Стереотипија сужене свести због злобног срца

У ове дане крсноваскрсне туге, опет и опет разапетог Косова и мученичке Метохије, изнова похараних од силника новостаре неправде новог светског поретка (= пах американа), а у навечерје Часног и Великог Поста, новом жалошћу нас је ожалостио и тугом нехришћанског, небратског и нечасног лицемерја опекао велечасни г. Иван Микленић својим текстом Злочин и казна? у „Гласу Концила“ бр. 8 од 24. фебруара 2008. године.

Коментаришући програмирано проглашење независности Косова, аутор није пропустио прилику да нагласи своју солидарност са медијским и сваким другим линчом Србије и српског народа који не престаје већ дужи низ година. И не само то: користећи се флоскулом „великосрпске политике која, кад год је у прилици, трајно сије смрт, пролијева крв и ствара немир“, оправдао је не само акцију НАТО-а под називом Савезничка снага (а у ствари зликовачко 78-дневно бомбардовање са много цивилних жртава) него и свако будуће бомбардовање Срба, кад год неко процени да се појавила „великосрпска политика“, ма шта то значило. Ништа као осуђивање и мржња не може тако лако помирити непомирљиво и спојити неспојиво; ништа као лицемерје не може симулирати лажни мир, рогату правду, пристрасну истину... И ваљда нико тако лагодно као велечасни гласник „Гласа Концила“.
Југославија је за г. Ивана Микленића, и то „како она прва карађорђевићевска, тако и друга партијска била не само тоталитаристичка него и особити инструмент великосрпске политике и хегемоније“ и није настала „слободним мултилатералним уговором већ суптилним насиљем...“ Ко не познаје крваву историју Првог светског рата помислио би да је Југославија настала у позоришној представи домишљатог режисера из краљевске куће Карађорђевића, који је направедно поделио улоге, а потом дириговао развој ситуације на сцени. А у стварности, прва Југославија је настала на крилима хероизма малог хришћанског народа који је сву своју срчану енергију, уздајући се у Бога Живога, уложио у вољу да се супротстави „суптилном“ бојном задатку = директиви Сербиен мусс стербиен = аустроугарско-немачке солдатеске, уз које су били и верни поданици њихови, који су затим, иако поражени, постали равноправни чланови заједничке државе СХС.
Да није било Цера и Колубаре, да није било победоносног пробоја Солунског фронта, никакве Југославије не би било. Само је народ изразитог хришћанског оптимизма могао да победи у неравноправном рату и само је народ изражене хришћанске свести без роптања могао да свој ратом задобијени суверенитет (и више од милион жртава) подреди идеји уједињења. И само је народ дубоке вере у Васкрсење могао у даху да опрости и суду Божје Правде преда „суптилности“ шуцкорских батаљона и домобранских регименти „једноплемене браће“ Хрвата који су вешалима заводили ред и нови поредак, у име Фрање Јосифа, у Мачви, Београду и на обе обале Мораве... И да после тога жалосног искуства мирно прими и подржи молбу хрватске и словеначке делегације за стварање Југославије, на Крфу 1917. године, и да ту молбу претвори у свој циљ. Срби су несрећу рата прихватили и разумели као велику народну Голготу и Васкрс, а од г. Микленића сазнајемо да је, насупрот томе, „већина у хрватском народу, као и у другим народима сањала своју слободу изван те творевине (= Југославије)“. (Из његових речи не можемо закључити да ли је већина у хрватском народу, као и у другим народима, сањала или већ уживала своју слободу и док је била под влашћу Аустроугарске.)
Овај недосањани сан о слободи Хрвата и других народа „изван те творевине, Југославије“ врло брзо је на јави Независне Државе Хрватске резултовао великим индустријама смрти у којима су опет најтеже страдали Срби. Ово је био техничко-технолошки одговор Мила Будака и Анте Павелића, на братску љубав исказану приликом уједињења 1919. године. Непокајани злочин НДХазије и његово заташкавање паролом братства и јединства у другој, „партијској“ Југославији, којом је руководио великосрпски хегемониста Јосип Броз из Кумровца (Хрватска), резултовао је распадом друге Југославије, инструмента великосрпског хегемонизма, по нашем врлом аутору, колико и она прва, „карађорђевићевска“. Али г. Микленић то не признаје нити хоће да види. Његово око види само „великосрпску злочиначку политику“ и овом кованицом без смисла покушава да тумачи све везано за Србе који су у 20. веку грдно страдали. Покрети Срба на крају 20. века на простору Хрватске плод су онтолошког страха због непокајаног злочина НДХазије. Или Срби можда немају право на страх, упркос искуству Јасеновца, Градине, Пребиловаца, Глине, Јадовна?
