Stereotipija sužene svesti zbog zlobnog srca

U ove dane krsnovaskrsne tuge, opet i opet razapetog Kosova i mučeničke Metohije, iznova poharanih od silnika novostare nepravde novog svetskog poretka (= pah amerikana), a u navečerje Časnog i Velikog Posta, novom žalošću nas je ožalostio i tugom nehrišćanskog, nebratskog i nečasnog licemerja opekao velečasni g. Ivan Miklenić svojim tekstom Zločin i kazna? u „Glasu Koncila“ br. 8 od 24. februara 2008. godine.

Komentarišući programirano proglašenje nezavisnosti Kosova, autor nije propustio priliku da naglasi svoju solidarnost sa medijskim i svakim drugim linčom Srbije i srpskog naroda koji ne prestaje već duži niz godina. I ne samo to: koristeći se floskulom „velikosrpske politike koja, kad god je u prilici, trajno sije smrt, prolijeva krv i stvara nemir“, opravdao je ne samo akciju NATO-a pod nazivom Saveznička snaga (a u stvari zlikovačko 78-dnevno bombardovanje sa mnogo civilnih žrtava) nego i svako buduće bombardovanje Srba, kad god neko proceni da se pojavila „velikosrpska politika“, ma šta to značilo. Ništa kao osuđivanje i mržnja ne može tako lako pomiriti nepomirljivo i spojiti nespojivo; ništa kao licemerje ne može simulirati lažni mir, rogatu pravdu, pristrasnu istinu... I valjda niko tako lagodno kao velečasni glasnik „Glasa Koncila“.

Jugoslavija je za g. Ivana Miklenića, i to „kako ona prva karađorđevićevska, tako i druga partijska bila ne samo totalitaristička nego i osobiti instrument velikosrpske politike i hegemonije“ i nije nastala „slobodnim multilateralnim ugovorom već suptilnim nasiljem...“ Ko ne poznaje krvavu istoriju Prvog svetskog rata pomislio bi da je Jugoslavija nastala u pozorišnoj predstavi domišljatog režisera iz kraljevske kuće Karađorđevića, koji je napravedno podelio uloge, a potom dirigovao razvoj situacije na sceni. A u stvarnosti, prva Jugoslavija je nastala na krilima heroizma malog hrišćanskog naroda koji je svu svoju srčanu energiju, uzdajući se u Boga Živoga, uložio u volju da se suprotstavi „suptilnom“ bojnom zadatku = direktivi Serbien muss sterbien = austrougarsko-nemačke soldateske, uz koje su bili i verni podanici njihovi, koji su zatim, iako poraženi, postali ravnopravni članovi zajedničke države SHS.
Da nije bilo Cera i Kolubare, da nije bilo pobedonosnog proboja Solunskog fronta, nikakve Jugoslavije ne bi bilo. Samo je narod izrazitog hrišćanskog optimizma mogao da pobedi u neravnopravnom ratu i samo je narod izražene hrišćanske svesti bez roptanja mogao da svoj ratom zadobijeni suverenitet (i više od milion žrtava) podredi ideji ujedinjenja. I samo je narod duboke vere u Vaskrsenje mogao u dahu da oprosti i sudu Božje Pravde preda „suptilnosti“ šuckorskih bataljona i domobranskih regimenti „jednoplemene braće“ Hrvata koji su vešalima zavodili red i novi poredak, u ime Franje Josifa, u Mačvi, Beogradu i na obe obale Morave... I da posle toga žalosnog iskustva mirno primi i podrži molbu hrvatske i slovenačke delegacije za stvaranje Jugoslavije, na Krfu 1917. godine, i da tu molbu pretvori u svoj cilj. Srbi su nesreću rata prihvatili i razumeli kao veliku narodnu Golgotu i Vaskrs, a od g. Miklenića saznajemo da je, nasuprot tome, „većina u hrvatskom narodu, kao i u drugim narodima sanjala svoju slobodu izvan te tvorevine (= Jugoslavije)“. (Iz njegovih reči ne možemo zaključiti da li je većina u hrvatskom narodu, kao i u drugim narodima, sanjala ili već uživala svoju slobodu i dok je bila pod vlašću Austrougarske.)

