Srbija će biti kažnjena!

Solun je danima prosto gutao tu neverovatnu priču. U kafanama, na ulicama, na železničkoj stanici, u noćnim klubovima kao da se pričalo samo o tom uzbudljivom događaju.

Jedan mladi austrijski vojnik, kolala je priča, koji se žestoko tukao na frontu protiv Srba, bio je u borbi kontuzovan i zarobljen. Ali, junak je uspeo da umakne! I to iz zarobljeničkog logora u Nišu, tako reći pred nosom srpske vlade. A za beguncem su jurile potere, organizovane su i zasede, za njim se pucalo, meci su praštali oko njega, ali sve je bilo uzalud - junak je uspeo da umakne i srećno stigne u Solun...
Neki su se zaklinjali da su tog junaka videli. Opisivali su ga, slušali su njegovu priču svojim ušima, pa je potom prenosili drugima, uveravajući ih da je sve to istina, da je pitanje časa kada će Srbija biti poražena.

Onima koji nisu imali sreću, ili nesreću, da ga vide, a koje je veoma interesovalo o čemu je pričao begunac, govoreno je da će rat u Srbiji trajati najviše još mesec dana, da je Srbija na kolenima, pred raspećem, da joj niko i ničim više ne može pomoći.
Tako je govorio i taj begunac. I još je govorio da će iskoristiti prvu priliku da se vrati na srpski front, da će se pridružiti svojoj jedinici, da mu je najveća želja da umaršira u Beograd i da na visoki jarbol istakne austrijsku zastavu.
Bilo je onih koji su u ovu priču poverovali; drugi su sumnjali, treći vrteli glavom kao da su nezainteresovani. Neki su, opet, želeli da vide tog junaka, da mu stisnu desnicu i čestitaju na junačkoj borbi i bekstvu. Želeli su svojim očima da vide i svojim ušima da čuju njegove proročanske reči o propasti Srbije. Trčali su od kafane do kafane, nadajući se da će ga negde zateći.
Najuporniji su ga našli u jednoj kafani, nekoj vrsti austrijskog noćnog kluba, u grupi običnih, radoznalih ljudi, među kojima je bilo i špijuna.
- Kažem vam, prijatelji, gotovo je sa Srbijom! - govorioje begunac na iskvarenom srpskom jeziku. - Gotovo! Nema joj spasa! Svojim sam očima gledao rasulo na Drini kad su naše trupe jurišale i lomile sve pred sobom...
Neki su ga tu, na licu mesta, pitali ponešto na nemačkom, a on je takođe odgovarao na čistom nemačkom jeziku, što je prisutne uverilo da je čovek, o kome se toliko priča u Solunu, tu, pred njihovim očima. Nudili su ga pićem, pozivali u goste.
To su mahom bili oni u kojima je plamtela mržnja prema Srbiji, koji bi za koju drahmu prodali i oca i majku i otadžbinu. Oni su begunčeve reči prosto gutali, primali s neizmernim zadovoljstvom: Srbija će najzad biti kažnjena! Njena sudbina je zapečaćena! Ako, tako joj i treba, zaslužila je najgore - ona je kriva za smrt Franca Ferdinanda. Za carsku krv mnogo srpske krvi treba da se prolije.
Nije ova begunčeva priča svuda nailazila na simpatije. Bilo je i onih koje je sve to potresalo, unosilo u njihove duše nespokojstvo i nemir, pa čak i onih koji su bili spremni da ovog čoveka istuku. Neki su pohitali u srpski konzulat da se o svemu obaveste i provere podatke koje iznosi ovaj begunac.
Tražili su lično generalnog konzula Rajka Vintrovića, a ovaj ih je upućivao na Mihaila Bankovića.
- Ma, ljudi, šta vam pada na pamet! - čudio se Banković. - Ne kažem da to nije moguće, u ratu se događaju svakojaka čuda, ali, pravo da vam kažem, ja u to ne verujem. Mislim da je u pitanju kakav smutljivac, koga je zavrbovala austrijska obeveštajna služba, pa priča koješta po Solunu. Znate kako se kod nas u Srbiji kaže: „Što je babi milo, to joj se i snilo“. Kažem vam, budite spokojni. Kakva propast Srbije, kakve budalaštine! Srpska vojska je razbila Poćorekove trupe i slavi veliku pobedu... Umireni, ljudi su se vraćali svojim poslovima trudeći se da zaborave ovu epizodu. Novine su zaista pisale o pobedama srpske vojske, pa je tako begunčeva priča na najbolji način demantovana.
