Солун је данима просто гутао ту невероватну причу. У кафанама, на улицама, на железничкој станици, у ноћним клубовима као да се причало само о том узбудљивом догађају.
Један млади аустријски војник, колала је прича, који се жестоко тукао на фронту против Срба, био је у борби контузован и заробљен. Али, јунак је успео да умакне! И то из заробљеничког логора у Нишу, тако рећи пред носом српске владе. А за бегунцем су јуриле потере, организоване су и заседе, за њим се пуцало, меци су праштали око њега, али све је било узалуд - јунак је успео да умакне и срећно стигне у Солун...
Неки су се заклињали да су тог јунака видели. Описивали су га, слушали су његову причу својим ушима, па је потом преносили другима, уверавајући их да је све то истина, да је питање часа када ће Србија бити поражена.
Онима који нису имали срећу, или несрећу, да га виде, а које је веома интересовало о чему је причао бегунац, говорено је да ће рат у Србији трајати највише још месец дана, да је Србија на коленима, пред распећем, да јој нико и ничим више не може помоћи.
Тако је говорио и тај бегунац. И још је говорио да ће искористити прву прилику да се врати на српски фронт, да ће се придружити својој јединици, да му је највећа жеља да умаршира у Београд и да на високи јарбол истакне аустријску заставу.
Било је оних који су у ову причу поверовали; други су сумњали, трећи вртели главом као да су незаинтересовани. Неки су, опет, желели да виде тог јунака, да му стисну десницу и честитају на јуначкој борби и бекству. Желели су својим очима да виде и својим ушима да чују његове пророчанске речи о пропасти Србије. Трчали су од кафане до кафане, надајући се да ће га негде затећи.
Најупорнији су га нашли у једној кафани, некој врсти аустријског ноћног клуба, у групи обичних, радозналих људи, међу којима је било и шпијуна.
- Кажем вам, пријатељи, готово је са Србијом! - говориоје бегунац на исквареном српском језику. - Готово! Нема јој спаса! Својим сам очима гледао расуло на Дрини кад су наше трупе јуришале и ломиле све пред собом...
Неки су га ту, на лицу места, питали понешто на немачком, а он је такође одговарао на чистом немачком језику, што је присутне уверило да је човек, о коме се толико прича у Солуну, ту, пред њиховим очима. Нудили су га пићем, позивали у госте.
То су махом били они у којима је пламтела мржња према Србији, који би за коју драхму продали и оца и мајку и отаџбину. Они су бегунчеве речи просто гутали, примали с неизмерним задовољством: Србија ће најзад бити кажњена! Њена судбина је запечаћена! Ако, тако јој и треба, заслужила је најгоре - она је крива за смрт Франца Фердинанда. За царску крв много српске крви треба да се пролије.
Није ова бегунчева прича свуда наилазила на симпатије. Било је и оних које је све то потресало, уносило у њихове душе неспокојство и немир, па чак и оних који су били спремни да овог човека истуку. Неки су похитали у српски конзулат да се о свему обавесте и провере податке које износи овај бегунац.
Тражили су лично генералног конзула Рајка Винтровића, а овај их је упућивао на Михаила Банковића.
- Ма, људи, шта вам пада на памет! - чудио се Банковић. - Не кажем да то није могуће, у рату се догађају свакојака чуда, али, право да вам кажем, ја у то не верујем. Мислим да је у питању какав смутљивац, кога је заврбовала аустријска обевештајна служба, па прича којешта по Солуну. Знате како се код нас у Србији каже: „Што је баби мило, то јој се и снило“. Кажем вам, будите спокојни. Каква пропаст Србије, какве будалаштине! Српска војска је разбила Поћорекове трупе и слави велику победу... Умирени, људи су се враћали својим пословима трудећи се да забораве ову епизоду. Новине су заиста писале о победама српске војске, па је тако бегунчева прича на најбољи начин демантована.
