отац Александар Шмеман забележио је на једном месту: “Хришћани су свагда улагали напоре да изразе Еванђеље језиком савремене им културе, друштва и света. И зато се богословље свагда трудило да говори истим језиком којим је говорио и свет у коме је оно богословствовало. Свети Оци су управо то и чинили (при чему се, наравно, у томе није исцрпљивао сав смисао патристичке епохе!). Оци су измирили Јерусалим и Атину, Атину и Јерусалим, и створили један заједнички језик, који је сачувао верност Еванђељу и који је, истовремено, био појмив и приступачан свету”. Поштовани љубитељи књиге, ова књига управо следи тај траг.

Са промотивне трибине у Новој Вароши, 19. јуна 2006.

Јелена Матијевић (главни уредник часописа Милешевац и новинар Ревије 92)

Најпре желим да захвалим господину Суботићу на указаном поверењу и части да говорим о његовој књизи, уз опаску да је то само реч новинара.

На самом почетку парафразираћу речи Високопреосвећеног митрополита Амфилохија који је једном приликом рекао да се у молитви коју читамо после Светог причешћа, чују, између осталих, и речи: "Господе, просветли пет простих чула мојих!" И заиста, пет човекових чула: мирис, укус, додир, вид и слух, нису ништа друго до Богомдани медији, посредници између човека и света. Јер пет простих чула човекових, прихватају и усвајају, а потом и предају човековом уму и срцу оно што примају. Од тога шта ум и срце приме, зависи шта ће срце из себе изнети и вратити уму, односно преко чула поново вратити свету око себе и другим људима. Дакле, човекова чула, ум и срце, нису ништа друго него медији: посредници, пријемници и преносници.

Управо свестан утицаја, да тако кажемо, неурођених медија тј. електронских и штампаних гласила, на човека, на његов ум и срце, Суботић је последњих година, синхронизујући своја знања из области информационих технологија и теологије, објављивао текстове и запажања о дигиталним изазовима, проблемима информационог тоталитаризма, о информационим технологијама као средству хришћанске мисије и о употреби информационих технологија у модерној катихези. Зато и не чуди, што је редакција "Православља" одлучила да све објављене радове Оливера Суботића споји на једно место у својеврстан зборник радова, у ову књигу коју данас, Богу хвала, имамо испред себе, а не случајно у едицији "Православље и савремени изазови". Јер шта су друго, него савремени изазови и искушења - технолатрија и технофобија, шта су друго до савремени изазови - компјутерске игре и деца испред рачунара која тако постају део виртуелне стварности, шта је друго до савремени изазов, а заправо проблем - зависност од дигиталних технологија. Међутим, као образовани теолог, Суботић је човек који познаје и примењује једну од најлепших и најважнијих, ваљда зато и најређих особина човекових - умереност. Умереност у свему, па и у употреби савремених информационих технологија. У својим текстовима он то јасно и недвосмислено даје до знања, позивајући у једном тренутку, да тако кажемо, на пост од "рачунарско-информационе зависности", али не у смислу да се радикално изолујемо од употребе информационих технологија, већ, како то и сам каже: НА КРИТИЧКО ПРЕИСПИТИВАЊЕ КОЛИЧИНЕ И КАКВОЋЕ ИНФОРМАЦИЈА КОЈЕ ПРЕКО МОДЕРНИХ ТЕХНОЛОШКИХ СРЕДСТАВА ДОПИРУ ДО НАШИХ ЧУЛА, ЧЕСТО ИХ ОТУПЉУЈУЋИ ДО ЖАЛОСНИХ ГРАНИЦА.

Морам вам искрено признати да ме ова књига Оливера Суботића, као и уопште његов рад, заиста импресионирају због, верујем, само Божјом промишљу створене синтезе савременог и традиционалног, због, у његовој личности дивно, сједињеног "кандила и рачунара". То и сам потврђује текстом, објављеним у "Православљу" број 903 из 2004. године, управо под насловом "И кандило и рачунар", у коме кратко, сажето и јасно одговором једном српском политичару, заправо одговара свим оним несрећницима који сву муку и страдање српског народа ломе кроз призму Српског православља и светосавља, нападајући притом и СПЦ и Патријарха, и монаштво и свештенство, а заборављајући да све српско, напредно, почива у вери и цркви и да се с обзиром на то, Српска црква не може никако оптужити за уназађивање народа. Напротив, у српској цркви и вери, као ретко где у савременом српском друштву, направљен је компромис и рачунара и кандила. Докази за то су око нас, оваплоћени у личностима најумнијих и највећих савремених српских научника, писаца, уметника и спортиста.

