Премда је дио међународне заједнице допустио ограничену неовисност Косову, није јасно је ли ријеч о казни за злочине великосрпске политике или тек о задовољењу глобалних интереса одређених међународних фактора.
Позорност свјетске, особито политичке јавности у недјељу и понедјељак 17. и 18. вељаче била је усредоточена на „рађање“ нове еуропске, какве-такве државе - неовисног Косова. Премда је то „рађање“ попраћено бројним тјескобама које ће по свој прилици још врло дуго трајати, какво-такво осамостаљење некадашње аутономне покрајине у СФР Ј вјеројатно је посљедњи чавао у лијес умјетне државне творевине - Југославије у којој је и већина у хрватском народу, као и у другим народима, десетљећима уздисала и сањала своју слободу изван те творевине.
Такав крај те умјетне државне творевине, како је разлог радости и среће у већем дијелу народа који су се осјећали заробљени у њој, тако је истодобно и разлог туге и несреће оних политичких снага, особито у српском народу али и у другим народима те бивше творевине, које су у њој имале повластице. Југославија, како она прва карађорђевићевска тако и друга партијска, била је не само тоталитаристичка него и особити инструмент великосрпске политике и хегемоније. Премда су њезини креатори - познато је дата државнатворевина није настала слободним и легитимним међународним мултилатералним уговором већ суптилним насиљем - јако добро знали и разумјели које је нарави тоталитаризам у њој владао, ништа нису подузимали. Чак ни онда кад су се поједини народи плебисцитарно изјаснили на референдумима за своје самосталне државе. Ти фактори међународне политике чак нису били спремни прихватити ни разуми приједлог о правном, уставном претварању бивше државе у лабаву конфедерацију - да би се спријечило непотребно крвопролиће и страхоте рата. Штовише, баш ти фактори међународне политике наметнули су тромјесечни мораториј на самосталност Хрватској и Словенији да би дали три мјесеца тзв. ЈНА да уведе ред и обрани ту творевину без обзира по којој крвавој цијени.
Ти фактори међународне политике - док су демократска начела користили као прашину у очи наивнима не признајући ни једнако право ни достојанство сваком човјеку ни сваком народу - охрабривали су великосрпску политику која је заиграла крвави пир у Хрватској, Босни и Херцеговини те на Косову, покрајини с већинским албанским народом. Премда је великосрпска политика, без обзира на то којим се именом називала и скривала, била у трајном сукобу с косовским Албанцима - те је на Косову још 70-их година 20. стољећа био у употреби дрвени плуг (!) - отворено сукобљавање почело је 1981. кад је погинуло 300 до 400 грађана, а да јавност о томе никада није била обавијештена. Након Меморандума САНУ-а (1986) и Милошевићева звецкања оружаним пријетњама баш на Косову (Газиместан, 1987) покренута је „јогурт-револуција“ која је 1989. на косовске улице довела тзв. |
ЈНА и која је довела до формалних укидања аутономних покрајина. Премда су стално били на удару, врхунац невоље косовски Албанци доживјели су крајем 1998. кад су српске војне снаге побиле око 10 тисућа Албанаца а више од 800 тисућа протјерале у Македонију, Албанију и Црну Гору.
Такво је понашање српске политике превршило мјеру те је изазвало крајем 1998. и почетком 1999. акцију НАТО-а „Савезничка снага“ (која је трајала 78 дана, док српски политичари нису попустили) и потом отварање НАТО-ове базе на Косову - што је - како се могло чути у најновије вријеме за узалудних бројних преговора - уродило за српску политику дефинитивним губитком Косова, а што је и формално реализирано проглашењем независности Косова. Међународним факторима требало је од Газиместана до НАТО-база на Косову 12 година да зауставе злочиначку великосрпску политику, а даљњих 9 година до проглашења декларације о неовисности - што може бити почетак и нових сукобљавања. То што је дио међународне заједнице, унаточ противљењу Србије и Русије, допустио ограничену неовисност Косову, не може се још процијенити је ли ријеч о казни за злочине великосрпске политике или тек о задовољењу глобалних интереса одређених међународних фактора. Нема никакве сумње да је злочиначка великосрпска политика заслужила оштру казну, али се то не би смјело преломити преко леђа малих људи већ би требало позвати на одговорност и елиминирати идеологе, пропагаторе и све оне који таквом политиком себи јамче бројне повластице.
Неовисност Косова с правом тешко и болно погађа српски народ који то подручје сматра својом националном и црквеном колијевком, но нужно је разликовати српски народ - који је попут свих других народа састављен од светаца до криминалаца - и великосрпске политике која, кад год је у прилици, трајно сије смрт, пролијева крв и ствара немир. Никада се не смије поистовјећивати било који народ с било којом, а особито не с наказном, злочиначком политиком, јер она заводи људе, манипулира њима и злораби их за своје хегемонистичке циљеве те увијек страдају тзв. мали људи. Забрињавајуће је и велика је штета за добро читавога српског народа што - премда је већ прошло више од 20 година - дио српскога народа још увијек није прозрео злочиначку великосрпску политику које је у најновије доба био експонент најприје Милошевић а потом тзв. србијански радикали који су и данас врло моћни. Проглашење неовисности Косова, након што су неовисност прогласиле и заживјеле све друге бивше републике тзв. СФРЈ, те су Срби коначно остали (уз Мађаре у Војводини) углавном сами, требало би постати нов снажан изазов и потицај за катарзу, тријежњење и за раскринкавање јединствене идеологије утемељене на митоманији, особитој изабраности и српској националности као врхунској етичкој норми. То је један од највећих интереса за објективно добро српскога народа, али и за све сусједне народе, особито албански и хрватски. |