Ovaj nedosanjani san o slobodi Hrvata i drugih naroda „izvan te tvorevine, Jugoslavije“ vrlo brzo je na javi Nezavisne Države Hrvatske rezultovao velikim industrijama smrti u kojima su opet najteže stradali Srbi. Ovo je bio tehničko-tehnološki odgovor Mila Budaka i Ante Pavelića, na bratsku ljubav iskazanu prilikom ujedinjenja 1919. godine. Nepokajani zločin NDHazije i njegovo zataškavanje parolom bratstva i jedinstva u drugoj, „partijskoj“ Jugoslaviji, kojom je rukovodio velikosrpski hegemonista Josip Broz iz Kumrovca (Hrvatska), rezultovao je raspadom druge Jugoslavije, instrumenta velikosrpskog hegemonizma, po našem vrlom autoru, koliko i ona prva, „karađorđevićevska“. Ali g. Miklenić to ne priznaje niti hoće da vidi. Njegovo oko vidi samo „velikosrpsku zločinačku politiku“ i ovom kovanicom bez smisla pokušava da tumači sve vezano za Srbe koji su u 20. veku grdno stradali. Pokreti Srba na kraju 20. veka na prostoru Hrvatske plod su ontološkog straha zbog nepokajanog zločina NDHazije. Ili Srbi možda nemaju pravo na strah, uprkos iskustvu Jasenovca, Gradine, Prebilovaca, Gline, Jadovna?
O pravu na samoopredeljenje da i ne govorimo. Samo ga Srbi nemaju: ni u Hrvatskoj, ni u Bosni, niti pak smeju polagati bilo kakvo pravo na Kosovu, „pokrajini s većinskim albanskim stanovništvom“, kako se izražava g. Ivan Miklenić, koj i se ne udubljuj e u pitanje kako i kada su Albanci postali većinski narod na Kosovu, a još u manje njihov državno-pravni status u Srbiji i Jugoslaviji. Po velečasnom misliocu, većinski Arbanasi imaju pravo da otcepe pokrajinu (koja nije bila federalna jedinica, kako, nimalo suptilno i časno, lažno tvrdi velečasni), a većinski Srbi nisu imali pravo da otcepe svoju Krajinu, iako u Hrvatskoj nisu bili nacionalna manjina nego Ustavom priznati konstitutivni narod. Ali nadmenost samoljublja najlakše se pretvara u likovanje nad tuđom nesrećom.
„Neovisnost Kosova s pravom teško i bolno pogađa srpski narod koji to područje smatra svojom nacionalnom i crkvenom kolijevkom..., ali je zabrinjavajuće i velika šteta za dobro čitavog srpskog naroda što... dio srpskoga naroda još uvijek nije prozreo zločinačku velikosrpsku politiku...“ Ne shvata g. Miklenić da se Srbi ne zalažu za Kosovo zbog politike... Kosovo i Metohija su zavetna srpska zemlja, čiju tapiju, tapiju Zaveta, potvrđuje preko hiljadu trista crkava i crkvišta. Samo se slabi ljudi odriču svoga zaveta, a poneki ljudi i narodi do zavetnog principa se nikad i ne uzdignu. Srbi su zavetni narod. A u središtu toga Zaveta je liturgijskom pedagogijom izgrađeni stav da sve u ljudskom životu mora biti uređeno u ime Hrista Boga, a to znači da je čovek iznad svega stvorenog, a jedino Bog iznad čoveka. Ako bi g. Ivan Miklenić želeo da shvati šta je u temelju srpskoga narodnoga (=nacionalnoga) stava, morao bi ovo da razume.
