Čudo blagodatnog ognja u Jerusalimu

Na Veliku subotu, verni se u velikim grupama okupljaju u crkvi Svetog Groba, jer na taj dan sa nebesa silazi blagodatni oganj i pali vatru u kandilima ove crkve. Tako u jednom od mnogih vodiča posvećenih Vaskrsu u Svetoj Zemlji čitamo:

„Hrišćansko čudo blagodatnog ognja u pravoslavnim crkvama je poznato kao najveće od svih hrišćanskih čuda. Ono se događa svake godine, u isto vreme, na isti način, na istom mestu. Nije poznato da se ma koje drugo čudo pojavljuje tako redovno i tokom tako dugog vremenskog perioda; o njemu možete čitati još u izvorima koji potiču iz 8. veka. Čudo se odigrava u crkvi Svetog Groba, koja za milione vernika predstavlja najsvetije mesto na zemlji“. Crkva Svetog Groba je, sama po sebi, tajanstveno mesto. Bogoslovi, istoričari i arheolozi smatraju da crkva obuhvata i Golgotu, brdašce na kojem je razapet Gospod Isus Hristos, isto kao i „novi grob“, nedaleko od Golgote, koji je primio Njegovo mrtvo telo, kao što čitamo u Jevanđeljima. Najzad, hrišćani veruju da je Gospod upravo na tom mestu vaskrsao iz mrtvih.
Ovo čudo možemo da pratimo kroz mnoge vekove, budući da je zabeleženo u mnogim putopisima iz Svete Zemlje. Ruski monah Danilo, na primer, u svom putopisu koji potiče iz 1106-1107. g, veoma iscrpno piše o „Čudu blagodatnog ognja“ i proslavi koja je pratila njegovu pojavu. On opisuje kako patrijarh ulazi u kapelu Vaskrsenja sa dve sveće. Patrijarh zatim kleči ispred kamena na koji je Hristos položen posle smrti i izgovara određene molitve, za kojima će uslediti čudo. Svetlost se pojavljuje iz sredine kamena - plavičasta, neopisiva svetlost koja će posle izvesnog vremena zapaliti kandila, isto kao i dve sveće u patrijarhovim rukama. Ova svetlost je „blagodatni oganj“, i on se širi prema svim ljudima koji su prisutni u crkvi. Svečanost koja prati „čudo blagodatnog ognja“ možda je najstarija hrišćanska svečanost koja je, bez prekida, došla i do nas. Od 4. veka Hristove ere pa sve do naših dana, izvori govore o sili koja pobuđuje pomešano osećanje divljenja i straha. Iz tih izvora je jasno da se tokom svih ovih vekova to čudo proslavljalo na istom mestu, na isti dan i u istim bogoslužbenim okvirima. Upitao sam se: da li će se to dogoditi i sada, na prelasku iz 20. u 21. vek?
Sa željom da to otkrijem, otputovao sam u Jerusalim da bih prisustvovao proslavi na kojoj će se javiti čudo blagodatnog ognja. Hteo sam da posvedočim da se ono nije događalo samo u staroj Crkvi ili samo u srednjem veku, nego da će se dogoditi i sada. Grčki pravoslavni patrijarh je čovek koji svake godine ulazi u grobnicu da bi tu primio blagodatni oganj. Zahvaljujući posredovanju najviših crkvenih vlasti, dopušteno mi je da se nađem na galerijama pod kupolom crkve Svetog Groba. Odatle sam imao izvanredan pogled na mnoštvo naroda koji se okupio oko groba da bi prisustvovao ovom čudesnom događaju.

Šta se, u noći Velike subote, zaista događa u crkvi Svetog Groba? Zašto taj događaj ostavlja tako dubok utisak na pravoslavnu tradiciju? Zašto nam se čini da u protestantskim i katoličkim zemljama niko kao da nije ni čuo za ovo čudo?

