Muzika kao molitveni put

Na Mitrovdan 2007. godine, Slobodan Trkulja i njegov bend Balkanopolis održali su u Sava centru koncert sa holandskim Metropol orkestrom, jednim od najboljih u svetu, namenjujući sav prihod centru za borbu protiv narkomanije pri manastiru Kovilj.

Trkulja je studirao u Holandiji i magistrirao na amsterdamskoj džez akademiji, na odseku za saksofon. Pored nastupa sa mnogim domaćim i svetskim bendovima, kao i značajnim međunarodnim nagradama i ostvarenjima, član je prestižnog projekta EU „Orkestar Evropa“, koji čini 35 najboljih tradicionalnih muzičara sveta, gde promoviše srpsku muzičku duhovnost. Osvojio je drugo mesto na prošlogodišnjoj Beoviziji, autorskom kompozicijom Nebo, kombinujući tradicionalni napev i vizantijsko crkveno pojanje. Svoju plamenu veru i ljubav koju projavljuje kroz muziku spušta do dna srca svakog ko ga sluša i ume ga čuti, paleći time, kako je govorio Vladika Nikolaj, sva kandila Nebeska.

- Pre studija u Holandiji bio si samouk. Šta ti je donelo obrazovanje, kako se ono nadovezalo na tvoj dar?
- Donelo mi je svežiji pogled na muziku. Holandija me je naučila da vežbam po 8-9 sati dnevno, do iznemoglosti. Kasnije sam sve manje vežbao, a sve više su mi se javljale muzičke slike, melodije, pristupi, rešenja, preraslo je u jedan nov misleni proces. Nije mi smetao ni oskudni studentski život, bez stipendije, često samo na hlebu i na vodi, jer upravo u takvoj situaciji, zbog nekog „osećaja“ i ličnog izražaja koji tražiš sve vreme kroz muziku, na kraju dođeš do suštine svega. To ne gledam kao žrtvu, mene je to radovalo, jer je mala žrtva u odnosu na to čime sam se suštinski svakog dana hranio. Za mene je to bilo jedno duhovno traženje. Kroz životni i duhovni rast sam dolazio do odgovora koju vrstu emocije tražim u muzici, kakav poetski mir tražim. Jer, samo kroz mir određeni odgovori mogu da se nađu. Tražio sam zvučnu boju smirenja.

- Po blagoslovu Vladike Porfirija, krenuo si i da poješ za pevnicom manastira Kovilj. Kako se javila želja za tim?
- Za pevnicom se trudim da učestvujem koliko umem, učim i slušam. Tek u momentu kad sam čuo monahe manastira Kovilj, sa vizantijskim napevima, muzika mi je donela vrstu emocije koju sam tražio, tu vrstu smirenja. Što sam je više otkrivao, to je ona više ulazila u mene, i ta emocija bivala sve prisutnija. Sad kad imam uši da čujem, shvatam da je suštinski moj put do Gospoda bio preko muzike. Emocija koju nalazim u liturgijskoj muzici je upravo emocija koju tražim u muzici koju stvaram, bez obzira što je „žanrovski“ drugačija, tražim tu vrstu uzvišene ljubavi koja nas sve spaja. Ljubav je suština svega, suština našeg bića, suština našeg postojanja, osnova svega što nas čini. Ne mogu muziku da zamislim bez nje.

- Kako je došlo do saradnje sa „Metropol orkestrom“?
- Kada sam ih prvi put čuo kako zvuče, znao sam da su možda jedini orkestar koji može da iznese taj zvuk koji sam želeo. U životu je često teško spoznati razliku između onog što je dobro i što nije. Ali, kada se ta razlika uspostavi, kada osetim da u tome leži nešto dobro, jako verujem u to i krenem ka tome svim srcem. Krenuo tim putem i bile su potrebne godine da dođem do saradnje sa njima. Najpre sam dobio poziv da sviram sa njima kao solista u Holandiji u jednom projektu.
Tri godine pre koncerta u Sava centru sa Metropol orkestrom sam, uz podršku holandske ambasade u Beogradu, organizovao koncert sa Beogradskom filharmonijom, i tu je trebalo vremena da se otvori mogućnost da jedan ozbiljan orkestar oseti ono što ja osećam i da prihvati to kao nešto dobro. I sa njima smo postali prijatelji kroz muziku. Na taj koncert sam doveo dirigenta i producenta Metropol orkestra, oni su radili produkciju i vodili orkestar. Uspeh tog koncerta se čuo i u Holandiji, pa nam je ubrzo menadžer Metropol orkestra zakazao datum našeg prvog zajedničkog koncerta. Prvi slobodan termin su imali tek za godinu i po dana!

