Век је прошао од смрти Радоја Домановића (1908-2008). Мудри Иво Андрић је писао да је за сваког писца од пресудног значаја шта ће рећи пета генерација од појаве његовог дела. Пет генерација је прошло, а Данга (1900), Вођа (1901), Страдија и Мртво море, Размишљања једног обичног српског вола (1902) и друге сатире - показују да је он као сатиричар, по захвату и дубини слике српског друштва, политичких и националних особина, и још по много чему, без премца у српској књижевности.
Реторика и поетика ироније највећег српског сатиричара заснивају се на свести о доживљавању пропадања српске патријархалне и грађанске културе и „свести о распаду епске слике света“, односно и сазнању да је немогућа обнова традиције.
Та је перспектива из које је сагледано српско друштво много сложенија него што на први поглед изгледа. Јер, у Домановићевој реторици, у суштини, истовремено метафора функционише као стварност и стварност функционише као метафора. Она својом логиком „тежи да тумачи искуство стварних догађаја преко њихових друштвено-политичких, верских или природних хомолога“. ТИПСКИ СРБИЈАНАЦ
Данас је зато битно присетити се ко је био Радоје Домановић, дете Шумадије, „типски Србијанац“, са свим врлинама и манама које тај тип има?
Јован Скерлић, отац модерне историје српске књижевности, хроничар српске штампе и културе, пише 1911. године како су врлине типичног Србијанца:
- Срчана и бунтовна раса настала револуционарном селекцијом, и, још - жива, слободољубива, поносита, жедна независности, способна за велика прегнућа у часовима надахнућа.
- Сељак српски је бистар и даровит, чудовишно интелигентан, и отуда у србијанској књижевности ширине, либерализма у идејама и толико разумног критицизма и плодне трезвености.
У овој антрополошкој карактерологији видимо и претпоставке за вредности личности Радоја Домановића, чија је „генеза“, показаћемо, у још неким чињеницама из пишчеве биографије. Једну је сам окарактерисао, по сећању Светозара Ћоровића, овако:
„Доста има мирољубивих приповедача, а ја нисам ни мало мирољубив. Имам оштре зубе, па волим да угризем. А ко насрне на мене, просто му било. Нека гризе колико хоће. Не бојим се да ће ми поцепати нове панталоне“.
Исказ упућује на генезу сатире, околности које формирају карактер и сиромаштво, у којем је живео и умро, као једну од околности или чинилаца карактера.
А које су, у Скерлићевој анализи, мане србијанског типа?
- Потомци хајдука и ускока имају сву недисциплинованост, несоцијалност, неизглађену дивљину, осатке када је свака породица имала свој кров, а сваки човек сам бранио своју главу. Отуда пуно личних врлина и способности за индивидуалну самоодбрану, али нема оног вишег социјалног осећања стваралачке снаге, способности за систематски и истрајан рад.
- Рушилачко и анархистичко у србијанском карактеру показује се у дивљој политичкој борби, у мрској злоби и зависти, у оној свирепој мржњи горих на боље, која се одвратно показује у жалосној жутој штампи београдској.
- Србијанац живи од данас до сутра, води политику „дан и комад“, није у стању да издржи напор, често малаксава као што се брзо одушевљава и лако клоне као што брзо плане.
Познато је да се национални карактер не мери као висина или тежина, већ је пресек заједничких особина људи који живе у једној култури, имају исту традицију, васпитање, па самим тим и заједничке особине. Домановић је тачно уочио и изразио тај пресек. Позитивне особине Срба су, по Жарку Требјешанину:
Част, јунаштво, способност имагинације, осећај солидарности, међусобно помагање, патриотизам“ - и то се све лако препознаје у Домановићевој личности и делу.
Негативне особине су бројније и у низу доминанантне:
„Сујета, инат, нарцизам, склоност насиљу, анархичност и недостатак стрпљења и истрајности. Срби, као и Руси, понекад имају јако добре идеје, али немају стрпљења да их остваре“.
Јасно је, дакле, готово да и нема ни једне од ових негативних особина коју Домановић, такође, није препознао и жигосао, и то га чини вечито битним за нашу књижевност и културу, односно заувек присутним међу Србима. ШТА БИ РЕКАО ДОМАНОВИЋ
Век од смрти највећег сатиричара повод је и разлог да се не само изнова упознамо са његовом сликом српске душе и народа, већ и да из реактуелизованих идеја и слика прочитамо тако јасну и толико неопходну мудрост као поруку и поуку. Јер, информација и порука јесу основни садржаји комуницирања. У њима се налазе вест и обавештење, новост и податак. Информација се у свести преображава у поруку или људско сазнање које се формулише поруком. Налазећи Домановића заувек међу Србима, ми заправо тумачимо такву поруку.
