Музика као молитвени пут

Тркуља је студирао у Холандији и магистрирао на амстердамској џез академији, на одсеку за саксофон. Поред наступа са многим домаћим и светским бендовима, као и значајним међународним наградама и остварењима, члан је престижног пројекта ЕУ „Оркестар Европа“, који чини 35 најбољих традиционалних музичара света, где промовише српску музичку духовност. Освојио је друго место на прошлогодишњој Беовизији, ауторском композицијом Небо, комбинујући традиционални напев и византијско црквено појање. Своју пламену веру и љубав коју пројављује кроз музику спушта до дна срца сваког ко га слуша и уме га чути, палећи тиме, како је говорио Владика Николај, сва кандила Небеска.

- Пре студија у Холандији био си самоук. Шта ти је донело образовање, како се оно надовезало на твој дар?

- Донело ми је свежији поглед на музику. Холандија ме је научила да вежбам по 8-9 сати дневно, до изнемоглости. Касније сам све мање вежбао, а све више су ми се јављале музичке слике, мелодије, приступи, решења, прерасло је у један нов мислени процес. Није ми сметао ни оскудни студентски живот, без стипендије, често само на хлебу и на води, јер управо у таквој ситуацији, због неког „осећаја“ и личног изражаја који тражиш све време кроз музику, на крају дођеш до суштине свега. То не гледам као жртву, мене је то радовало, јер је мала жртва у односу на то чиме сам се суштински сваког дана хранио. За мене је то било једно духовно тражење. Кроз животни и духовни раст сам долазио до одговора коју врсту емоције тражим у музици, какав поетски мир тражим. Јер, само кроз мир одређени одговори могу да се нађу. Тражио сам звучну боју смирења.

- По благослову Владике Порфирија, кренуо си и да појеш за певницом манастира Ковиљ. Како се јавила жеља за тим?

- За певницом се трудим да учествујем колико умем, учим и слушам. Тек у моменту кад сам чуо монахе манастира Ковиљ, са византијским напевима, музика ми је донела врсту емоције коју сам тражио, ту врсту смирења. Што сам је више откривао, то је она више улазила у мене, и та емоција бивала све присутнија. Сад кад имам уши да чујем, схватам да је суштински мој пут до Господа био преко музике. Емоција коју налазим у литургијској музици је управо емоција коју тражим у музици коју стварам, без обзира што је „жанровски“ другачија, тражим ту врсту узвишене љубави која нас све спаја. Љубав је суштина свега, суштина нашег бића, суштина нашег постојања, основа свега што нас чини. Не могу музику да замислим без ње.

- Како је дошло до сарадње са „Метропол оркестром“?

- Када сам их први пут чуо како звуче, знао сам да су можда једини оркестар који може да изнесе тај звук који сам желео. У животу је често тешко спознати разлику између оног што је добро и што није. Али, када се та разлика успостави, када осетим да у томе лежи нешто добро, јако верујем у то и кренем ка томе свим срцем. Кренуо тим путем и биле су потребне године да дођем до сарадње са њима. Најпре сам добио позив да свирам са њима као солиста у Холандији у једном пројекту.Три године пре концерта у Сава центру са Метропол оркестром сам, уз подршку холандске амбасаде у Београду, организовао концерт са Београдском филхармонијом, и ту је требало времена да се отвори могућност да један озбиљан оркестар осети оно што ја осећам и да прихвати то као нешто добро. И са њима смо постали пријатељи кроз музику. На тај концерт сам довео диригента и продуцента Метропол оркестра, они су радили продукцију и водили оркестар. Успех тог концерта се чуо и у Холандији, па нам је убрзо менаџер Метропол оркестра заказао датум нашег првог заједничког концерта. Први слободан термин су имали тек за годину и по дана!

- Како су се они, као људи другачијег поднебља и музичког жанра, уклопили у све то?