Još istog popodneva beguncu je prišao jedan čovek i šapnuo mu da ga poziva gospodin Hoflener iz austrijskog konzulata.
- Gospodin Hoflener se čudi i ljuti što niste odmah došli u naš konzulat! - rekao mu je nepoznati na srpskom jeziku. - Znate, takav je red...
- Nisam o tome uopšte razmišljao! - uzvratio je begunac. - A nemam nameru da se ovde dugo zadržavam. Moji drugovi ratuju, a ja sedim po kafanama...
- Pa i vi ste ratovali! - upade mu u reč Hoflenerov čovek. - I to muški!
- Bogami, junački! - isprsi se begunac. - Smakao sam ih bar desetoricu! Ali, majku im, grunu jedna granata u moju četu i pobi polovinu. Bio sam kontuzovan. Tu su me našli i zarobili...
Srećan što je najzad našao junaka, Hoflenerov čovek se oduševljavao.
- Gospodin Hoflener će biti srećan da vas vidi i čuje tu priču - rekao je. - Ne brinite, on će im smrsiti konce!
- I meni bi bilo milo da upoznam gospodina Hoflenera. Verujte mi, u ovom pohabanom odelu ne bih se usudio da uđem u naš konzulat...
- Ne brinite za to, sve će biti sređeno! - rekao je nepoznati. - Gospodin Hoflener će se lično pobrinuti za vas. Divan je to čovek. Vatreni patriota i veoma vešt organizator.
Krenuli su prema upadljivo lepoj zgradi austrijskog konzulata na obali mora.
Hoflener ih je nestrpljivo očekivao. Osmehnuo se kad su ušli u njegovu kancelariju, ustao i pošao da se pozdravi s beguncem. Pružio mu je ruku i na nemačkom rekao:
- Ja sam pukovnik Hoflener!
- Gospodine pukovniče, ja sam Peter Bruderman! - rekao je begunac i zauzeo stav „mirno“.
- Nemac?
Bečlija! - gospodine pukovniče.
- I ja sam Bečlija - reče Hoflener. - Ali, nisam dugo bio u Beču, bar tri meseca... Iz koje ste jedinice?
- Peti puk 21. landverske divizije. Kontuzovan sam na Drini...
- Znam, znam - reče Hoflener, pokazujući da je već o beguncu sakupio dovoljno obaveštenja. - Taj prelaz preko Drine je bio tragičan za naše trupe...
- Jeste, gospodine pukovniče. Neverovatno je koliko su ti Srbi uporni. Branili su svaku stopu zemlje, ali smo ipak prešli preko reke...
- Čujem da govorite srpski?
- Pa, ne baš čisto. Znate, moj otac je Nemac, Bavarac, majka Mađarica, ja rođen u Beču. Živeli smo neko vreme i u Subotici, gde je moj otac imao bravarsku radionicu. Tu sam naučio srpski... Eh, Beč, gospodine pukovniče. Ne smem ni da mislim na njega! Radije mislim na front, na moje drugove, koji se sada lavovski bore u Srbiji. Znaju da sam zarobljen, ali ne znaju da sam pobegao iz ropstva i da se nalazim u Solunu.
Hoflener kao da ga nije više slušao. Razmišljao je o svojim planovima: kako bi bilo da ovog mladog, inteligentnog zemljaka, ako je istina ovo što priča o sebi, uključi u špijunski rad u Solunu, a zatim, kad se ukaže zgodna prilika, prebaci u Srbiju?
Pritisnuo je zvonce na stolu. Vrata su se brzo otvorila i u kancelariju je ušao onaj čovek koji je begunca doveo u konzulat.
- Bećire - rekao je Hoflener na srpskom - rezerviši za mog zemljaka sobu u hotelu „Telegraf“.
Pobrini se da mu bude udobno. No, pre toga iz mog stana donesi jedno odelo... Ali ne, to ćeš kasnije...
Zatim se obrati Peteru:
- Nemojte se ljutiti, ali ne možete se u tom jadnom odelu pojavljivati u gradu! Zaboga, vi ste Bečlija i carski vojnik! Pozajmiću vam jedno svoje... Mislim da će vam lepo pristajati...
- To je previše od vas, gospodine pukovniče. Ganuli ste me tom brigom. Mnogo sam vam zahvalan...
