Značaj krsta Hristovog

Da bismo bolje razumeli spasiteljsko delo Gospoda Isusa Hrista, Sveto Pismo se koristi parabolama-pričama, preuzetim iz pastirskog i zemljodelačkog života toga doba.

U takve priče spadaju priča o zalutaloj ovci koju je pronašao i spasao dobri pastir, priča o neplodnoj smokvi nad kojom se trudio brižljivi vinogradar, priča o vinogradu, u koji je gospodarev sin došao da sakupi plodove, i druge (v. Mt 18,12-14, Lk 13,6-9, Mt 21,33-44). S jedne strane, ove slikovite biblijske priče pokazuju nam kako je ljudski rod zalutao i postao duhovno neplodan, dok sa druge razotkrivaju glavni razlog koji je podstakao Sina Božjeg da dođe u svet - Njegovu ljubav i sastradanje prema zabludelim ljudima.
Čitajući Jevanđelje, uveravamo se da je krsni podvig Bogočoveka središnji događaj u Njegovom ovozemaljskom životu. On je svojim krsnim stradanjima oprao naše grehe, otplatio naš dug pred Bogom ili, na jeziku Pisma, „iskupio“ nas. U Golgoti je skrivena neshvatljiva tajna beskonačne pravde i ljubavi Božje. Sa detinjom prostotom pripovedaju galilejski ribari o tome kako je ovaploćeni Jedinorodni Sin Božji dobrovoljno preuzeo na sebe krivicu svih ljudi i postradao zbog nje sramnom i mučnom smrću na Krstu, a zatim trećega dana vaskrsao kao pobednik pakla i smrti. Apostoli se ne trude da objasne zašto je za očišćenje grehova čovečanstva bila potrebna upravo takva, strašna Žrtva, i da li je postojala mogućnost da ljudi budu spaseni na drugačiji, manje bolan način.
Nesumnjivo je da su vasceli život Gospoda Isusa Hrista, svaka Njegova reč i svaki Njegov postupak bili upravljeni ka jednom cilju - ka čovekovom spasenju. Ka spasenju je najpre vodilo to što je On došao na zemlju i postao čovek, time je Gospod u oronuli čovečji organizam ulio struju božanstvenog života. Ka spasenju ljudi vodila je Njegova molitva za ceo svet, Njegov lični primer ljubavi i sastradanja sa ljudima, primer Njegovog nekoristoljublja, čistote, apsolutnog poslušanja Bogu Ocu i drugih vrlina. Ka spasenju ljudi bilo je usmereno i Njegovo božanstveno učenje o tome kako bi trebalo verovati i živeti, čemu bi trebalo stremiti. Njegova proroštva i bezbrojna čuda otkrivala su istinitost Njegovih reči i Njegovog nebeskog izaslanstva. Međutim, svi ti događaji u Spasiteljevom životu ne umanjuju značaj Golgote. Čitajući Jevanđelje, vidimo da se Njegova krsna smrt nije dogodila kao rezultat nepovoljnih okolnosti, vidimo da je On nije prihvatio kao poučan primer učenicima, kao što neki pokušavaju da to uprošćeno objasne, nego da se dogodila kao najvažniji trenutak Njegove spasonosne misije. Gospod je došao u svet da bi nas spasao Svojim stradanjima!
Hrišćansko učenje o krsnoj smrti Bogočoveka često predstavlja „kamen spoticanja“ za ljude koji imaju već formirane religiozno-filosofske pojmove. Kao i mnogim Jevrejima, tako se i ljudima grčke kulture iz apostolskih vremena činila protivurečnom tvrdnja da je svemogući i večni Bog sišao na zemlju u liku smrtnog čoveka, da je dobrovoljno pretrpeo udarce, pljuvanje i sramnu smrt, kako bi taj podvig doneo duhovnu korist čovečanstvu. „To je nemoguće“, prigovarali su jedni. „To nije bilo potrebno“, tvrdili su drugi...