Још истог поподнева бегунцу је пришао један човек и шапнуо му да га позива господин Хофленер из аустријског конзулата.
- Господин Хофленер се чуди и љути што нисте одмах дошли у наш конзулат! - рекао му је непознати на српском језику. - Знате, такав је ред...
- Нисам о томе уопште размишљао! - узвратио је бегунац. - А немам намеру да се овде дуго задржавам. Моји другови ратују, а ја седим по кафанама...
- Па и ви сте ратовали! - упаде му у реч Хофленеров човек. - И то мушки!
- Богами, јуначки! - испрси се бегунац. - Смакао сам их бар десеторицу! Али, мајку им, груну једна граната у моју чету и поби половину. Био сам контузован. Ту су ме нашли и заробили...
Срећан што је најзад нашао јунака, Хофленеров човек се одушевљавао.
- Господин Хофленер ће бити срећан да вас види и чује ту причу - рекао је. - Не брините, он ће им смрсити конце!
- И мени би било мило да упознам господина Хофленера. Верујте ми, у овом похабаном оделу не бих се усудио да уђем у наш конзулат...
- Не брините за то, све ће бити сређено! - рекао је непознати. - Господин Хофленер ће се лично побринути за вас. Диван је то човек. Ватрени патриота и веома вешт организатор.
Кренули су према упадљиво лепој згради аустријског конзулата на обали мора.
Хофленер их је нестрпљиво очекивао. Осмехнуо се кад су ушли у његову канцеларију, устао и пошао да се поздрави с бегунцем. Пружио му је руку и на немачком рекао:
- Ја сам пуковник Хофленер!
- Господине пуковниче, ја сам Петер Брудерман! - рекао је бегунац и заузео став „мирно“. |
- Немац?
Бечлија! - господине пуковниче.
- И ја сам Бечлија - рече Хофленер. - Али, нисам дуго био у Бечу, бар три месеца... Из које сте јединице?
- Пети пук 21. ландверске дивизије. Контузован сам на Дрини...
- Знам, знам - рече Хофленер, показујући да је већ о бегунцу сакупио довољно обавештења. - Тај прелаз преко Дрине је био трагичан за наше трупе...
- Јесте, господине пуковниче. Невероватно је колико су ти Срби упорни. Бранили су сваку стопу земље, али смо ипак прешли преко реке...
- Чујем да говорите српски?
- Па, не баш чисто. Знате, мој отац је Немац, Баварац, мајка Мађарица, ја рођен у Бечу. Живели смо неко време и у Суботици, где је мој отац имао браварску радионицу. Ту сам научио српски... Ех, Беч, господине пуковниче. Не смем ни да мислим на њега! Радије мислим на фронт, на моје другове, који се сада лавовски боре у Србији. Знају да сам заробљен, али не знају да сам побегао из ропства и да се налазим у Солуну.
Хофленер као да га није више слушао. Размишљао је о својим плановима: како би било да овог младог, интелигентног земљака, ако је истина ово што прича о себи, укључи у шпијунски рад у Солуну, а затим, кад се укаже згодна прилика, пребаци у Србију?
Притиснуо је звонце на столу. Врата су се брзо отворила и у канцеларију је ушао онај човек који је бегунца довео у конзулат.
- Бећире - рекао је Хофленер на српском - резервиши за мог земљака собу у хотелу „Телеграф“.
Побрини се да му буде удобно. Но, пре тога из мог стана донеси једно одело... Али не, то ћеш касније...
Затим се обрати Петеру:
- Немојте се љутити, али не можете се у том јадном оделу појављивати у граду! Забога, ви сте Бечлија и царски војник! Позајмићу вам једно своје... Мислим да ће вам лепо пристајати...
- То је превише од вас, господине пуковниче. Ганули сте ме том бригом. Много сам вам захвалан...
- А сутра, будите овде у 8 часова! - рекао је готово заповеднички Хофленер. - Узмите овај упитник и попуните га...
