О Светим тајнама

Свето Писмо описује свету тајну Крштења и свету тајну Евхаристије. Крштење је ослобођење, оног који се крсти од греха. Света тајна Евхаристије јесте ослобођење од смрти („Који једе моје тело и пије моју крв има живот вечни“ Јн. 6,54). Прва Црква је знала само за једну тајну. То је, како се назива у Светом Писму, тајна Христова (Еф. 3,4; Кол. 4,3) или Евхаристија. Крштење је улазак и пројава да неко може бити или да буде члан те једне тајне, тајне Христове или Евхаристије.МИСТИРИОН

Реч тајна је превод грчке речи мустхрион. Иста реч се преводи на латински језик речју сацраментум. Постоји извесна разлика у садржају речи тајна (мистирион) и сацраментум. Док реч сакрамент говори само о сакралности (светости) једног акта или предмета, дотле реч мистирион (тајна) поред тога што открива и посвећује у свој тајанствени садржај истовремено и скрива исту и зове у дубље посвећивање и учешће у тој стварности.

Многи нетеолози доводе у исти ред и поистовећују хришћанске тајне са јелинским мистеријама. У чему је суштинска разлика између њих? Тајне у многобожачком свету су извођене на тој основи што се у њима освежава мисао на неког митског јунака или бога који је био посредник у ослобођењу и искупљењу човека у његовом страху од смрти и од других природних појава. После развитка философије и поделе света на духовни и материјални (горњи и доњи) тајне су се испољавале као мост између та два света. Тако су бар на тренутак јелинске мистерије покушавале да растерете психолошке проблеме човека. На тој основи и постоје и митолошке приче које траже ослобођење из овога времена у преисторијским вечним јунацима и боговима. Дакле, јелинске мистерије почивају на двојству (паралелизму) света тј. прихватају да је доњи (материјални) свет слика горњег (духовног) света и ослобођење јесте прелазак из материјалног у духовни свет.

Хришћанство одбацује двојност (паралелизам) света. Главна и основна подела у хришћанству јесте подела између садашњег и будућег времена. На тој основи света тајна се јавља као икона будућег света, века и стварности. У хришћанству будући век, имајући своју икону у садашњости, у ствари и почиње сада. Господ Исус Христос говори у садашњости: „Ко једе моје тело и пије моју крв“, али и каже: „живеће у вечности“ (Јн 6,58). Света тајна се, дакле, јавља иконом, предукусом будућег века и будуће стварности.

Следећа разлика између хришћанског схватања тајне и мистерија других религија је што је света тајна икона будуће истине која се не може поистоветити са светом тајном. Јелинске мистерије и друге религије поистовећују тај други свет са тајном. Заборављајући да смо ми само иконе будућег века (да је епископ икона Христова) ми се већ овде постављамо у те улоге тј. будући век доводимо у садашњост, што није исправно. Тако заборављамо да је тајна само симбол, зарука, икона будућег века с једне стране и с друге стране тај будући век управо почиње овде том иконом (будући век није још дошао али ће доћи). Учествујући у светој тајни ми овде већ улазимо у будући век. То и значе речи: „Ко једе моје тело и пије моју крв има живот вечни“ (Јн 6,54).

И код муслимана и будиста овај свет се пројављује као лажни, као бледа слика горњег света. И Платон у својој философији идеја уводи свет идеја због сталне промене у овом лажном свету, док је по њему истина у горњем свету - свету идеја.

Хришћанство, међутим, са Васкрсењем показује да је баш овај свет овде икона, али икона своје споствене стварности. Вечни живот већ не постоји, него ће доћи са Васкрсењем јер је Васкрсење почетак тог вечног живота, а „виза“ вечног живота се задобија овде и сада. На западу света тајна је добила управо тај јелинистички карактер, тј. поистовећује се у светој тајни садашњост и будућност, па ако им и одговара и прошлост. Ту се света тајна своди на неки психолошки моменат на испуњење закона, а не на есхатолошки.

Следећа разлика између светих тајни и јелинских мистерија је што је света тајна пракса заједнице. Ако света тајна пројављује, символише победу над смрћу односно Васкрсење - то Васкрсење ће бити заједничко за све људе. Јелинске мистерије и многе друге религије своје спасење виде пре свега на неком индивидуалном плану тј. атомистички. Дакле, света тајна се никада не пројављује атомистички, већ увек лично у заједници.

