Обновитељ и први ктитор

Наведене речи слободно се могу узети као „формула“ Милутиновог ктиторског деловања примењена свуда. Увек је градио и веће и боље од затеченог, а потом богато даривао. Тако говори и ктиторски запис саборног храма манастира Хиландара. „Старам се много да од пре мене бивших, прародитеља и родитеља наших, недовршено испуним, колико буде воља Господа мога Христа Бога. Цркву стару пошто је била тесна разорих, и ову нову подигох и пописах у име Пресвете Владичице наше Богородице и часног њеног Ваведења“.

МОТИВИ ЗА ГРАДЊУ

Поред ктиторске представе у овом храму налази се и сцена о Премудрости која гради храм инспирисана Светим Писмом: „Премудрост сазида себи кућу и отеса седам ступова“ (Приче Солом. 9, 1). Тако се поред осталих знаменитих личности библијске и црквене историје Милутин пореди и са премудрим Соломоном. Ипак треба рећи да је код оволике краљеве градње пре у питању лична мотивација краља задужбинара, а не општи план систематске обнове.

Обично се задужбинарство своди само на један облик, градњу. Биограф успутно назначава сложеност појаве „богатство земаљског царства мисаоно и разумно расточи на разноврсне начине: прво, на дар Богу, друго на подизање светих цркава, ка ништима и странима и маломоћнима“.

У суштини све се заснива на божанском деловању јер сваки рационални разлог и образложење стиже тек накнадно: „просвети му срдачни разум и сетивши се грехова младосних и дошавши у умиљење срца, поче се молити Богу јављајући пророчке речи... Која добра дела живота мога да ти принесем? Са каквом смелошћу да погледам на тебе праведнога судију? Покајања не стекох, а такође ни суза... управи сваки покрет срца мога на твоје угађање...“

Кад се речено има у виду, онда мотив који се наводи код градње Бањске као гробног храма и који је најчешће присутан у размишљању поводом задужбинарства делује сувише „приземно“. „Блажен си, благочастиви и христољубиви краљу, јер нађе себи мирно место, и спомен твој биће у род и род“.

Уобичајено је схватање да звање првог ктитора припада само ономе ко оснива један храм. Остали који, касније, на том месту својим радом дају мањи или већи допринос могу бити само други ктитори. Краљ Драгутин подиже катедрални храм моравичке епископије и ту је јасно означен као „први ктитор“ иако није оснивач тог храма већ само врши потпуну обнову на месту старе градње као што је и Милутин скоро свуда радио.

Милутинов син Стефан при градњи своје задужбине манастира Дечана ослања се на помоћ и искуство архиепископа Данила које је он стекао кроз сарадњу у настанку Милутинових ктиторија: „Ево ћеш бити други ктитор са мном овом месту које ћемо почети зидати, и тебе дакле тако уписујем и сина мога такође у део свете ове цркве. Но, пожури се са мном, колико ти је могуће уз Божију окрепу и утврђење срца твога. Јер, знам господине мој и оче, како си се бринуо родитељу мојему за уздизање такве његове цркве, која се види у име светога првомученика Стефана. Такође се жељно побрини и за мене, јер имамо заједничко и у животу и после смрти наше“.

Много ове речи подсећају на Немањино писмо из Свете Горе сину и наследнику на престолу великом жупану Стефану поводом предстојеће градње манастира Хиландара: „Не облени се, већ похитај свом снагом својом да га (Хиландар) подигнеш, да се сазида храм Пресвете у спомен мој у земљи овој, и опет после мене да буде теби и чедима твојим и унуцима у родове ваше и родове до века. Јер ти си ктитор овоме, као што и раније написмено предадох ти у држави твојој храм Пресвете Богородице Благодетељнице у Студеници, ни с ким у заједници, само теби и породу твоме после тебе“.

Кад се упореде случајеви Ариља где је краљ Драгутин означен као први ктитор а потом пример Дечана где архиепископ Данило као сарадник градње стиче звање другог ктитора јасно је да је Милутин у истом или сличном односу према својим бројним задужбинама и према томе оправдано се може назвати првим ктитором иако гради на туђим темељима. Свестан тога да то ипак баца „сенку“ на његов рад Милутин покренут дубљим мотивима остаје доследан у намери да се посвети обнови.

