Besede o stvarnosti Srbije

Vek je prošao od smrti Radoja Domanovića (1908-2008). Mudri Ivo Andrić je pisao da je za svakog pisca od presudnog značaja šta će reći peta generacija od pojave njegovog dela. Pet generacija je prošlo, a Danga (1900), Vođa (1901), Stradija i Mrtvo more, Razmišljanja jednog običnog srpskog vola (1902) i druge satire - pokazuju da je on kao satiričar, po zahvatu i dubini slike srpskog društva, političkih i nacionalnih osobina, i još po mnogo čemu, bez premca u srpskoj književnosti.

Retorika i poetika ironije najvećeg srpskog satiričara zasnivaju se na svesti o doživljavanju propadanja srpske patrijarhalne i građanske kulture i „svesti o raspadu epske slike sveta“, odnosno i saznanju da je nemoguća obnova tradicije.
Ta je perspektiva iz koje je sagledano srpsko društvo mnogo složenija nego što na prvi pogled izgleda. Jer, u Domanovićevoj retorici, u suštini, istovremeno metafora funkcioniše kao stvarnost i stvarnost funkcioniše kao metafora. Ona svojom logikom „teži da tumači iskustvo stvarnih događaja preko njihovih društveno-političkih, verskih ili prirodnih homologa“.

TIPSKI SRBIJANAC
Danas je zato bitno prisetiti se ko je bio Radoje Domanović, dete Šumadije, „tipski Srbijanac“, sa svim vrlinama i manama koje taj tip ima?
Jovan Skerlić, otac moderne istorije srpske književnosti, hroničar srpske štampe i kulture, piše 1911. godine kako su vrline tipičnog Srbijanca:
- Srčana i buntovna rasa nastala revolucionarnom selekcijom, i, još - živa, slobodoljubiva, ponosita, žedna nezavisnosti, sposobna za velika pregnuća u časovima nadahnuća.
- Seljak srpski je bistar i darovit, čudovišno inteligentan, i otuda u srbijanskoj književnosti širine, liberalizma u idejama i toliko razumnog kriticizma i plodne trezvenosti.
U ovoj antropološkoj karakterologiji vidimo i pretpostavke za vrednosti ličnosti Radoja Domanovića, čija je „geneza“, pokazaćemo, u još nekim činjenicama iz piščeve biografije. Jednu je sam okarakterisao, po sećanju Svetozara Ćorovića, ovako:
„Dosta ima miroljubivih pripovedača, a ja nisam ni malo miroljubiv. Imam oštre zube, pa volim da ugrizem. A ko nasrne na mene, prosto mu bilo. Neka grize koliko hoće. Ne bojim se da će mi pocepati nove pantalone“.
Iskaz upućuje na genezu satire, okolnosti koje formiraju karakter i siromaštvo, u kojem je živeo i umro, kao jednu od okolnosti ili činilaca karaktera.
A koje su, u Skerlićevoj analizi, mane srbijanskog tipa?
- Potomci hajduka i uskoka imaju svu nedisciplinovanost, nesocijalnost, neizglađenu divljinu, osatke kada je svaka porodica imala svoj krov, a svaki čovek sam branio svoju glavu. Otuda puno ličnih vrlina i sposobnosti za individualnu samoodbranu, ali nema onog višeg socijalnog osećanja stvaralačke snage, sposobnosti za sistematski i istrajan rad.
- Rušilačko i anarhističko u srbijanskom karakteru pokazuje se u divljoj političkoj borbi, u mrskoj zlobi i zavisti, u onoj svirepoj mržnji gorih na bolje, koja se odvratno pokazuje u žalosnoj žutoj štampi beogradskoj.
- Srbijanac živi od danas do sutra, vodi politiku „dan i komad“, nije u stanju da izdrži napor, često malaksava kao što se brzo oduševljava i lako klone kao što brzo plane.
 Poznato je da se nacionalni karakter ne meri kao visina ili težina, već je presek zajedničkih osobina ljudi koji žive u jednoj kulturi, imaju istu tradiciju, vaspitanje, pa samim tim i zajedničke osobine. Domanović je tačno uočio i izrazio taj presek. Pozitivne osobine Srba su, po Žarku Trebješaninu:
Čast, junaštvo, sposobnost imaginacije, osećaj solidarnosti, međusobno pomaganje, patriotizam“ - i to se sve lako prepoznaje u Domanovićevoj ličnosti i delu.
Negativne osobine su brojnije i u nizu dominanantne:
 „Sujeta, inat, narcizam, sklonost nasilju, anarhičnost i nedostatak strpljenja i istrajnosti. Srbi, kao i Rusi, ponekad imaju jako dobre ideje, ali nemaju strpljenja da ih ostvare“.
 Jasno je, dakle, gotovo da i nema ni jedne od ovih negativnih osobina koju Domanović, takođe, nije prepoznao i žigosao, i to ga čini večito bitnim za našu književnost i kulturu, odnosno zauvek prisutnim među Srbima.