- A sutra, budite ovde u 8 časova! - rekao je gotovo zapovednički Hoflener. - Uzmite ovaj upitnik i popunite ga...
Bećir ga je odveo u hotel „Telegraf“. Uveo ga u sobu i rekao da će doći za pola sata. On je sve uredio da bude na pansionu, sve će to platiti konzulat.
Bruderman uze da popuni upitnik koji mu je dao Hoflener. Uobičajena pitanja. Kao za pasoš.
Bećir je ubrzo došao i doneo Hoflenerovo svetlosivo odelo. Bruderman ga je probao odmah, jer je to zahtevao Bećir. Pantalone su mu bile malo široke u pasu, ali je zato sako bio taman. Sve je bilo tu: košulja, cipele, čarape, kravata.
- Tako! - oduševljavao se Bećir. - Tako, sad mi izgledate kao pravi gospodin. Ovde ste na dobrom mestu. Gospodin Hoflener mi je rekao da vam dam 500 drahmi...
- Sjajan je čovek gospodin Hoflener! - rekao je Bruderman. - Duša od čoveka! Darežljiv...
- Jeste, mnogima je ovde pomogao da se snađu. Ako ostanete duže, videćete već. Dobričina...
- Je li ovde sa porodicom? - raspitivao se Bruderman. - Mislim, je li mu tu žena?
- Ne, porodica mu je u Beču. Ali, on je i u tom pogledu snalažljiv! - odgovori Bećir i namignu.
- Ako, ako, takav čovek i treba lepo da se provodi! - odobrio je Bruderman. - On je u najboljim godinama...
- Ja sad moram da idem, imam dosta posla! - reče Bećir, spreman da pođe.
- Posla? Zar u ovo doba?
- He, moj gospodine... To se u ovo doba i radi! Imam sastanak sa nekim ljudima. Znate, mi ovde imamo naše ljude. Oni rade za nas, a gospodin Hoflener ih dobro plaća.
- Sjajno, sjajno! - oduševljavao se Bruderman. -Vešt čovek, pametan...
- A ja sam mu desna ruka! - pohvalio se Bećir. - Ja mu sve donosim na sto. A ako je nešto hitno, nosim mu u stan.
- Ne znam šta je u pitanju, ali nije ni važno - reče Bruderman nezainteresovano. - Mora da su u pitanju neka važna obaveštenja.
- Pogodili ste! Ima ovde i Srba koji rade za nas. Neki od njih često dolaze iz Srbije. Donose važna obaveštenja...
- Milo mi je da to čujem! - sve više se oduševljavao Bruderman. - I milo mi je, posebno, što je gospodin Hoflener u vama našao odličnog saradnika. Kad bude Srbija pokorena, naš veliki car će vas za to posebno nagraditi. Zaslužili ste i odlikovanje!
Bećir se široko osmehnu. Pozdravi se i izađe.
 Čim je sutradan Hoflener došao u svoju kancelariju, ušao je šifrant konzulata i predao mu depešu iz Beča. Bio je to, u stvari, odgovor na njegovu šifrovanu depešu koju je poslao onog trenutka kada je Peter Bruderman, praćen Bećirom, izašao iz ove prostorije.
Iskusni obaveštajac nije tek tako poverovao u Peterovu priču. Da ga sumnja ne bi dugo mučila, smesta se obratio obaveštajnom centru u Beču. Ali smislio je depešu tako da ispadne više privatna nego službena. Prećutao je da se Peter Bruderman nalazi u Solunu. To je veoma lukavo zamislio: ako bi se utvrdilo da je Bruderman pripadao 21. landverskoj diviziji i da je zarobljen na srpskom frontu, Hoflener bi u ovom slučaju bio obavezan da mu hitno omogući povratak u Beč. A njemu je ovako mlad, školovan čovek sa znanjem francuskog i srpskog jezika bio veoma potreban.
Po osmehu šifranta Hoflener je zaključio da je odgovor onakav kakav je svim srcem želeo da bude. Depeša iz Beča ovako je glasila:
„Peter Bruderman, za kojim tragate, nestao je u noći između devetog i desetog avgusta prilikom forsiranja Drine i prelaska u Srbiju. Nije na spisku poginulih. Služio je u 1. četi 2. bataljona, 5. puka, 21. landverske divizije, 8. korpusa. Ako nešto saznamo, javićemo“.
NASTAVIĆE SE...