Тајна ћутања и тајна радости

Спаситељ света, Господ Исус Христос, оваплоћени Логос, иде на добровољну смрт, да би смрћу уништио силу смрти, да би победио све зло које се концентрисало тог момента на Њега као Сина Божјег. Он је једини могао да разбије таму смрти, да оде на крст, да буде разапет не само као разбојник по тадашњем римском обичају, него је отишао да понесе на себи сву силу греха, смрти и на крају да победи самог ђавола, саму суштину смрти, тј, творца и измислитеља смрти.

ЗАШТО ЈЕ ТО ХРИСТОС УЧИНИО?

Учинио је зато што је као Бог видео наш грех, нашу таму, нашу смрт и наше вечно умирање. Он је као Бог то видео и, прожет љубављу према човеку, једини могао да разбије ту таму смрти; да буде стравично суђен, ишибан, исмејан и на крају (што је најтеже и најгоре), одбачен од свих. Одбачен од оних који су га највише волели, од оних који су га љубили, од оних који су приметили, или чак исповедали, да је Он истинити Син Божји. Јер много народа пролазило је поред Њега, видели су у Њему само Сина човечјег, нису видели ону дубљу страну, тј. ону вечну страну, да је Он и Син Божји. А само Син Божји има ту снагу да победи силу зла, да разбије окове смрти, да сумира у себи све зло овога света и да га надвлада.
То је смисао Великог Петка! То је смисао наше напуштености! Господ је показао сву немоћ човекову, Он је себе поставио у положај најобичнијег човека, Он је себе довео до таквог понижења да је Бог доживео тзв. кенозис, потпуно испражњење, доживео је и осетио потпуну бесциљност, осетио је таму смрти на свом телу и у својој души и у космосу. Тиме је Он на крсту могао да каже: „Оче, опрости им, јер не знају шта чине!“ (Лк. 23,34) Он је пролио своју крв која није имала потребе очишћења, своју чисту крв ради нас и ради нашег спасења, своју божанску крв која је постала после тога извор наше светлости и извор нашег вечног живота.

ТАЈНА СМРТИ И ЖИВОТА

Десила се та страшна драма, уникатна драма у космосу, у историји рода људскога, да је човечанство, које је било у „сени смрти“ (Јн 11,43), осетило присуство вечности већ у Христу, који је као Богочовек, васкрснуо из мртвих свог пријатеља Лазара и чинио таква чудеса како су записали Јеванђелисти, која никада нико други није чинио. Он је чинио таква чудесна дела која су отварала очи његовим пријатељима и најближима. Они су све ово посматрали људским очима до оног момента док сила Светога Духа није окрепила њихове духовне и умне моћи да сагледају оно што је божанско, да сагледају вечност, да сагледају силу и моћ живога Бога. Како се могло десити да су људи напустили Христа? Човеков дух, обузет грехом, није у стању сам да превазиђе, да преболи или да оцени где је „дно“, зато што је ђаво, зато што је зло, као такво, имало неизрециво и неисказано велику моћ до момента Христовог ослобођења, до Христове преображајне победе. Савременици су историјски гледали и посматрали ствари материјалним очима. Хиљаде и хиљаде његових сународника чекало је месију који ће да спасе израелски народ од ропства Римљана, тако су они тумачили пророштва. Чекали су месију који ће им донети политичку и економску слободу, који ће их ослободити римске окупационе силе. Десило се сасвим супротно: Христос је ослободио цео свет, не само то подручје. Он је касније ослободио и Рим, и Атину, и целокупну Римску империју. Сву је васељену преобразио. Сви Његови пријатељи, ма колико они видели трагедију, ма колико они били блиски Њему, нису још до краја могли да сагледају тајну спасења. И док Христос није победио, та је тајна била сакривена од њих. Била је сакривена тајна смрти и новог живота. Они су по својој религији, по старозаветним списима и веровању, очекивали да иду у шеол, у ад, чекајући месију да их на крају спасе (па и то не сви). Биле су интерне поделе и веровања, до дана данашњег.

Када је Христос ушао као цар на магарету, на Цвети, ушао је свечано и тријумфално у Јерусалим. То је већ била страшна победа, то је био страшан доживљај и испуњење пророштва. Тада је хиљаде и хиљаде људи викало једном просечном човеку: „Осана! Благословен који долази у име Господње, цар Израиљев!“ (Јн 12,13). Многи су свесно то говорили, а многи и спонтано, навијачки. Десила се психологија масе, и они су, понесени заносом догађаја, викали; да би се на крају, када је зло побеђивало, када је зло имало свој привидни тријумф, одрекли Господа; боље рећи, нису га препознавали, и уместо Осана, уместо најрадоснијег поздрава викали: „Распни га, Распни!“ Тиме што су викали: „Распни га“, мислили су да је тиме крај. Онтолошки гледајући, у томе јесте био крај: они су распели зло, а Христос је победио, дакле, они су разапели своје ране, своју муку, свој смртоносни загрљај ове земље, и Христос је на крсту победио управо то зло, смрт као крајњу жаоку, о чему апостол Павле говори: „Где ти је, смрти, жалац? Где ти је, пакле, победа?(1Кор. 15,55).