- Kako su se oni, kao ljudi drugačijeg podneblja i muzičkog žanra, uklopili u sve to?
- Muzika tu nije bila problem. Teško im je bilo da poveruju da mlad čovek, kao što sam ja, može da organizuje njihov dolazak u Srbiju, celu produkciju i iznese celu priču. A moja vera da će se to desiti je preobrazila i najveće skeptike u produkciji Metropol orkestra. Bila je to borba između moje vere i neograničenog skepticizma jednog od ljudi iz produkcije, koji mi je do poslednjeg dana testirao veru u uspeh ovog projekta. Međutim, čovek se toliko preobratio na kraju, da me je, kada je poslednji put bio u Srbiji povodom našeg novog zajedničkog projekta, zamolio da odemo u crkvu, shvatajući odakle crpim snagu. Bili smo u crkvi Sv. Marka, stajao je pred ikonom Presvete Bogorodice desetak minuta kao sveća. Posle smo zapalili sveće za pokoj duši njegovog prijatelja koji je preminuo nekoliko dana pre toga. Gospod nas sve spaja na najdivnije načine.

- Kako si pripremao muzičare Metropola za koncert?
- Muzičari me svi znaju sa holandske scene, tu su neki od najboljih džez muzičara danas, a neki su i profesori na mojoj bivšoj akademiji. Sa njima sam pričao ne na nivou nota, nego na nivou emocija koje je trebalo izneti. Tu se ne priča o melodijama, o aranžmanima, te tehničke stvari oni osete sami, sve to kod njih već diše. Ja insistiram na tome da svaka pesma koju radim, da zvuk koji tražim u meni budi varnicu ili da izađe iz te emocije. Životne situacije u meni probude tu vrstu emocije, koju ja onda bojim muzikom ili muziku bojim emocijom. Moraš da radiš i stvaraš tako da budeš provodnik, da pustiš da to sve teče i da izlazi, to je ono što ja tražim da bi koncert mogao da se desi. To znači da moraš potpuno da se odstraniš, da ne razmišljaš ni o čemu, samo da služiš.

- Kako se suočavaš sa iskušenjima?
- Molim se Gospodu da bude volja Njegova. Trudim se da prihvatam sa smirenjem sva iskušenja koja su mi data. Imam nekad problem da razumem šta je volja Gospodnja, a šta je moja volja. Ali, u momentu kada spoznam nešto kao volju Gospodnju, nije bitno koliko traje proces dolaska do smirenja, važno je da prihvatiš da je to volja Gospodnja. To prihvatam, koliko god bilo bolno. Od volje, snage, borbenosti mog duha zavisi kako ću da se izborim za taj dar Duha Svetoga, da to smirenje dođe. Cilj jeste smirenje, suština je da prihvatiš da je nešto volja Gospodnja i da se smiriš. Ja se borim sa sobom da celo moje biće to prihvati, koliko god to bilo teško i bolno i veliko iskušenje za mene. Treba ići ka tome, ma koliko te sve sputavalo ili iskušavalo na razne načine, kroz razne situacije i ljude. Znam da mi je iskušenje potrebno i dobro jer je kao lek.

- Šta te je menjalo?
- Ima bolnih stvari, kao što je duševno rođenje. Jedna od najbolnijih stvari u mom životu je bila moja prva ispovest, pucalo je sve u meni, fizički bol sam osećao, nisam verovao da je to moguće. Ja sam u životu lomio i kosti, imao saobraćajne nesreće, iščašio rame, ali to sve zaraste. Za te stvari možda i dobiješ anesteziju za umanjenje bola, ali ovu bol ne može ništa da umanji, to je „operacija na živo“. Velike promene su se desile od onda. To je kao da radiš na naftu, a onda počneš da piješ čistu Izvorsku vodu. Iako je živa voda jedini pravi Izvor, prelazak sa jednog na drugi izvor je vrlo bolan. Stari čovek mora da prestane da postoji. I čovečanstvo će morati da se prebaci sa nafte na vodu, u svakom smislu. Svet će se pročistiti onog trenutka kad budemo shvatili da je Izvor i živa voda naša osnovna životna supstanca. Bitka za spasenje čovečanstva i jeste da se cela planeta prebaci sa „nafte“ na „Vodu“, u svakom pogledu, energetski, suštinski, duhovno. Mislim da je to naznačenje svih nas, svi mi tražimo tu Istinu, misija svih nas je da nađemo Izvor te čiste, žive vode.