Живот хришћанина који почиње уласком у Цркву постаје живот заједништва, живот Духом Светим. Дух Свети чини ту заједницу слободном, јер где је Дух тамо је и слобода. Ушавши у заједницу ми у ствари свој живот базирамо на вечном животу (не на опипљивим стварима јер ту нема слободе). Зато је света тајна суштински израз живота Цркве и сваког хришћанина. На западу је више наглашен јуридички однос према светој тајни тако да тајну може да обави сам свештеник тј. без заједнице.

Дакле, православно схватање светих тајни укључује две димензије:

1. Заједништво и

2. Икона будућег века

Када се у Св. Писму (ап. Павле, ап. Јован) говори о светој тајни мисли се на тајну Христа. Тајна Христа јесте „Тајна Божија сакривена од вечности“, тајна вечне воље Божије (или предвечног Савета Свете Тројице) и она се састоји у Христовом Домостроју Оваплоћења и очовечења ради нашег спасења. То је, како вели ап. Павле: „Велика тајна побожности: Бог се јави у телу“ (1 Тим. 3,16) или како вели ап. Јован: „Логос Божији постаде тело, и усели се у нас“ (Јн 1,14).

Апостолско - светоотачко поимање „Тајне Христове“ јесте христоцентрично. Тајна Божија тј. Христос јесте и тајна Св. Тројице. Триадолошки карактер божанске Тајне Христовог Домостроја спасења најбоље је изразио Св. апостол Павле својим литургичким возгласом на крају ИИ Коринћанима: „Благодат Господа нашег Исуса Христа и љубав Бога и Оца и заједница Св. Духа са свима вама“, где се јасно види да и Бог Отац својом љубављу и Дух Свети својим заједништвом учествују у домостроју тајне Божије која је сам Христос Оваплоћени, тј. Христос као Богочовек. Триадолошки и триадоцентрични карактер тајне Христа Богочовека јесте први елемент у апостолском учењу о светим тајнама.

ХРИСТОВ ДОМОСТРОЈ

Сотириолошки (спасоносни) карактер Христовог Домостроја, целокупног Његовог живота и дела изражен је у Символу вере да је Он страдао и васкрсао „ради нас и ради нашег спасења“. Свете тајне бивају увек поимане и доживљаване и дејствоване као сотириолошки акти и благодатни догађаји спасења у Цркви, а не као неке магијске радње или ритуали без смисла и циља, као неке „религиозне манифестације“ на показ „ради обичаја“.

Вршењем светих тајни и заједничарењем у њима, Христос је присутан у Цркви јер је Он тако хтео да, „поставши човек, сам Собом изврши сједињење са нама. Он је Себе дао нама и за нас; и сада опет - у светим тајнама - даје Себе“, и ми се облачимо у Њега (Гал. 3,27) и причешћујемо се Њиме (1Кор. 10,16-17; Јевр. 3,14).

Св. Симеон Солунски објашњава садржај, карактер и значај светих тајни за нас: „Пошто смо ми људи двоструки, душе и тела, зато нам је Христос предао свете тајне двоструко, да би тако благодаћу Духа духовно осветио душе наше, а вештаствено (материјално) водом и уљем и хлебом и чашом и осталим (што се у тајнама употребљава), но освећенима духом, осветио и тела наша, те тако нам дао и пружио свецело и савршено спасење. При том је Бог Логос, поставши тело најпре на Себи свете тајне човекољубиво извршио да би тако, пошто је Он за нас првина свих добара, сви ми Његови, од Њега као извора добијали и узимали.

Пневматолошки тј. светодуховски карактер светих тајни огледа се пре свега у томе што је Господ Христос неодељив од Духа Светога - ми немамо Христа без и мимо Духа Светога. „Нико не може Исуса назвати Господом осим у Духу Светом“ (1 Кор. 12,3). То што је Христос постао оно што је постао, било је Духом Светим: Духом Светим је зачела Света Дева Сина Божијега, Духом Светим је Христос помазан, Духом Светим је чинио чуда, Духом Светим је крштен, Духом Светим је Васкрсао - тј. Духом Светим је извршио целокупни богочовечански Домострој спасења.