JEDNO OD NAJVEĆIH ČUDA U PRAVOSLAVNOJ CRKVI
Otkako je car Konstantin Veliki, sredinom 4. veka, podigao crkvu Svetog Groba, ova građevina rušena je nekoliko puta. Crkvu koju danas vidimo podigli su krstaši. Oko Hristovog Groba podignuta je mala kapela sa dve odaje: sa jednom odajom ispred groba i samim grobom u koji ne može da uđe više od petoro ljudi. Ova kapela je središte čudesnih događaja, i ovamo svake godine dolaze na hiljade hodočasnika. Većina njih dolazi iz Grčke, ali je tokom poslednjih nekoliko godina primetno da se povećava i broj hodočasnika iz Rusije i istočnoevropskih zemalja. Da bi se što više približili grobu, hodočasnici dolaze ovamo još na Veliki petak. Na Veliku subotu, oko 11 sati pre podne, pa sve do 1 posle podne, hrišćani arapskog porekla, gromoglasno i uz bubnjeve, pevaju svoje tradicionalne pesme. Ove pesme potiču još iz vremena turske okupacije Jerusalima u 13. veku, iz vremena kada hrišćanima nije bilo dozvoljeno da bilo gde pevaju svoje pesme, osim u crkvama. „Mi smo hrišćani, to smo bili vekovima i to ćemo biti doveka! Amin“, kaže se u jednoj takvoj pesmi. Oko 1 sat popodne, pesma će se utišati i nastupiće napeta i napregnuta tišina, naelektrisana iščekivanjem velike projave sile Božje kojoj će svi prisutni biti svedoci.
U 1 sat posle podne delegacija lokalnih vlasti počinje da se probija kroz gomilu naroda. Iako ovi zvaničnici nisu hrišćani, i oni su deo proslave. U doba turske okupacije Palestine, oni su bili muslimanski Turci, a danas su to Izraelci. Tokom vekova, prisustvo ovih zvaničnika činilo je deo proslave. Njihova uloga je da predstavljaju Rimljane iz doba Gospoda Isusa Hrista. Jevanđelja govore o Rimljanima koji su otišli da zapečate Isusov grob, kako Njegovi učenici ne bi mogli da ukradu telo i da zatim objave kako je vaskrsao. Na isti način, predstavnici izraelskih vlasti na ovu Veliku subotu dolaze da bi grob zapečatili voskom.
Običaj je da, pre nego što zapečate grob, uđu unutra i provere da li postoji ma kakav skriveni izvor vatre koji bi posredstvom obmane mogao da stvori čudo.
I kao što su Rimljani mogli da garantuju da nije bilo nikakvih manipulacija posle Hristove smrti, isto tako i lokalne izraelske vlasti mogu da garantuju da ni u naše vreme ovde nema nikakvih trikova.

PATRIJARHOVO SVEDOČENjE
Kada je grob proveren i zapečaćen, vascela Crkva peva „Kirie, eleison“ („Gospode, pomiluj“). U 1.45 posle podne patrijarh stupa na scenu. Predvodeći dugu litiju, on tri puta obilazi oko groba, a onda skida svoju svečanu bogoslužbenu odeću i ostaje samo u belom stiharu, što je znak njegove skrušenosti pred veličinom sile Božje, kojoj će on uskoro biti ključni svedok. Sva uljana kandila su ugašena još prethodne noći, a gase se i svi ostaci veštačkog osvetljenja, tako da je veći deo crkve obavijen tamom. Noseći u rukama dve velike sveće, patrijarh ulazi u kapelu Svetog Groba, najpre u malu odaju ispred groba, a zatim i u sam grob.
Nikome, osim njemu, nije moguće da prati šta se događa unutar groba, a autor ovih redova imao je priliku da sa jerusalimskim patrijarhom Diodorom razgovara o samom središnjem događaju.
„Vaša Svetosti, šta se dogodi kada uđete u Sveti Grob?“
„Ulazim u grob i sa sveštenim strahom klečim ispred mesta na kome je Hristos ležao posle smrti i gde je zatim ustao iz mrtvih. Molitva u Svetom Grobu za mene je, sama po sebi, uvek sveti trenutak na svetom mestu. Na tom mestu, On je ponovo ustao u slavi, i odatle je proširio svetlost po čitavom svetu. U prvoj glavi svoga Jevanđelja, sv. Jovan Jevanđelista piše da je Hristos svetlost svetu. Klečeći ispred mesta gde je On ustao iz mrtvih, nalazimo se u neposrednoj blizini Njegovog slavnog Vaskrsenja. Rimokatolici i protestanti nazivaju ovu crkvu crkvom Svetog Groba, dok je mi nazivamo crkvom Vaskrsenja. Za nas pravoslavne, Vaskrsenje Hristovo je srž naše vere. U Svom Vaskrsenju, Hristos je zadobio konačnu pobedu nad smrću, i to ne samo nad Svojom, nego nad smrću svih onih koji su Mu bliski“.
„Verujem da ni najmanje nije slučajno što se blagodatni oganj spušta upravo na tom mestu. U 3. stihu 28. glave Jevanđelja po Mateju piše da se, kad je Gospod ustao iz mrtvih, pojavio anđeo koji je sav bio odeven u čudesnu svetlost. Verujem da je ta svetlost, slična munji, koja je obavijala anđela prilikom Vaskrsenja Gospodnjeg, ona ista koja se pojavljuje i na Veliku subotu. Hristos želi da nas podseti da je Njegovo vaskrsenje stvarnost, a ne mit, da je On vaistinu došao u svet da bi posredstvom Svoje smrti prineo neophodnu žrtvu i vaskrsao da bi se čovek ponovo sjedinio sa svojim Tvorcem“.