- Музика ту није била проблем. Тешко им је било да поверују да млад човек, као што сам ја, може да организује њихов долазак у Србију, целу продукцију и изнесе целу причу. А моја вера да ће се то десити је преобразила и највеће скептике у продукцији Метропол оркестра. Била је то борба између моје вере и неограниченог скептицизма једног од људи из продукције, који ми је до последњег дана тестирао веру у успех овог пројекта. Међутим, човек се толико преобратио на крају, да ме је, када је последњи пут био у Србији поводом нашег новог заједничког пројекта, замолио да одемо у цркву, схватајући одакле црпим снагу. Били смо у цркви Св. Марка, стајао је пред иконом Пресвете Богородице десетак минута као свећа. После смо запалили свеће за покој души његовог пријатеља који је преминуо неколико дана пре тога. Господ нас све спаја на најдивније начине.

- Како си припремао музичаре Метропола за концерт?

- Музичари ме сви знају са холандске сцене, ту су неки од најбољих џез музичара данас, а неки су и професори на мојој бившој академији. Са њима сам причао не на нивоу нота, него на нивоу емоција које је требало изнети. Ту се не прича о мелодијама, о аранжманима, те техничке ствари они осете сами, све то код њих већ дише. Ја инсистирам на томе да свака песма коју радим, да звук који тражим у мени буди варницу или да изађе из те емоције. Животне ситуације у мени пробуде ту врсту емоције, коју ја онда бојим музиком или музику бојим емоцијом. Мораш да радиш и ствараш тако да будеш проводник, да пустиш да то све тече и да излази, то је оно што ја тражим да би концерт могао да се деси. То значи да мораш потпуно да се одстраниш, да не размишљаш ни о чему, само да служиш.

- Како се суочаваш са искушењима?

- Молим се Господу да буде воља Његова. Трудим се да прихватам са смирењем сва искушења која су ми дата. Имам некад проблем да разумем шта је воља Господња, а шта је моја воља. Али, у моменту када спознам нешто као вољу Господњу, није битно колико траје процес доласка до смирења, важно је да прихватиш да је то воља Господња. То прихватам, колико год било болно. Од воље, снаге, борбености мог духа зависи како ћу да се изборим за тај дар Духа Светога, да то смирење дође. Циљ јесте смирење, суштина је да прихватиш да је нешто воља Господња и да се смириш. Ја се борим са собом да цело моје биће то прихвати, колико год то било тешко и болно и велико искушење за мене. Треба ићи ка томе, ма колико те све спутавало или искушавало на разне начине, кроз разне ситуације и људе. Знам да ми је искушење потребно и добро јер је као лек.

- Шта те је мењало?

- Има болних ствари, као што је душевно рођење. Једна од најболнијих ствари у мом животу је била моја прва исповест, пуцало је све у мени, физички бол сам осећао, нисам веровао да је то могуће. Ја сам у животу ломио и кости, имао саобраћајне несреће, ишчашио раме, али то све зарасте. За те ствари можда и добијеш анестезију за умањење бола, али ову бол не може ништа да умањи, то је „операција на живо“. Велике промене су се десиле од онда. То је као да радиш на нафту, а онда почнеш да пијеш чисту Изворску воду. Иако је жива вода једини прави Извор, прелазак са једног на други извор је врло болан. Стари човек мора да престане да постоји. И човечанство ће морати да се пребаци са нафте на воду, у сваком смислу. Свет ће се прочистити оног тренутка кад будемо схватили да је Извор и жива вода наша основна животна супстанца. Битка за спасење човечанства и јесте да се цела планета пребаци са „нафте“ на „Воду“, у сваком погледу, енергетски, суштински, духовно. Мислим да је то назначење свих нас, сви ми тражимо ту Истину, мисија свих нас је да нађемо Извор те чисте, живе воде.

- Како препознајеш љубав и шта те покреће?