Трећа, четврта и пета целина или поглавља Суботићеве књиге заправо су, чини ми се, једна велика целина са три подтеме, које се међусобно прожимају и упућују једна на другу: то су информационе технологије као средство хришћанске мисије и употреба информационих технологија у модерној катихези, а за све то у петом поглављу прецизно су дате адресе, ако не свих, а оно барем најзначајнијих и највреднијих сајтова православља на интернету, које би требало отворити, проучавити и пратити.

Дозволићу себи сада да будем субјективна, али и искрена, и да вам откријем, да је мени као лаику, највише пажње привукла трећа глава књиге у којој се говори о православном свештенству у информатичком добу, о рачунарској обради Светог Писма, о дилеми за или против интернета, о интернету као средству модерне мисије. Коначно, ако је потребно, посебно бих издвојила наслов "ЕЛЕКТРОНСКИ АРЕОПАГ" у коме аутор од почетка до краја указује да хришћански богослови никада нису имали страх од уласка у интелектуалну арену, као ни од хватања у коштац са конкретним питањима које је историјски ток собом носио – од апостола Павла до данашњих дана.

На крају, испричаћу вам једну, условно речено анегдоту, коју и господин Суботић помиње у једном свом тексту:

"У време бољшевичких прогона свега што је православно, један западњак је питао руског епископа шта раде по питању модерне мисије? Овај му је одговорио: Служимо Литургију! Запањеном протестанту, вероватно, није било јасно да је Евхаристија алфа и омега свега хришћанског.

Зашто ово кажем на крају? Зато што нам је господин Суботић кроз своју књигу суштински рекао две ствари: ПРВО: Информационе технологије не смемо и не можемо игнорисати, уз опаску да морамо одвојити бескорисно и лажно, једном речју технократско, од квалитетног и корисног и ДРУГО: као православни хришћани користимо савремене технологије, али не заборавимо да нам је Литургија на првом месту, да у животу хришћана све полази од Литургије и све се враћа Литургији, тако ћемо имати најлепшу и најкомплетнију синтезу човека и информационих технологија, гледано из православне перспективе. То нам, на насловној страни књиге, поручује и аутор.

Хвала, још једном господину Суботићу на указаном поверењу, а у име Нововарошана желим да му се захвалим што је у промоцију књиге, за коју влада велико интересовање, кренуо из свог родног града.

Предговор издању

протонамесник Миодраг М. Поповић (главни и одговорни уредник Православља)

Свако време носи своје бреме које га карактерише и идентификује. То бреме га у исто време разликује и чини сличним претходним епохама. Тако и двадесет први век, по-пут својих претходника, доноси прегршт питања, проблема и недоумица, ставља их пред савременог човека као изазове, као својеврсне задатке које овај треба да реши.

Што важи за времена, важи и за људе: од Адама до данашњих дана (а извесно је да ће тако бити и од данашњих дана па до другог доласка Господа Исуса Христа и нашег преласка из временог у вечно), људски род је по нечему исти, а по нечему се разликује. Те две различитости, између епоха и између нараштаја, условљавају и начине на које су се изазови времена прихватали у свакој епохи понаособ.

Међу мноштвом догађаја који се везују за житије светог Макарија Египатског, чувеног подвижника који је имао благодат да ни демони од њега нису могли да скрију своје пра-ве намере, можда је најпознатија она прича о Светитељевом сусрету са демоном натовареним мноштвом посуда. „Где ћеш са тим судовима?“ упита свети Макарије. „Идем да понудим своју храну братији у том и том манастиру“, мораде да призна демон. „То је мали манастир“, рече Свети, „шта ће ти толико судова?“. „Па, ако се некоме не свиђа храна из једне посуде, ја му понудим из друге; ако му се ни то не свиђа, онда из треће, и тако редом. Из неке ће му се већ свидети.“