- Kako prepoznaješ ljubav i šta te pokreće?
- Liturgija je izvor svega. Stvari koje otpadnu kada se obojim tom muzičkom „vizantijom“, tom vrstom emocije, to su stvari kojih se trudim da se rešim, to su stvari koje ispovedam, koje se trudim da odstranim iz svog života. Takav grešan kakav sam, po blagodati Duha Svetoga neke bitke sa sobom dobijem, mnoge izgubim, ali borba je objavljena odavno, spremnost je tu, i borba će trajati do sudnjeg dana, kao bitka čoveka koji se zavetovao na ljubav Hristovu. Iza mene i iza svih nas koji težimo tome stoje anđeli, arhanđeli i sve svete sile. Nemam nikakvu brigu vezanu za tu borbu i ni najmanju sumnju u krajnji ishod. Poenta je istrajati u borbi. I da sutra opet padnem, moram da ustanem. Ja se uzdam u Božiju milost i u Njegovo razumevanje za sve moje padove. Sve moje misli, emocije, sva moja nadanja su usmerena ka tome. Ja, prosto, ne vidim ništa drugo. Zato su sva iskušenja dobro došla, koliko god bolela, koliko god ih nekad ne razumeo, koliko god se nadao da će ipak biti po onome što sam ja zamislio ili želeo, ako Gospod to ne bude blagoslovio, ja tu više nemam šta da kažem. Samo neka bude volja Njegova, to je sve što u životu tražim, samo da mi dâ da spoznam razliku između moje i Njegove volje.

- Kakva su tvoja osećanja tokom koncerta? Možeš li da napraviš paralelu sa Liturgijom?
- Borba je velika dok sviram. Meni je nastup najbliži onome što se vezuje za pojam Eshatona, kao predukus Carstva Nebeskog. Slična su osećanja onima na Liturgiji, ali se na Liturgiji osećam zaštićenije. Intenzitet može da bude isti, može da se desi da određene stvari tako zažive i prodišu kao na Liturgiji. Ipak, kad si u manastiru, na Liturgiji, ti si kod kuće. Mnogo je lakše, svi se mole Bogu zajedno, to je taj osećaj zajedništva, pesma koja se uzdiže i direktno je ispunjena blagodarnošću Gospodu i molitvom. Na koncertu je to indirektno, ali sve što izvire iz moje molitve će i muziku odvući na tu stranu. Na Liturgiji sve teče, sve ide mnogo brže i mnogo lakše, dok ovde moraš da se izboriš jer si ti u fokusu svega. Sve oko tebe je tada čovekocentrično, po samoj fizičkoj postavci, ljudi gledaju u tebe kao čoveka u centru scene. Kad bih mogao da ne budem tu dok se to dešava, bio bih najsrećniji, mene to ograničava jer je kao minsko polje, postoji opasnost od iskušenja koje nosi naš ego. Jedna egoistična misao može da proizvede da sve emocije iz muzike nestanu, da sablazniš sve anđele oko sebe jer si prestao da zajedničariš. Meni je koncert i stvaranje muzike prilika da očistimo duše, da se gostimo, to je trpeza ljubavi.

- Da li je muzika vrsta molitve?
- Pesma Molitva za molitvu je nastala tako što sam sa prijateljem, teologom, pričao o tome da li je muzika molitva. Ima dana kada je moja „verbalna“ molitva neznatna ili je nema. Verujem da ne samo muzika, već i mnogo sitnije stvari mogu da budu molitvene, ako ih učiniš sa dobrom namerom, iz tog blagog i toplog daha koji te u nekom momentu dodirne, sve je to molitva, sve je to deo istog fundamenta. Svejedno je da li je u maloj ili u velikoj meri, šta mi znamo šta je za Gospoda veliko, a šta malo? Može da bude jecaj, ili vapaj, kada osetiš nešto mnogo jače nego ono što si izgovorio, a ako si molitvu izgovorio samo racionalno, a nije ti duša zahvalna, ne vrede reči. Tako se pokrenuo čitav jedan proces razmišljanja o tome čemu služi sve što radim. Došlo je do toga da sam, jednom prilikom, svirajući klarinet, ne znajući, zasvirao početak melodije Uskršnjeg tropara. Kasnije se taj momenat razvio u čitav jedan novi svet. Muzički sam ga doživeo kao traženje melodije, a duhovno kao traženje molitve. Uskršnji tropar je jedna od najsavršenijih, najsuštastvenijih molitava jer govori o suštini naše vere, o tome da je Hristos vaskrsao i pobedio smrt. U stvaranju pesme Molitva za molitvu sam tražio blagoslov Vladike Porfirija, između ostalog jer sam osetio da bi trebalo da je otpevaju monasi manastira Kovilj.