PLAVIČASTA SVETLOST
„Idući kroz tamu, krećem se ka unutrašnjoj odaji u kojoj se spuštam na kolena. Ovde izgovaram izvesne molitve koje su kroz vekove došle do nas i, kada ih izgovorim, počinjem da čekam. Ponekad čekam nekoliko minuta, ali uobičajeno je da se čudo dogodi neposredno nakon što izgovorim molitve. Iz samog središta kamena na kome je Hristos ležao, počinje da se izliva neizreciva svetlost. Ona je obično plavičasta, ali boja može da se menja i pojavljuje se u mnogim, različitim nijansama. Nemoguće ju je opisati ljudskim rečima. Svetlost se podiže sa kamena slično kao što se magla podiže sa jezera, i gotovo da bi vam se moglo učiniti da je kamen prekriven vlažnim oblakom, ali to je svetlost. Svetlost se svake godine drugačije ponaša. Ponekad samo prekrije kamen, a ponekad obasja čitavu kapelu, tako da ljudi koji stoje izvan groba i gledaju u njega, vide da se ispunio svetlošću. Ova svetlost ne spaljuje, tako da se, za ovih šesnaest godina otkako sam jerusalimski patrijarh i primam blagodatni oganj, nikada nije dogodilo da mi, na primer, zapali bradu. Ova svetlost je nešto drugačija od onog, uobičajenog plamena koji gori u kandilima“.
„U izvesnom trenutku, svetlost se podiže i oblikuje stub u kome se nalazi plamen drugačije prirode, tako da na njemu mogu da zapalim svoje sveće. Kada na ovaj način primim plamen za sveće, izlazim i predajem plamen najpre jermenskom, a zatim i koptskom patrijarhu. Posle toga, predajem plamen svima koji su prisutni u crkvi“.

SIMVOLIČNO ZNAČENjE ČUDA
„Kako Vi lično doživljavate ovo čudo i šta ono znači za Vaš duhovni život?“
„Ovo čudo me svake godine dodirne podjednako duboko. Svaki put, ono za mene znači još jedan korak ka pokajanju. Za mene lično, velika je uteha što mogu da ukažem na Hristovu vernost nama, koju nam On pokazuje darovanjem ovog svetog plamena uprkos svim našim ljudskim slabostima i nedostacima. Mi u našim Crkvama doživljavamo mnoga čuda, i čudo nije za nas ništa neobično. Često se događa da ikone plaču u onim vremenima kada nebesa žele da nam pokažu svoju bliskost sa nama; isto tako, mi imamo mnoge svetitelje kojima je Bog dao brojne duhovne darove. Međutim, nijedno od tih čuda nema tako duboko i simvolično značenje kao čudo blagodatnog ognja. Ovo čudo je kao Sveta Tajna. Ono čini da nam Vaskrsenje Hristovo bude predočeno tako kao da je On umro i vaskrsao pre samo nekoliko godina“.
I dok je patrijarh unutar kapele, klečeći na kolenima ispred kamena, napolju su sve sveće ugašene, ali daleko od toga da vlada tišina. Čuje se prilično glasno mrmljanje, i atmosfera je veoma napeta. Kada patrijarh izađe sa svećama koje blistaju i obasjavaju sve oko sebe, prolomi se gromoglasan usklik koji se ni sa čim ne može uporediti.

ČUDO VODI KA VERI
Čudo nije ograničeno samo na ono što se zapravo događa unutar kapelice u kojoj se moli patrijarh. Ono što bi moglo da bude još značajnije, jeste činjenica da je primećeno da se plavičasta svetlost pojavljuje i da dejstvuje i izvan groba. Svake godine, mnogi verujući tvrde da je ova čudesna svetlost, sama od sebe, zapalila sveće koje su držali u rukama. Svi u crkvi čekaju sa svećama u rukama, sa nadom da bi se mogle zapaliti same od sebe. Često se događa da se, pred očima hodočasnika, sama od sebe upale ugašena kandila. Plavičasti plamen može da se vidi dok se pojavljuje na različitim mestima u crkvi. Veliki broj zabeleženih svedočanstava hodočasnika, čije su se sveće zapalile same od sebe, potvrđuje verodostojnost njihovih iskaza. Osoba koja se nalazila u blizini i čija se sveća zapalila ili je, pak, posmatrala plavičastu svetlost, obično napušta Jerusalim kao potpuno promenjena, i za svakoga, ko je prisustvovao ovoj proslavi, može se reći da za njega postoji vreme „pre i posle“ pojave blagodatnog ognja u Jerusalimu.