- Литургија је извор свега. Ствари које отпадну када се обојим том музичком „византијом“, том врстом емоције, то су ствари којих се трудим да се решим, то су ствари које исповедам, које се трудим да одстраним из свог живота. Такав грешан какав сам, по благодати Духа Светога неке битке са собом добијем, многе изгубим, али борба је објављена одавно, спремност је ту, и борба ће трајати до судњег дана, као битка човека који се заветовао на љубав Христову. Иза мене и иза свих нас који тежимо томе стоје анђели, арханђели и све свете силе. Немам никакву бригу везану за ту борбу и ни најмању сумњу у крајњи исход. Поента је истрајати у борби. И да сутра опет паднем, морам да устанем. Ја се уздам у Божију милост и у Његово разумевање за све моје падове. Све моје мисли, емоције, сва моја надања су усмерена ка томе. Ја, просто, не видим ништа друго. Зато су сва искушења добро дошла, колико год болела, колико год их некад не разумео, колико год се надао да ће ипак бити по ономе што сам ја замислио или желео, ако Господ то не буде благословио, ја ту више немам шта да кажем. Само нека буде воља Његова, то је све што у животу тражим, само да ми дâ да спознам разлику између моје и Његове воље.

- Каква су твоја осећања током концерта? Можеш ли да направиш паралелу са Литургијом?

- Борба је велика док свирам. Мени је наступ најближи ономе што се везује за појам Есхатона, као предукус Царства Небеског. Слична су осећања онима на Литургији, али се на Литургији осећам заштићеније. Интензитет може да буде исти, може да се деси да одређене ствари тако заживе и продишу као на Литургији. Ипак, кад си у манастиру, на Литургији, ти си код куће. Много је лакше, сви се моле Богу заједно, то је тај осећај заједништва, песма која се уздиже и директно је испуњена благодарношћу Господу и молитвом. На концерту је то индиректно, али све што извире из моје молитве ће и музику одвући на ту страну. На Литургији све тече, све иде много брже и много лакше, док овде мораш да се избориш јер си ти у фокусу свега. Све око тебе је тада човекоцентрично, по самој физичкој поставци, људи гледају у тебе као човека у центру сцене. Кад бих могао да не будем ту док се то дешава, био бих најсрећнији, мене то ограничава јер је као минско поље, постоји опасност од искушења које носи наш его. Једна егоистична мисао може да произведе да све емоције из музике нестану, да саблазниш све анђеле око себе јер си престао да заједничариш. Мени је концерт и стварање музике прилика да очистимо душе, да се гостимо, то је трпеза љубави.

- Да ли је музика врста молитве?

- Песма Молитва за молитву је настала тако што сам са пријатељем, теологом, причао о томе да ли је музика молитва. Има дана када је моја „вербална“ молитва незнатна или је нема. Верујем да не само музика, већ и много ситније ствари могу да буду молитвене, ако их учиниш са добром намером, из тог благог и топлог даха који те у неком моменту додирне, све је то молитва, све је то део истог фундамента. Свеједно је да ли је у малој или у великој мери, шта ми знамо шта је за Господа велико, а шта мало? Може да буде јецај, или вапај, када осетиш нешто много јаче него оно што си изговорио, а ако си молитву изговорио само рационално, а није ти душа захвална, не вреде речи. Тако се покренуо читав један процес размишљања о томе чему служи све што радим. Дошло је до тога да сам, једном приликом, свирајући кларинет, не знајући, засвирао почетак мелодије Ускршњег тропара. Касније се тај моменат развио у читав један нови свет. Музички сам га доживео као тражење мелодије, а духовно као тражење молитве. Ускршњи тропар је једна од најсавршенијих, најсуштаственијих молитава јер говори о суштини наше вере, о томе да је Христос васкрсао и победио смрт. У стварању песме Молитва за молитву сам тражио благослов Владике Порфирија, између осталог јер сам осетио да би требало да је отпевају монаси манастира Ковиљ.