Ово, пак, не значи да је Христос у свему томе био „пасиван“, или само обично „оруђе“ Божије (како је говорио Арије) него ово означава да је Христос неодвојив од Св. Тројице, јер је Он увек био и остао „један од Свете Тројице“. Једна и јединствена енергија или делатност, или благодат Свете Тројице у Цркви (у светим тајнама) бива увек по благовољењу Бога Оца, свештенодејствована Господом Христом као Главом своје Цркве. Но, та иста благодатна делатност и енергија бива завршена Духом Светим, јер завршни печат и савршенство сваком делу Св. Тројице даје се Духом Светим. Тај пневматолошки печат лежи на свакој светој тајни као дар Духа Светога.

Св. Јован Дамаскин каже да „сједињење људи са Богом бива само енергијом Духа Светога“, а простор и место и средство тог сједињења јесу управо свете тајне.

Пневматолошки карактер светих тајни означава пре свега њихов епиклетички карактер, не само у Светој Литургији него и у свакој светој тајни призив (епиклхсив=епиклеза) Светога Духа јесте конститутивни елеменат светих тајни. Јер Духом Светим све у Цркви живи, дише и креће се, како на земљи тако и на небу.

Епиклетички карактер светих тајни указује на животни став Цркве - став сталног мољења и молитвеног призива Духа Светога, и на сталну зависност Цркве у свету од Духа Утешитеља.

Еклисиолошки карактер светих тајни означава њихову црквеност - и по природи и по назначењу. Свете тајне врше се унутар Цркве као Тела Христовог и пре свега служе за учлањивање у Тело Христово, а затим и за изграђивање Тела Христовог које је Црква.

Еклисиолошки карактер светих тајни видан је у свакој светој тајни цркве. У светом Крштењу сви крштени се сједињују „у једнога у Христу Исусу“ (Гал. 3,28) тј. у једно Тело. Учешће у светој тајни Миропомазања јесте такође учешће свих у „заједници Једнога Духа“, те на тај начин Црква, тј. сви верни постају „једно тело и један дух“ (Еф. 4,4). Причешће и учешће у светој Евхаристији сједињује све учеснике у једну заједницу и јединство Тела и Крви Христове „јер један хлеб, једно смо тело ми многи; јер се сви од једнога хлеба причешћујемо“ (1 Кор. 10, 16-17). Дакле, све свете тајне изграђују црквену заједницу тј. Цркву као Тело Христово.

Црква као Тело живога Христа као своје Главе јесте извор свих светих тајни и оне постоје само унутар Цркве. Стога се не може прихватити теза да свете тајне узете понаособ, конституишу Цркву јер је управо велика Тајна Цркве та која свештене акте и свештенорадње собом конституише и напаја их тајанственом благодаћу Светог Духа. Дакле, свете тајне не могу бити над Црквом, нити још мање изван Цркве.

Саборни (католичански, свеобухватни) карактер светих тајни значи и да свете тајне нису ништа друго него продужетак и актуализација једне и исте велике Тајне Божије која је Христос у нама тј. Христос као Црква.

Христос се открио и јавио свету и деловао на двострук начин, тј. јавио се у Духу и телу, у Божанству и човечанству, и зато су и свете тајне дате нам од Њега двоструко. Отуда нпр. нема светог Крштења без невидиве благодати Духа Светога, али и без видиве материјалне воде; нема Причешћа без хлеба и вина који су претворени у Тело и Крв Христову. Исто је и у свим другим светим тајнама. Све свет тајне су својом природом и функцијом везане за ту двострукост, за ту христолошку богочовечанску двоприродност (тј. православни диофизитизам). За свету тајну суштинским се чини сједињење видљивог и невидљивог, спољашње форме и унутрашње садржине. У њима се одражава природа саме Цркве, која је невидиво у видивом и видиво у невидивом. Саборност и свеобухватност светих тајни претпоставља и захтева наше свецело учешће у њима: вером и љубављу, молитвом и постом, свецелим предавањем себе Христу и служењем Христу. Заједничарењем кроз свете тајне у Христу, као јединственој Богочовечанској тајни, ми смо позвани „да се испунимо сваком пуноћом Божјом“ (1 Тим. 3,15-16; Кол. 2,9; Еф. 3,19).