NEPOZNATO NA ZAPADU
Neko bi se mogao zapitati zašto je čudo blagodatnog ognja gotovo nepoznato na Zapadu. Kada su u pitanju protestantske oblasti, to bi se, u izvesnoj meri, moglo objasniti činjenicom da ovde ne postoji tradicija čuda i da ljudi ne znaju kako bi se odnosili prema njima. U zemljama sa rimokatoličkim predanjem, međutim, postoji veliko zanimanje za čuda. Zašto se onda u tim oblastima o ovom čudu ne zna mnogo više? Ovde bi se moglo ponuditi samo jedno objašnjenje: crkvena politika. Ovom događaju prisustvuju samo predstavnici pravoslavnih crkava. Ono se događa samo na pravoslavni Vaskrs i bez prisustva rimokatoličkih vlasti. Pravoslavni stoga smatraju da ova pojava predstavlja očigledan dokaz da je Pravoslavna crkva jedina legitimna Crkva Hristova u svetu, a to bi, svakako, moglo da izazove pometnju u rimokatoličkim krugovima.

PITANjE VERODOSTOJNOSTI
Kao i u slučaju svakog drugog čuda, postoje ljudi koji smatraju da je to običan trik i remek-delo pravoslavne propagande. Oni veruju da patrijarh unutar groba ima upaljač. Ovi kritičari se, međutim suočavaju sa mnogobrojnim problemima. Šibice i upaljači su, moglo bi se reći, skorašnji izumi, i samo je u poslednjih par stotina godina, da bi se zapalila vatra, potrebno svega nekoliko minuta, koliko patrijarh boravi u grobu. Neko bi možda mogao reći da se unutar groba nalazi upaljeno kandilo na kojem patrijarh zatim upali sveće, ali lokalne vlasti potvrđuju da su proverile grob i da unutar njega nije pronađeno nijedno upaljeno kandilo. Međutim, najveći izazov sa kojim se suočavaju kritičari ovog čuda jesu nebrojena, nezavisna svedočenja hodočasnika čije su se sveće zapalile same od sebe, pred njihovim očima i bez ikakvog mogućeg objašnjenja. Prema našim istraživanjima, ni u jednom slučaju nije bilo moguće da se snimi neko paljenje sveće ili kandila samih od sebe. Došao sam, međutim, do video-zapisa koji je načinio jedan mladi inženjer iz Vitlejema, Suhel Nabdijel. On je prisustvovao proslavama pojave blagodatnog ognja još od svog detinjstva. Godine 1996. zamoljen je da snimi proslavu sa galerije ispod kupole u crkvi. Na galeriji su, zajedno sa njim, bili prisutni jedna monahinja i četvoro verujućih. Monahinja je stajala desno od g. Nabdijela. Na video-zapisu se može videti kako je snimao okupljeni narod. U izvesnom trenutku, sva svetla su se pogasila, jer je bilo vreme da patrijarh uđe u grob i da primi blagodatni oganj. I dok je patrijarh još uvek bio u grobu, iznenada se začuo usklik iznenađenja i čuđenja, koji je dolazio od one monahinje što je stajala desno od Nabdijela. Kamera je počela da se trese, a začuli su se i povici ostalih ljudi koji su bili prisutni na galeriji. Kamera se u tom trenutku okreće na desnu stranu, kako bi zabeležila razloge ovom zaprepašćenju. U tom trenutku, Nabdijel je snimio da se velika sveća, koju je u rukama držala ova ruska monahinja, zapalila sama od sebe pre nego što je patrijarh izašao iz groba! Dok su joj se ruke tresle, monahinja je visoko podigla sveću i njome tvorila znak krsta, istovremeno preplašena i ushićena silom čiji je svedok upravo postala. Ovaj video-zapis je, verovatno, najviše što je do sada snimljeno u vezi sa ovim čudom.

ČUDA SE NE MOGU DOKAZATI
I ovo čudo je, kao i većina čuda, okruženo mnoštvom neobjašnjivih činjenica. Kao što je, prilikom našeg susreta u Jerusalimu, rekao arhiepiskop Tiverije, „ovo čudo nikada nije zabeleženo kamerom i verovatno to nikada neće ni biti. Čuda se ne mogu dokazati. Da bi čudo donelo plodove u nečijem životu, neophodna je čovekova vera, i bez ovog čina vere ne postoji čudo u strogom smislu te reči. U hrišćanskom predanju, istinsko čudo ima samo jednu svrhu: da umnoži blagodat Božju u tvorevini, a Bog neće podariti svoju blagodat ukoliko u svojoj tvorevini ne pronađe veru. Prema tome, bez vere ni čuda ne mogu da postoje“.
Nils Kristijan Hvidt
Sa engleskog prevela
Antonina Pantelić