- Које си одговоре пронашао стварајући ову песму?

- Молитва за молитву је била моја музичка молитва да би се достигла права молитва. То су различите врсте молитве. Музика је пут до молитве, а самим тим она јесте молитва. Она је молитвена, али није свеобухватна, пуна, као права монашка молитва. Ова песма се састоји из три дела, као и сам тропар. Први део је „молитва речи“, молитва одсвирана на кларинету, неко наше прво општење са Господом, наша интимна молитва. У моменту када се осети да се права молитва јавила, хор монаха запева Христос воскресе. Други део је „молитвено искушење“. Бенд улази са ритмом који се креће у откуцајима срца, представља оно телесно, земаљско, страст, све оно што нас преко тела спутава да се духовно уздигнемо, а мелодија коју свирам мора да остане ван ритма. То је моје виђење човека, разапетог у борби између те ритмичне, телесне, острашћене стране и духовне, која је изнад свега тога. У једном моменту, благодаћу Духа Светога, хор улази. Тада се молитвено искушење распада, ритам се губи, гаси се. Не може да опстане и једно и друго заједно јер је духовно много јаче, оно је суштина. Ако је твоја вера велика, све што те је мучило, што ти је притискало душу, тај ритам телесне страсти, просто нестаје. Трећи део је „молитвено созерцање“. Тада музичка молитва постаје једно са правом Ускршњом молитвом монахâ. Ми молитвом созерцавамо све у Господу, стојимо лицем у Лице са Њим. Тада се и трећи пут умолитвљава Ускршњи тропар, изводимо га сви заједно, спојени благодаћу Духа Светога.

- Да ли си, током стварања, усмерен на другога или је чин стварања независан од свега?

- Само је емоција битна, није ни текст битан, ни мелодија, ништа друго. Ако пошаљеш праву емоцију, публика ће то да осети. Уопште се не иде ни на технику, ни на текст, не размишља се ни о чему, него се иде на дух, то треба да изађе. Емоције треба да пустиш и оне треба да живе.

- Шта те радује?

- Кад видим да се људи радују малим стварима, кад се радују животу, кад нађу снагу да и добре и лоше ствари које им се дешавају прихвате са истом благодарношћу. Пао си, али устајеш и идеш даље. Кад видим то „Идемо!“, ту спремност на борбу за ствари у које верујеш, поготово код младих људи, то ме јако радује. Нема непремостивог, све се може, под условом да је добро и Богу угодно. Ако јесте, онда прећи пут од тачке А до тачке Б није уопште нешто што је временски и просторно условљено, то просто мора да се деси.

- Шта те обесхрабрује, разочарава?

- Питање је зашто се разочаравамо? Да ли може да нас разочара Божија промисао?

- Како се носиш са злом у људима?

- Тако што знам да га и ја имам у себи, и молим се да људима у искушењу Господ да снаге да се изборе са собом. Та прича о злу у људима је чест изговор да поклекнеш, да ти живот стане, да се обесхрабриш, да престанеш да се бориш због туђих поступака. Онда лежиш, крст је поред тебе, а теби се мало не устаје, имаш изговор. Не можеш некога ко је тренутно нешто лоше преспојио у себи осудити. Сви смо прављени по лику Божијем, свако је Божије дете, волим људе и кад су слаби и кад су добри.

- Чему би волео да научиш своју децу једног дана?

- Да препознају вољу Божију и да све што раде, раде по Његовом промислу. Да науче разлику између доброг и лошег. Живот нас све стално учи, па ће тако и њих. Моје ће бити да их усмерим да узрастају у Христу, у Његовој љубави. Ако треба и понеком инструменту да их научим, не би ми тешко пало. Узрастати у Христу је суштина, узрастати у Цркви, Цркви као делу нас јер ми смо сви Црква, то бих волео да им оставим у наслеђе.