У време настанка ове приче није се знало за реч "instant". Склоност посрнуле људске природе идењу линијом мањег отпора није ништа ново: Адам је тој склоности подлегао у рају, Господ Исус Христос јој се одупро на Гори кушања. Оно што се кроз историју људског рода мења, јесте однос снага кушача и кушаних, и то на штету ових потоњих. Нама је запало да живимо у времену које је, више него било које друго раније доба, преплављено instant начинима за удовољавање не само телесним, него и духовним потребама. Зато на питање „да ли је, и колико, наше поколење спремно да понесе бреме свог времена?“, одговор, с обзиром на оно што видимо око себе, не може да се да без уздаха. Затрпан instant решењима за скоро сваку потребу коју би могао да осети, савремени човек је у највећем броју случајева само пасиван чинилац, сведен готово на ниво објекта и слепог конзумента свега што му се нуди. У окружењу нормираном сурово огољеним материјалистичким стандардима, где су праве људске потребе замењене наметнутим циљевима, није се ни могло очекивати ништа друго него да у човеку отупи „механизам“ за разликовање важног од наметнутог. Погружено у море искушења сопствене сластољубивости, људско биће као да је престало да вапи за преображајем.

У тој глобалној instant-пустињи једини глас вапијућег данас се чује од православног Хришћанства које не престаје да позива човека да уздигне свој образ до подобија; да, постајући син Божји по благодати, управо кроз процес преображаја бића решава све егзистенцијалне проблеме и савремене друштвене изазове. Свој динамични задатак да актуелизује оно што му је дато у потенцији, односно да доспе до обожења као крајњег циља и назначења свецеле творевине, човек треба да оствари не у неком замишљеном и идеалистичком просторно-временском оквиру, већ управо у реалности у којој бивствује. У том двигу ка Богу не може се избећи ниједан изазов савременог света који га окружује.

Црква свој одговор на модерне изазове не даје у једном процесу асимилације нити, пак, конфронтације, већ из позиције осмишљавања сваке реалности литургијским умом. Ма колико Црква неким псевдоинтелектуалним круговима изгледала као окамењени организам, она је Тело Христово – најдинамичнија могућа реалност, јер нема веће динамике од оне која се у историји одиграва између човека и Бога. Из такве пуноће Црква осмишљава одговор на конкретну историјску и друштвену реалност која пред њом стоји. То није никакво преокретање вредности у ничеовском смислу, већ преображај реалности за који јој снагу даје Васкрсли Христос, који је увек савремен, увек актуелан, али увек исти. Усвајајући такву дијалектику, Црква кроз векове опстаје и даје свој одговор, као некакав залог до Страшног Суда.

Овај зборник текстова представља поглед на информа-ционе изазове од стране једног младог православног инже-њера каквих данас има пуно у нашој Цркви. Млади углавном добро познају технолошке новине, јер одрастају у таквом амбијенту, али је добро и пожељно да одговор на информа-ционе технологије дају пре свега као активни чланови Цркве, чијим животом и опитним искуством треба да препознају шта је добро, а шта не. У наредним текстовима је управо изражен тај критички приступ свету око себе и покушај да се исти прихвати и преобрази на начин једног критичког односа који се темељи на православној духовности литургијског доживљаја. Из редова који следе јасно је да ставови изнесени у њима нису настајали кампањски, него као последица дугог и систематског промишљања. Неоспорно компетентан да „подигне глас“ и проговори на тему односа мислећег човека према изазовима савременог доба, Суботић нам нуди размишљања и закључке које неко можда и неће схватити и прихватити, али чије би игнорисање могло да значи једино читаочеву лакомисленост или недобронамерност. Додатни квалитет ових текстова манифестује се тиме што аутор, упркос очигледно чврстим ставовима, не прибегава ex catedra маниру, чиме сведочи да му амбиције нису да било кога принуди на њихово беспоговорно прихватање, већ да упути позив свима (не само православним хришћанима) који долазе у додир са рачунарским технологијама да не прихватају идеологију безусловног, либералног и некритичког модернизма која се намеће са свих страна као једино исправна и напредна.

Ово ће, ако Бог да, бити прва у низу књига које ће "Православље" штампати у оквиру едиције под називом „Православље и савремени изазови“, као одговор на ововремена питања која муче мисао и душу модерног човека.