Prisutnost takve protivurečnosti u hrišćanskoj propovedi uvek je predstavljala „probni kamen“ za veru slušalaca i njihovu poslušnost Bogu. Apostol Pavle je, na primer, u Prvoj poslanici Korinćanima, sa svojim učenicima podelio iskustvo svog truda na propovedanju Jevanđelja: Reč o Krstu ludost je onima koji ginu, a sila Božja nama koji se spasavamo... Izvoli se Bogu da ludošću propovedi spase one koji veruju (1. Kor. 1,18, 21). Drugim rečima, apostol objašnjava da ono što se u Hrišćanstvu nekima činilo kao sablazan i bezumlje, faktički predstavlja delo najveće božanske mudrosti i svemoći. Istina Spasiteljeve iskupiteljske smrti i vaskrsenja predstavlja osnovu za mnoge druge hrišćanske istine, na primer, o osvećenju verujućih, o Sv. Tajnama, o smislu stradanja, o vrlinama, o podvigu, o cilju života, o budućem sudu, vaskrsenju mrtvih, itd.
(Uzgred rečeno, tajna iskupljenja čovečanstva tesno je povezana sa čitavim nizom važnih religioznih i psiholoških faktora. Iz tog razloga, da bismo razumeli tajnu iskupljenja, neophodno je da shvatimo u čemu se zapravo sastoji čovekovo grehovno pozleđivanje  i slabljenje njegove volje da se suprotstavi zlu, ali i kako je demonska volja, zahvaljujući grehu, dobila mogućnost da utiče na čovekovu volju, pa čak i da je porobi; osim toga, trebalo bi da shvatimo tajanstvenu silu ljubavi i njenu sposobnost da pozitivno utiče na čoveka i da ga oplemeni. I ako se ljubav najviše ispoljava u požrtvovanom služenju bližnjem, onda je predaja života za bližnjeg ujedno i najviša projava ljubavi. Kada, pak, razumemo silu čovečje ljubavi, moramo se uzvisiti do poimanja sile božanske ljubavi i načina na koji ona prodire u dušu verujućeg i preobražava njegov unutrašnji svet. Najzad, na Krstu je došlo do bitke između Boga i gordog Denice (satane) iz koje je Bog, skrivajući se pod vidom slabog tela, izašao kao pobednik. Pojedinosti ove duhovne borbe i božanske pobede za nas ostaju tajna. Prema ap. Petru, čak ni anđeli ne razumeju u potpunosti tajnu iskupljenja (v. 1Petr. 1,12). Ta tajna je - zapečaćena knjiga, koju je moglo da otvori samo Jagnje Božje, (v. Otkr. 5,1-7).
Način na koji su ljudi prihvatali Spasiteljeva stradanja pokazuje kakvo je usmerenje njihove volje, dobro ili zlo. To je još pravedni Simeon predskazao Djevi Mariji, kada je u hram donela božanskog Mladenca: Gle, Ovaj leži da mnoge podigne i obori u Izrailju, i da bude znak protiv kojega će se govoriti... da se otkriju pomisli mnogih srca (Lk. 2,24). Pored toga, Hristova iskupiteljska smrt, budući neobjašnjiv događaj sa stanovišta zemaljske logike, pa čak i ludost za one koji ginu, poseduje silu preporođenja, koju oseća i kojoj stremi verujuće srce. Obnovljeni i zagrejani tom duhovnom silom, pred Golgotom su se sa trepetom priklanjali kako najniže sluge, tako i najmoćniji carevi, kako potpune neznalice, tako i najveći naučnici.

JAGNjE BOŽJE KOJE UZIMA NA SE GREHE SVETA
Mesijina krsna smrt, centar Njegovog spasonosnog podviga, bila je predmet mnogih starozavetnih proroštava i sveštenih predskazanja, kao što je, na primer, žrtvovanje Isaka, prinošenje žrtava u hramu i drugi biblijski događaji. Među starozavetnim predskazanjima o stradanjima Bogočoveka, najsnažnije je proroštvo Isaijino i mi ga ovde navodimo:
Gospode, počinje prorok, ukazujući na neverovatnost onoga o čemu piše, ko verova propovedanju našem i mišica (sila) Gospodnja kome se otkri? Videsmo Ga (Mesiju), i ne beše ništa na očima, čega radi bismo Ga poželeli. Prezren beše i odbačen između ljudi, bolnik i vičan bolestima, i kao jedan od koga svak zaklanja lice... A On bolesti naše nosi i nemoći naše uze na Se, i mi mišljasmo da je ranjen, da Ga Bog bije i muči. Ali On beše ranjen za naše prestupe, izbijen za naša bezakonja,prekor bejaše na Njemu našega mira radi, i ranom Njegovom mi se iscelismo... Mučen bi i zlostavljan, ali ne otvori usta Svojih,kao jagnje na zaklanje vođen bi i kao ovca nema pred onim koji je striže ne otvori usta Svojih.. A rod Njegov (odnosno, Njegovo božansko poreklo) ko će iskazati? Jer se istrže iz zemlje živih i za prestupe naroda moga bi ranjen. Odrediše mu grob sa zločincima, ali bi pogreben kod bogatoga (kod Josifa iz Arimateje), jer ne učini nepravde, niti se nađe prevara u ustima Njegovim... Kada duša Njegova prinese žrtvu umilostivljenja, On će videti potomstvo dugovečno (ljude koje je On iskupio), i što je Gospodu ugodno napredovaće Njegovom rukom... (Isaija, 53. glava).