ŠTA BI REKAO DOMANOVIĆ
Vek od smrti najvećeg satiričara povod je i razlog da se ne samo iznova upoznamo sa njegovom slikom srpske duše i naroda, već i da iz reaktuelizovanih ideja i slika pročitamo tako jasnu i toliko neophodnu mudrost kao poruku i pouku. Jer, informacija i poruka jesu osnovni sadržaji komuniciranja. U njima se nalaze vest i obaveštenje, novost i podatak. Informacija se u svesti preobražava u poruku ili ljudsko saznanje koje se formuliše porukom. Nalazeći Domanovića zauvek među Srbima, mi zapravo tumačimo takvu poruku.
Taj srpski tip i karakter, koji, na primer, od dva zla bira uvek oba, koji je na nacionalnu kapu upisao četiri S kao lozinku : „Samo sloga Srbina spasava“, ali je istovremeno čita i kao „Srbin Srbina sekirom seče“, pri čemu se ne zna koja je prva nastala - duh je koji se poziva na slogu i dogovore, političko nacionalno i državno jedinstvo, ali ih nikada ne ostvaruje u političkoj praksi!?
 On je progonjen kompleksom i narcizmom malih razlika, kako bi potvrdio svoj identitet.
On se traži ili kroz krvave ratove, što potvrđuje srpska istorija, ili kroz satiru, što potvrđuje Domanovićeva slika Srbije, punovažna od osnivanja države, u njegovo vreme i danas.
 U tom smislu suštinu otkriva jedan aforizam Vesne Dinčić. Slikajući vreme u Srbiji posle 5. oktobra 2000. godine, ona kaže: „ Konačno smo dobili novu vlast. Biće pravo osveženje za satiru“. Aforizam je odgovor na naše ishodišno pitanje kako i zašto čujemo i danas uzdah kao potrebu: „E, gde je Domanović da ovo prikaže?“ odnosno zašto mislimo da je zauvek među Srbima..
Razložno je to tvrditi, jer Domanovićevo delo u svim segmentima pokazuje da su upravo te mane bile njegove najveće teme. Zato se danas, kada se ljudi sreću sa istim manama srpskog društva i države, redovno i uvek obnavlja ta potreba da ga traže kao onoga ko je spoznao zlo koje traje.
Želimo da odgovorimo na pitanje: kako besedi „tipski Srbijanac“, još u đačkim krugovima „poznat kao čovek koji lepo i zanimljivo ume da priča“, originalne i retke „oštrine i jačine“?
Retoričku sposobnost Domanovića kao osnovu alegorijsko-satiričnih priča u kojima je ona samorazumevajuće stanovište (od koje polazimo), osvetljavamo fokusirajući se na njegove manifeste, počasne i posmrtne govore. Oni su primeri nužani dokazi Domanovićeve retoričke pozicije i sposobnosti, iako je sam bio „protiv dugih i dosadnih govora“  i nije često držao govore. Govor na pogrebu Janka Veselinovića pokazuje kako je iz Domanovića „probilo ogorčenje na boga i ljude“, jer je „optužio nebo i zemlju zbog nepravde prema čoveku“, a poslednji nastup pred javnošću bio je govor na Glišićevom večeru u Narodnom pozorištu u Beogradu u martu 1908. godine
Međutim, njegova dela i novinski tekstovi, u suštini, uvek deluju kao govori, dakle, iz perspektive besedničke kritike slike sveta i stvarnosti Srbije.
Proces fabuliranja i sam čin govora Domanović zasniva, osim na spontanosti, na ideji da događaji o kojima besedi, naivno i jednostavno, iz perspektive ličnih osećanja i opštih interesa, nemaju direktnu vezu s predmetom koji osvetljava. Retoričkim modelom govora tako sučeljava legendu i prošlost sa stvarnošću, srpsko srednjovekovno, kao minulo vreme, u svesti što živi kao pozlata, sa svojim vremenom, koje srpskom društvu i državi ne otvara vidike.
Iz „nalaza“ kao slike trenutnog stanja, procesom frakcije, on označava ljudsko kao karakter i društveno kao praksu i ponašanje, dakle, ono što nije lokalno i trenutno, već konstantna ne/vrednosti, i tako se približava tipu koji je na drugom polu magnetne igle, odnosno naspram komičnih karaktera. Taj je govor, s jedne strane, realističan do banalnosti, i Domanović apostrofira upravo taj njegov vid, i, s druge strane, fantastičan, i Domanović, takođe, to apostrofira usklično. Inače, njegovo savremeno doba - to je Beograd sa 60-tak hiljada stanovnika, i ta činjenica je prvi istorijski i sociološki okvir koji omogućuje da sagledavamo u Domanovićevoj besedi sliku Srbije.
On je doveo Kraljevića Marka po drugi put među Srbe u istoimenoj satiri, a vraćao je i Hajduk Stanka, literarnog junaka, Svetog Savu i kralja Aleksandra, i tako pokazao, zapravo, kako je sam ostao zauvek među Srbima i svima koji razumeju duh i domete njegove satire i imaju potrebu da razumeju trajno i aktuelno u njegovom radu, vizijama ličnosti koja je i sama nosila vrednosti borca spremnog na žrtvu. Uostalom, umro je u 35. godini života, što se ima razumeti doslovno kao sagorevanje nesvakidašnjeg duha i pojave u našoj književnoj i društveno-političkoj istoriji, kulturi i novinarstvu.
Lepota govora nastaje istovremeno u predstavljanju auditorijumu te dve paralelne predstave u njihovom ukrštanju. Satiričar od talenta, ali i bez veće književne kulture, u ukrštanju iskazuje se kao dobar besednik. Ukrštajući minulo zlatno doba duhom romantičara, za što je indikativan stil Đure Jakšića, na primer, sa surovom stvarnošću, duhom realiste, on se ispoljava kao besednik patrijarhalnog društva, njegovog heroizma i svesti - u kojima nalazi etičku osnovu svoga govora, uvek nužnu besedniku.
NASTAVIĆE SE...