Бећир га је одвео у хотел „Телеграф“. Увео га у собу и рекао да ће доћи за пола сата. Он је све уредио да буде на пансиону, све ће то платити конзулат.
Брудерман узе да попуни упитник који му је дао Хофленер. Уобичајена питања. Као за пасош.
Бећир је убрзо дошао и донео Хофленерово светлосиво одело. Брудерман га је пробао одмах, јер је то захтевао Бећир. Панталоне су му биле мало широке у пасу, али је зато сако био таман. Све је било ту: кошуља, ципеле, чарапе, кравата.
- Тако! - одушевљавао се Бећир. - Тако, сад ми изгледате као прави господин. Овде сте на добром месту. Господин Хофленер ми је рекао да вам дам 500 драхми...
- Сјајан је човек господин Хофленер! - рекао је Брудерман. - Душа од човека! Дарежљив...
- Јесте, многима је овде помогао да се снађу. Ако останете дуже, видећете већ. Добричина...
- Је ли овде са породицом? - распитивао се Брудерман. - Мислим, је ли му ту жена?
- Не, породица му је у Бечу. Али, он је и у том погледу сналажљив! - одговори Бећир и намигну.
- Ако, ако, такав човек и треба лепо да се проводи! - одобрио је Брудерман. - Он је у најбољим годинама...
- Ја сад морам да идем, имам доста посла! - рече Бећир, спреман да пође.
- Посла? Зар у ово доба?
- Хе, мој господине... То се у ово доба и ради! Имам састанак са неким људима. Знате, ми овде имамо наше људе. Они раде за нас, а господин Хофленер их добро плаћа.
- Сјајно, сјајно! - одушевљавао се Брудерман. -Вешт човек, паметан...
- А ја сам му десна рука! - похвалио се Бећир. - Ја му све доносим на сто. А ако је нешто хитно, носим му у стан.
- Не знам шта је у питању, али није ни важно - рече Брудерман незаинтересовано. - Мора да су у питању нека важна обавештења.
- Погодили сте! Има овде и Срба који раде за нас. Неки од њих често долазе из Србије. Доносе важна обавештења...
- Мило ми је да то чујем! - све више се одушевљавао Брудерман. - И мило ми је, посебно, што је господин Хофленер у вама нашао одличног сарадника. Кад буде Србија покорена, наш велики цар ће вас за то посебно наградити. Заслужили сте и одликовање!
Бећир се широко осмехну. Поздрави се и изађе.
Чим је сутрадан Хофленер дошао у своју канцеларију, ушао је шифрант конзулата и предао му депешу из Беча. Био је то, у ствари, одговор на његову шифровану депешу коју је послао оног тренутка када је Петер Брудерман, праћен Бећиром, изашао из ове просторије.
Искусни обавештајац није тек тако поверовао у Петерову причу. Да га сумња не би дуго мучила, сместа се обратио обавештајном центру у Бечу. Али смислио је депешу тако да испадне више приватна него службена. Прећутао је да се Петер Брудерман налази у Солуну. То је веома лукаво замислио: ако би се утврдило да је Брудерман припадао 21. ландверској дивизији и да је заробљен на српском фронту, Хофленер би у овом случају био обавезан да му хитно омогући повратак у Беч. А њему је овако млад, школован човек са знањем француског и српског језика био веома потребан.
По осмеху шифранта Хофленер је закључио да је одговор онакав какав је свим срцем желео да буде. Депеша из Беча овако је гласила:
„Петер Брудерман, за којим трагате, нестао је у ноћи између деветог и десетог августа приликом форсирања Дрине и преласка у Србију. Није на списку погинулих. Служио је у 1. чети 2. батаљона, 5. пука, 21. ландверске дивизије, 8. корпуса. Ако нешто сазнамо, јавићемо“.
НАСТАВИЋЕ СЕ... |