Први који је исповедао да је то заиста Христос, да је Он Син Божји, био је један паганин, римски официр, сотник. Он је, оног момента када је Христос испустио Дух, и када се потресло камење, и када се расцепала завеса црквена на двоје, и када су многи мртви устали из гробова, рекао: „Заиста човек овај Син Божји беше.“ (Мт 27,54) Видите шта се ту десило, да је један Римљанин осетио да је Он Син Божји, а да су они његови најближи тек касније, кроз сумњу видели победу (Петар га се трипут одриче), победу Христову над сваком смрћу, над сваким злом, и на крају над самим узроком свакога зла, тј. над ђаволом, над демоном, над оним што је нама непрестано искушење.

РАДОСТ ПРАВОСЛАВНЕ ВЕРЕ

Васкрсу, дакле, претходи црна драма смрти, црна драма у којој је човечанство, човек, Адам упао у замку смрти, упао је у непослушање, упао је у отуђење од Бога, од светлости, од живота и постао је смртан, смртан за сва времена. Постао је носилац жаоке смрти од које није могао да се ослободи. Кроз Велики Петак, кроз најтрагичнију драму човечанства, кроз личност Богочовека, кроз суму бола, зла, греха, трагике и суда, суда човека над Богом, Христос је, ето, понео све то на себи. Све је то сахранио у тајну Његовог гроба на Голготи. На Голготи је својом крвљу омио грехе целога света, и све је то положено, сахрањено у нови гроб, у нови камени гроб Јосифа из Ариматеје. (Мт 27,60) Христос је као Бог не само сишао у камени гроб, него ушао у пределе Ада, у пределе шеола, у пределе смртоносне мемле, смртоносног пакленог живота, и ту је проповедао светлост, ту је праведним душама и свима који су чекали долазак месије, Сина Божјег, вечног Логоса Божјег, поломио окове смрти. И то је тајна, тродневна тајна: Христос је трећег дана васкрсао.

Васкрсење је не само најрадоснији празник, него је он Празник над празницима. Васкрсење је најпобедоноснија сила свих векова и светова. Васкрсење је живот живота. Васкрсење је повратак извору живота, повратак Оцу Небеском. Певамо у васкршњем тропару: „Христос Васкрсе из мртвих, смрћу уништи смрт, и свима у гробовима живот дарова!“ Дакле, сви смо потенцијално смртни, сви смо потенцијално били опредељени за тај смртоносни исход нашега живота, али Христос нас је, као што видите, избавио, пренео у простор вечности. Визуелно у нашој иконографији Христос извлачи Адама и Еву из гробова и враћа им живот, враћа их у живот и повраћа их себи, Богу и човеку. И тиме их враћа Оцу, вечноме Оцу Небеском, у вечни живот и у вечну радост. Не може бити већег празника, и не може бити радоснијег празника од празника Васкрсења. Празник Васкрсења је победа над злом, победа над неправдом, победа над злим судовима, победа над малим човечанским умом, победа над малом људском философијом живота; победа над свим оним што нас је везивало уз блато живота, уз Адамово блато. Христова победа је победа над свим тим, враћање вечном Логосу, и логосности, вечном Оцу у садејству Духа Светога, вечном животу у Светој Тројици. Ето, то је тајна и радост Православне вере. И ми се заиста осећамо радосни, већ после Великог Петка ми доживљавамо тајну ћутања, тајну да Господар живота не може бити држан у власти смрти; да Господар светлости, да Творац и Господар вечног живота не може бити у власти, и не може бити држан силама зла, и не може бити победа зла. Зло је побеђено већ Христовим распећем, најстрашнијом муком човека праведника, човека безгрешнога и Бога. Он је победио сваку таму, сваки покрет зла у овом свету. То је и наша победа. Он је извојевао нашу победу. Свака друга победа је лажна победа, свака друга победа је човечанска машта, производ праха земаљског и наше маште и наше људске моћи. Свака друга победа је поробљавање човека и крајњи обрачун Кајина и Авеља. Једино је Он као вечни Бог могао да сиђе у нашу долину суза и да нас подигне, да нас врати у радост, да осетимо, да доживимо већ у себи да је наш живот бесконачан, да је вредан, да нема за њега никакве замене. Зато ми као хришћани, и након 2008 година како бројимо време, имамо адекватан и сличан, можда и идентичан радосни осећај оног првог осећаја када су мироносице прве виделе васкрслог Господа, када су доживеле први осећај Васкрсења и победе над свим што је зло. Ето, ми носимо тај жар вере, проносимо је кроз векове, и она држи наше Православље, наше Хришћанство као најдубљу победу и најрадоснију религију и везу са свим световима и на овој нашој земљи планети. Зато са радошћу дочекујемо тај дан, са свим варијантама људских традиција и обичаја, најрадосније на свим континентима и на свим језицима певамо: „Христос Васкрсе“. Људи певају исти поклич, исту радосну вест „Христос васкрсе!“ и доживљавају ту ноћ као спасоносну, спаситељску, радосну, свепобедитељну, светозарну, ноћ у којој људи доживљавају неописиву радост.

Она не може да се замени никаквом другом манифестацијом, никаквим другим догађајем на овој Земљи, осим победе над злим, осим победе над смрћу, осим победе над сваком неправдом. То је најдубља радост коју човек може да осети, доживи, и да, већ у свом телу, у својој души, у свом оваквом организму, доживи силу васкрсења Христовог као своју личну преображајну силу и моћ свог личног преображења и свог личног васкрсења у вечности. Можда, рекао бих, као прве жене које су проносиле радост васкрсења, као оне које су са црвено-шареним јајима као као тајном живота и символом васкрсења, једна другој честитале Васкрсење Христово: „Христос Васкрсе!“ „Ваистину Васкрсе!