ОБНОВА КАО НОВА ГРАДЊА

Српски манастир Хиландар је значајан сам по себи као и сваки светогорски манастир. То би био и да није Савино дело, а потом обновљен од краља Милутина чије изузетно градитељство и сликарство представља додатну вредност. Затим следи његова улога као ризнице старих књига и аката који су само ту могли опстати. По томе Хиландар представља изузетак чак и у поређењу са већином светогорских манастира. Да оствари ту своју непроцењиву мисију највише је помогла чињеница што живот у Хиландару траје непрекидно и по томе међу српским манастирима једини се може поредити са Дечанима.

Стога је значај Хиландара утолико већи кад се помисли да је према грубој процени око три четвртине Милутиновог рада нестало док са друге стране није ништа сачувано у потпуности а само Хиландар као што је речено одликује се сталношћу живота.

Драгоцено је оно што о Хиландару каже познати српски штампар Божидар Вуковић у своме тестаменту из 1539. г. По њему Хиландар је главни српски манастир. Тиме он преноси схватање људи свог времена.

У поглављу о Милутиновом задужбинарству, краљев биограф на прво место ставља градњу нових храмова па тек онда обнову. Милутин је оцењен као „ненасити зидатељ божанствених цркава, и не само зидатељ, већ и палих (цркава) обновитељ у намери да се све приведе ка истинитој вери, тако да се прочуло његово име у све народе...“ У стварности је било обрнуто. Милутин је скоро у потпуности био обновитељ старих храмова и тога правила се држао и при подизању своје гробне цркве насупрот свим осталим српским владарима. А градња потпуно нових појављује се као изузетак само тамо где је то неопходно. Стога може да „изненади“ у први мах сазнање да и поред толиког рада на подизању храмова њихов број остаје скоро исти као што је био и пре Милутинове владавине.

Обнова је широк појам и њене оквире теже је одредити него градњу изнова. Код Милутина ту нема велике дилеме јер већина обнова је извршена од темеља и може се оценити као потпуно нова градња. Карактеристично је да је представа ктитора на фрескама, односно његовог владарског костима сразмерна уделу у обнови неког храма. Уколико је тај удео већи и краљев портрет је свечаније приказан. Ако је реч о потпуној обнови, Милутин је представљен као византијски аутократор.

За разлику од разврставања Милутиновог градитељства где насупрот стварном стању градњу изнова ставља испред рада на обнови Данилове речи како велики задужбинар неуморно ради до краја живота. „Благочастиви предвиде природну смрт, и после овога одлучи се на богоугодна дела у којима и сконча живот свој“ имају своју потврду на краљевим портретима из манастира Хиландара и Грачанице где се јасно види да је то човек на измаку снаге.

Ако познији летописац „Бањско злато“ убраја у српска чуда треба поменути још једно „чудо“ везано за питање иако се десило да градитељски замах такве снаге буде у пуном складу са границом Милутиновог живота тако да у време смрти скоро све буде завршено.

ДАНИЛО КАО ГЛАВНИ ИЗВОР

Мање радове у виду поправки по већ готовим грађевинама Данило не бележи. О радовима у Жичи у ово време сазнаје се на основу Даниловог житија састављеног од његовог ученика и на основу сачуваних фресака. Данило не помиње ни радове у седишту своје епископије до којих долази на молбу самог Данила што се сазнаје из његовог акта упућеног краљу а сачуваног преко манастира Хиландара. Образац за такав однос Данила према оправкама долази од самог краља који се у таквим храмовима приказује скромније одевен.

Архиепископ Данило је главни извор вести о Милутиновом задужбинарству и тако је до данас почев од грофа Ђорђа Бранковића и његових неиздатих „Хроника“ с краја седамнаестог и почетка осамнаестог века, па преко првог српског историчара у савременом смислу речи Јована Рајића. Састављач службе и летописа је много ближи догађајима и стога је био у прилици да користи и друге изворе тако да се унеколико може допунити, а потом и „контролисати“ сведочење Данила. Већ на први поглед постаје јасно да је он изоставио само неколико мањих храмова а с обзиром на природу списа не би било изненађујуће да је изоставио и више.

НАСТАВИЋЕ СЕ...