О праву на самоопредељење да и не говоримо. Само га Срби немају: ни у Хрватској, ни у Босни, нити пак смеју полагати било какво право на Косову, „покрајини с већинским албанским становништвом“, како се изражава г. Иван Микленић, кој и се не удубљуј е у питање како и када су Албанци постали већински народ на Косову, а још у мање њихов државно-правни статус у Србији и Југославији. По велечасном мислиоцу, већински Арбанаси имају право да отцепе покрајину (која није била федерална јединица, како, нимало суптилно и часно, лажно тврди велечасни), а већински Срби нису имали право да отцепе своју Крајину, иако у Хрватској нису били национална мањина него Уставом признати конститутивни народ. Али надменост самољубља најлакше се претвара у ликовање над туђом несрећом.
„Неовисност Косова с правом тешко и болно погађа српски народ који то подручје сматра својом националном и црквеном колијевком..., али је забрињавајуће и велика штета за добро читавог српског народа што... дио српскога народа још увијек није прозрео злочиначку великосрпску политику...“ Не схвата г. Микленић да се Срби не залажу за Косово због политике... Косово и Метохија су заветна српска земља, чију тапију, тапију Завета, потврђује преко хиљаду триста цркава и црквишта. Само се слаби људи одричу свога завета, а понеки људи и народи до заветног принципа се никад и не уздигну. Срби су заветни народ. А у средишту тога Завета је литургијском педагогијом изграђени став да све у људском животу мора бити уређено у име Христа Бога, а то значи да је човек изнад свега створеног, а једино Бог изнад човека. Ако би г. Иван Микленић желео да схвати шта је у темељу српскога народнога (=националнога) става, морао би ово да разуме.
Вредносни систем православних сав је у знаку слободе која се тек са овог духовног хоризонта јавља у пуном виду. И пркос којег православни Срби испољавају у реалним историјским догађајима, нарочито у периодима ратних несрећа и криза, произилази из овога дубоко хришћанскога и дубоко људскога става да је слобода бесцени дар Божиј и људима, да је због ње и зарад ње човек изнад свега створеног, да је једино Бог изнад човека, а да Царство Божије јесте зачето и започето управо овде, на земљи. И да се овде задобија и овде губи. Срби нису концепт-народ, не укалупљују се у идеје овога света, него живе зарад онога Вечнога, у којем ће бити дружина Божија. Управо због овога дубоког осећаја и зато што православни Срби верују Богу да ће Христос опет доћи, Србин Свети Вукашин из Клепаца је свом јасеновачком џелату могао рећи ово: „Само ти, дијете, ради свој посао!“
Ништа од овога г. Микленић не разуме. Он пише да је „великосрпска злочиначка политика заслужила оштру казну, али да се то не би смјело преломити преко леђа малих људи, већ би требало позвати на одговорност и елиминирати идеологе, пропагаторе и све оне који таквом политиком себи јамче бројне повластице“. Ова његова страшна реченица више је од пледоајеа за организовање нових логора, а појам елиминације, као кључни у њој, више је од злокобног позива у лов на људе другачије духовне конституције. Веровали или не, све ово пише хришћански публициста, усто римокатолички свештеник! Бојим се да ће се он у неком следећем тексту, уз добру аргументацију, заложити и за поступак превентивне дехуманизације (=стрељања, у западном сленгу) као сасвим одговарајући за ставове које износи и за Србе на које се односи, уз упозорење да би и проглашење независности Косова... „требало (Србима) постати нов и снажан изазов и потицај на катарзу, тријежњење и за раскринкавање јединствене идеологије утемељене на митоманији...“
Што је много, много је! Ми Срби појмове катарза, тријежњење, раскринкавање, митоманија врло добро и јасно разумемо, али не разумемо када стижу са адресе са које долазе. „Глас Концила“ је прошле године у више бројева и више наставака дао велики простор тексту у коме се пориче да се усташки злочин у глинској цркви уопште догодио. Питамо: да ли је то трежњење које се од нас очекује? Или је то можда производња мита о безгрешним Хрватима?
Све у свему, судбина Срба у Хрватској, али и Хрвата у Босни и другде, па и на Косову, могла је подстакнути г. Ивана Микленића и уредништво „Гласа Концила“ на бар нешто више од символичне „сућути“ која се равна са лицемерјем. О неком хришћанском етосу да и не говоримо. Није далеко иза нас време када смо у „Гласу Концила“ читали дивне, продуховљене, истински екуменске текстове, попут оног „Исус у Шумадији“. Још смо, доскора, мислили да је прошло време за мржње, да ниске колективистичке страсти неће бити фаворизоване на страницама једног католичког црквеног гласила... Ако пак новине у служби Цркве Христове служе управо њиховом распиривању (са позивањем на „заслужену оштру казну“), уместо лечења од демона колективизма који су Европу 20. века толико пута завијали у црно и враћали у амбисе људског безумља, с правом се можемо питати: коме и чему служе овакви нечасни текстови из пера велечасних, али, нажалост, не и велеумних аутора? И још: којега сабора жели да буде гласило загребачки „Глас Концила“? Другог ватиканског или неког нама до сада непознатог?