U ovom proroštvu je potpuno jasno izražena iskupiteljska suština Mesijine krsne smrti kao dobrovoljne žrtve za očišćenje ljudskih grehova. Značajno je da se upravo na ovo proroštvo pozvao sveti Jovan Krstitelj, u vreme kada je Gospod Isus Hristos tek započeo Svoje javno služenje, govoreći: Gle, Jagnje Božje, Koje uzima na se grehe sveta.
Još od prve godine pozivanja apostola, i Sam Gospod Isus Hristos je počeo da im govori o stradanjima koja Mu predstoje. Tako je, na primer, rekao učenicima da Mu valja ići u Jerusalim, i mnogo postradati od starešina, prvosveštenika i književnika, i ubijen biti i treći dan da će ustati. Kada je apostol Petar, rukovodeći se plemenitim osećanjima prema Učitelju, pokušao da Ga odgovori od takvog podviga, Gospod mu je ozbiljno i strogo prigovorio: Idi od Mene, satano! Sablazan si Mi, jer ne misliš što je Božje, nego što je ljudsko (Mt 16,21-23). Nešto kasnije, kada je apostolima objašnjavao cilj svog dolaska u svet, Gospod je rekao: Sin Čovečji nije došao da Mu služe, nego da služi i dade život svoj u otkup za mnoge (Mt 20,28). Neposredno pre svojih krsnih stradanja, Gospod Isus Hristos je ponovo govorio apostolima o tome kako Mu predstoji veliki podvig, objašnjavajući da je upravo radi tog iskupiteljskog podviga On i došao u naš svet, da bi zatim, u oproštajnoj besedi sa učenicima, u vreme Tajne večere, Spasitelj govorio i o duhovnim plodovima stradanja koja Mu predstoje. Iz te besede se vidi da je On trebalo da postrada radi osuđivanja đavola, privlačenja ljudi na put spasenja, opraštanja grehova verujućima, poslanja Duha Utešitelja na verujuće i pripremanja nebeskih obitelji za verujuće. Na toj oproštajnoj večeri, kada je ustanovio Svetu Tajnu Pričešća, Gospod je silu ove tajne sjedinio sa predstojećim stradanjima i, pokazujući na čašu sa vinom, rekao: Pijte iz nje svi, jer ovo je krv Moja Novoga zaveta koja se proliva za mnoge radi otpuštenja grehova (Mt 26,27-28).
Iz sledećih Spasiteljevih reči sasvim je jasno da su Njegova krsna stradanja bila neophodna i zato da bi verujućima bila poslata blagodat Duha Svetoga: Ako Ja ne odem, Utešitelj neće doći k vama; ako li odem, poslaću Ga k vama (Jn 16,7). Gospod govori apostolima da je On dobrovoljno prihvatio iskupiteljski podvig iz svoje velike ljubavi prema ljudima. Podsećajući ih na priču o ovci, zalutaloj u gorama, Spasitelj im kaže: Ja sam Pastir dobri; Pastir dobri život svoj polaže za ovce... Od ove ljubavi niko nema veće, da ko život svoj položi za prijatelje svoje. Vi ste prijatelji Moji ako tvorite što vam Ja zapovedam (Jn 10,11 i 15,13-14). Iako su predstojeća krsna stradanja silno ražalostila apostole, rečeno im je da se uteše duhovnim rođenjem, koje im uskoro predstoji: Žena kada rađa trpi muku, jer dođe čas njezin; a kada rodi dete, više se ne opominje žalosti, zbog radosti što se rodi čovek na svet (Jn 16,21). U nastavku, Gospod im kaže da će, kao posledica Njegove krsne smrti, verujućima biti pripremljene nebeske obitelji: Opet ću doći i uzeti vas k sebi, da gde sam Ja, budete i vi, na mestu večne slave (v. Jn 14,3). Posle silaska Svetoga Duha, apostoli su se i ličnim iskustvom uverili kakva im je velika duhovna blaga donela Spasiteljeva iskupiteljska smrt i Njegovo vaskrsenje, i oni su to iskustvo podelili sa svojim učenicima. Kao što se vidi iz Dela apostolskih i ostalih novozavetnih knjiga, u središtu apostolske propovedi bila je upravo vest o spasenju ljudi krsnom smrću i vaskrsenjem Sina Božjeg. Na toj vesti apostoli su, kao na temelju, zasnivali sve svoje pouke, a u dolasku Sina Božjeg u svet i u Njegovoj iskupiteljskoj smrti za ljude, apostoli su prevashodno videli projavu Njegove beskonačne ljubavi prema ljudima.