Тај српски тип и карактер, који, на пример, од два зла бира увек оба, који је на националну капу уписао четири С као лозинку : „Само слога Србина спасава“, али је истовремено чита и као „Србин Србина секиром сече“, при чему се не зна која је прва настала - дух је који се позива на слогу и договоре, политичко национално и државно јединство, али их никада не остварује у политичкој пракси!?
Он је прогоњен комплексом и нарцизмом малих разлика, како би потврдио свој идентитет.
Он се тражи или кроз крваве ратове, што потврђује српска историја, или кроз сатиру, што потврђује Домановићева слика Србије, пуноважна од оснивања државе, у његово време и данас.
У том смислу суштину открива један афоризам Весне Динчић. Сликајући време у Србији после 5. октобра 2000. године, она каже: „ Коначно смо добили нову власт. Биће право освежење за сатиру“. Афоризам је одговор на наше исходишно питање како и зашто чујемо и данас уздах као потребу: „Е, где је Домановић да ово прикаже?“ односно зашто мислимо да је заувек међу Србима..
Разложно је то тврдити, јер Домановићево дело у свим сегментима показује да су управо те мане биле његове највеће теме. Зато се данас, када се људи срећу са истим манама српског друштва и државе, редовно и увек обнавља та потреба да га траже као онога ко је спознао зло које траје.
Желимо да одговоримо на питање: како беседи „типски Србијанац“, још у ђачким круговима „познат као човек који лепо и занимљиво уме да прича“, оригиналне и ретке „оштрине и јачине“?
Реторичку способност Домановића као основу алегоријско-сатиричних прича у којима је она саморазумевајуће становиште (од које полазимо), осветљавамо фокусирајући се на његове манифесте, почасне и посмртне говоре. Они су примери нужани докази Домановићеве реторичке позиције и способности, иако је сам био „против дугих и досадних говора“ и није често држао говоре. Говор на погребу Јанка Веселиновића показује како је из Домановића „пробило огорчење на бога и људе“, јер је „оптужио небо и земљу због неправде према човеку“, а последњи наступ пред јавношћу био је говор на Глишићевом вечеру у Народном позоришту у Београду у марту 1908. године
Међутим, његова дела и новински текстови, у суштини, увек делују као говори, дакле, из перспективе беседничке критике слике света и стварности Србије.
Процес фабулирања и сам чин говора Домановић заснива, осим на спонтаности, на идеји да догађаји о којима беседи, наивно и једноставно, из перспективе личних осећања и општих интереса, немају директну везу с предметом који осветљава. Реторичким моделом говора тако сучељава легенду и прошлост са стварношћу, српско средњовековно, као минуло време, у свести што живи као позлата, са својим временом, које српском друштву и држави не отвара видике.
Из „налаза“ као слике тренутног стања, процесом фракције, он означава људско као карактер и друштвено као праксу и понашање, дакле, оно што није локално и тренутно, већ константна не/вредности, и тако се приближава типу који је на другом полу магнетне игле, односно наспрам комичних карактера. Тај је говор, с једне стране, реалистичан до баналности, и Домановић апострофира управо тај његов вид, и, с друге стране, фантастичан, и Домановић, такође, то апострофира усклично. Иначе, његово савремено доба - то је Београд са 60-так хиљада становника, и та чињеница је први историјски и социолошки оквир који омогућује да сагледавамо у Домановићевој беседи слику Србије.
Он је довео Краљевића Марка по други пут међу Србе у истоименој сатири, а враћао је и Хајдук Станка, литерарног јунака, Светог Саву и краља Александра, и тако показао, заправо, како је сам остао заувек међу Србима и свима који разумеју дух и домете његове сатире и имају потребу да разумеју трајно и актуелно у његовом раду, визијама личности која је и сама носила вредности борца спремног на жртву. Уосталом, умро је у 35. години живота, што се има разумети дословно као сагоревање несвакидашњег духа и појаве у нашој књижевној и друштвено-политичкој историји, култури и новинарству.
Лепота говора настаје истовремено у представљању аудиторијуму те две паралелне представе у њиховом укрштању. Сатиричар од талента, али и без веће књижевне културе, у укрштању исказује се као добар беседник. Укрштајући минуло златно доба духом романтичара, за што је индикативан стил Ђуре Јакшића, на пример, са суровом стварношћу, духом реалисте, он се испољава као беседник патријархалног друштва, његовог хероизма и свести - у којима налази етичку основу свога говора, увек нужну беседнику.
НАСТАВИЋЕ СЕ... |