Vrednosni sistem pravoslavnih sav je u znaku slobode koja se tek sa ovog duhovnog horizonta javlja u punom vidu. I prkos kojeg pravoslavni Srbi ispoljavaju u realnim istorijskim događajima, naročito u periodima ratnih nesreća i kriza, proizilazi iz ovoga duboko hrišćanskoga i duboko ljudskoga stava da je sloboda besceni dar Božij i ljudima, da je zbog nje i zarad nje čovek iznad svega stvorenog, da je jedino Bog iznad čoveka, a da Carstvo Božije jeste začeto i započeto upravo ovde, na zemlji. I da se ovde zadobija i ovde gubi. Srbi nisu koncept-narod, ne ukalupljuju se u ideje ovoga sveta, nego žive zarad onoga Večnoga, u kojem će biti družina Božija. Upravo zbog ovoga dubokog osećaja i zato što pravoslavni Srbi veruju Bogu da će Hristos opet doći, Srbin Sveti Vukašin iz Klepaca je svom jasenovačkom dželatu mogao reći ovo: „Samo ti, dijete, radi svoj posao!“
Ništa od ovoga g. Miklenić ne razume. On piše da je „velikosrpska zločinačka politika zaslužila oštru kaznu, ali da se to ne bi smjelo prelomiti preko leđa malih ljudi, već bi trebalo pozvati na odgovornost i eliminirati ideologe, propagatore i sve one koji takvom politikom sebi jamče brojne povlastice“. Ova njegova strašna rečenica više je od pledoajea za organizovanje novih logora, a pojam eliminacije, kao ključni u njoj, više je od zlokobnog poziva u lov na ljude drugačije duhovne konstitucije. Verovali ili ne, sve ovo piše hrišćanski publicista, usto rimokatolički sveštenik! Bojim se da će se on u nekom sledećem tekstu, uz dobru argumentaciju, založiti i za postupak preventivne dehumanizacije (=streljanja, u zapadnom slengu) kao sasvim odgovarajući za stavove koje iznosi i za Srbe na koje se odnosi, uz upozorenje da bi i proglašenje nezavisnosti Kosova... „trebalo (Srbima) postati nov i snažan izazov i poticaj na katarzu, triježnjenje i za raskrinkavanje jedinstvene ideologije utemeljene na mitomaniji...“
Što je mnogo, mnogo je! Mi Srbi pojmove katarza, triježnjenje, raskrinkavanje, mitomanija vrlo dobro i jasno razumemo, ali ne razumemo kada stižu sa adrese sa koje dolaze. „Glas Koncila“ je prošle godine u više brojeva i više nastavaka dao veliki prostor tekstu u kome se poriče da se ustaški zločin u glinskoj crkvi uopšte dogodio. Pitamo: da li je to trežnjenje koje se od nas očekuje? Ili je to možda proizvodnja mita o bezgrešnim Hrvatima?
Sve u svemu, sudbina Srba u Hrvatskoj, ali i Hrvata u Bosni i drugde, pa i na Kosovu, mogla je podstaknuti g. Ivana Miklenića i uredništvo „Glasa Koncila“ na bar nešto više od simvolične „sućuti“ koja se ravna sa licemerjem. O nekom hrišćanskom etosu da i ne govorimo. Nije daleko iza nas vreme kada smo u „Glasu Koncila“ čitali divne, produhovljene, istinski ekumenske tekstove, poput onog „Isus u Šumadiji“. Još smo, doskora, mislili da je prošlo vreme za mržnje, da niske kolektivističke strasti neće biti favorizovane na stranicama jednog katoličkog crkvenog glasila... Ako pak novine u službi Crkve Hristove služe upravo njihovom raspirivanju (sa pozivanjem na „zasluženu oštru kaznu“), umesto lečenja od demona kolektivizma koji su Evropu 20. veka toliko puta zavijali u crno i vraćali u ambise ljudskog bezumlja, s pravom se možemo pitati: kome i čemu služe ovakvi nečasni tekstovi iz pera velečasnih, ali, nažalost, ne i veleumnih autora? I još: kojega sabora želi da bude glasilo zagrebački „Glas Koncila“? Drugog vatikanskog ili nekog nama do sada nepoznatog?