- Koje si odgovore pronašao stvarajući ovu pesmu?
- Molitva za molitvu je bila moja muzička molitva da bi se dostigla prava molitva. To su različite vrste molitve. Muzika je put do molitve, a samim tim ona jeste molitva. Ona je molitvena, ali nije sveobuhvatna, puna, kao prava monaška molitva. Ova pesma se sastoji iz tri dela, kao i sam tropar. Prvi deo je „molitva reči“, molitva odsvirana na klarinetu, neko naše prvo opštenje sa Gospodom, naša intimna molitva. U momentu kada se oseti da se prava molitva javila, hor monaha zapeva Hristos voskrese. Drugi deo je „molitveno iskušenje“. Bend ulazi sa ritmom koji se kreće u otkucajima srca, predstavlja ono telesno, zemaljsko, strast, sve ono što nas preko tela sputava da se duhovno uzdignemo, a melodija koju sviram mora da ostane van ritma. To je moje viđenje čoveka, razapetog u borbi između te ritmične, telesne, ostrašćene strane i duhovne, koja je iznad svega toga. U jednom momentu, blagodaću Duha Svetoga, hor ulazi. Tada se molitveno iskušenje raspada, ritam se gubi, gasi se. Ne može da opstane i jedno i drugo zajedno jer je duhovno mnogo jače, ono je suština. Ako je tvoja vera velika, sve što te je mučilo, što ti je pritiskalo dušu, taj ritam telesne strasti, prosto nestaje. Treći deo je „molitveno sozercanje“. Tada muzička molitva postaje jedno sa pravom Uskršnjom molitvom monahâ. Mi molitvom sozercavamo sve u Gospodu, stojimo licem u Lice sa Njim. Tada se i treći put umolitvljava Uskršnji tropar, izvodimo ga svi zajedno, spojeni blagodaću Duha Svetoga.

- Da li si, tokom stvaranja, usmeren na drugoga ili je čin stvaranja nezavisan od svega?
- Samo je emocija bitna, nije ni tekst bitan, ni melodija, ništa drugo. Ako pošalješ pravu emociju, publika će to da oseti. Uopšte se ne ide ni na tehniku, ni na tekst, ne razmišlja se ni o čemu, nego se ide na duh, to treba da izađe. Emocije treba da pustiš i one treba da žive.

- Šta te raduje?
- Kad vidim da se ljudi raduju malim stvarima, kad se raduju životu, kad nađu snagu da i dobre i loše stvari koje im se dešavaju prihvate sa istom blagodarnošću. Pao si, ali ustaješ i ideš dalje. Kad vidim to „Idemo!“, tu spremnost na borbu za stvari u koje veruješ, pogotovo kod mladih ljudi, to me jako raduje. Nema nepremostivog, sve se može, pod uslovom da je dobro i Bogu ugodno. Ako jeste, onda preći put od tačke A do tačke B nije uopšte nešto što je vremenski i prostorno uslovljeno, to prosto mora da se desi.

- Šta te obeshrabruje, razočarava?
- Pitanje je zašto se razočaravamo? Da li može da nas razočara Božija promisao?

- Kako se nosiš sa zlom u ljudima?
- Tako što znam da ga i ja imam u sebi, i molim se da ljudima u iskušenju Gospod da snage da se izbore sa sobom. Ta priča o zlu u ljudima je čest izgovor da poklekneš, da ti život stane, da se obeshrabriš, da prestaneš da se boriš zbog tuđih postupaka. Onda ležiš, krst je pored tebe, a tebi se malo ne ustaje, imaš izgovor. Ne možeš nekoga ko je trenutno nešto loše prespojio u sebi osuditi. Svi smo pravljeni po liku Božijem, svako je Božije dete, volim ljude i kad su slabi i kad su dobri.

- Čemu bi voleo da naučiš svoju decu jednog dana?
- Da prepoznaju volju Božiju i da sve što rade, rade po Njegovom promislu. Da nauče razliku između dobrog i lošeg. Život nas sve stalno uči, pa će tako i njih. Moje će biti da ih usmerim da uzrastaju u Hristu, u Njegovoj ljubavi. Ako treba i ponekom instrumentu da ih naučim, ne bi mi teško palo. Uzrastati u Hristu je suština, uzrastati u Crkvi, Crkvi kao delu nas jer mi smo svi Crkva, to bih voleo da im ostavim u nasleđe.