ZNAČAJ KRSTA HRISTOVOG U NAŠEM ŽIVOTU
Apostoli su, dakle, propovedali o tome da su sva dobra, kako sadašnjeg, tako i budućeg života, neposredna posledica krsnog podviga ovaploćenog Sina Božjeg. Pored toga, ova dobra se ne rasprostiru samo na čoveka, nego i na čitavu prirodu, pa čak i na vaseljenu, koja će biti obnovljena u danu sveopšteg vaskrsenja (v. Rim. 8,18 i 2Pet. 3,13).
Za čoveka, najveće dobro Spasiteljeve iskupiteljske smrti i Njegovog vaskrsenja predstavlja činjenica da mu je darovana sposobnost da živi duhovno - mogućnost da prevaziđe svoje rđave sklonosti, da se usavršava, da se približava Bogu. I sva ostala duhovna dobra tesno su povezana upravo sa tom sposobnošću da bude novi čovek. Pre Hristovog dolaska, istinski duhovni život bio je nedostupan za čoveka, tako da je on bio zarobljenik svojih telesnih, često rđavih želja. Blagodat Hristova, međutim, useljuje u čoveka nove misli, nove poglede na život. Ona mu ukazuje na svu ispraznost i taštinu ovozemaljskog, razjašnjava mu cilj njegovog zemaljskog života i pomaže mu da se sa svakim svojim korakom približi tom cilju. Osećanje potištenosti i ogorčenosti, kojima je obično pritisnut telesni čovek, ona (blagodat) mu zamenjuje osećanjem lakoće i mira, žudnju za niskim zadovoljstvima zamenjuje sladošću zajednice sa Bogom, a njegovo bolesno samoljublje - željom da čini dobro.
Razume se da svako uzrastanje i usavršavanje zahtevaju lični napor, istrajnost, a ponekad i borbu. Sve teškoće, kako spoljašnje, tako i unutrašnje, nazivaju se „krstom“. Hrišćanin je pozvan da sledi Hrista, noseći svoj životni krst. O neophodnosti ličnog podviga Gospod je rekao sledeće: Ko ne uzme krst svoj (tj. ko se bude klonio podviga) i ne pođe za Mnom, nije Mene dostojan (Mt 10,38). Govoreći o hrišćanskom podvigu, apostoli su i sebe i druge tešili rečima: ako s Njim stradamo, s Njim ćemo se i proslaviti, jer stradanja sadašnjega vremena nisu ništa prema slavi koja će nam se otkriti (Rim. 8,17). Podsećajući na Hristovu beskonačnu ljubav, apostoli su poučavali hrišćane: Ljubav (Hristovu) poznali smo po tome što On za nas život Svoj položi,i mi smo zato dužni polagati život za braću (1Jn 3,16).
Kao zaključak, želeo bih da kažem da je, do Hristovih stradanja, krst bio oruđe srama i strašne kazne; posle Njegovog stradanja, Krst je postao simvol pobede dobra nad zlom i života nad smrću, podsećanje na beskonačnu ljubav Božju, predmet radosti... Ovaploćeni Sin Božji je, prolivši svoju krv, učinio da krst bude provodnik Njegove blagodati, izvor osvećenja verujućih. U to nas uverava hiljadugodišnje iskustvo Crkve. Tako se, na primer, krsnim znamenjem osveštava voda krštenja, na Sv. Liturgiji se hleb i vino pretvaraju u Telo i Krv Hristovu, tim znamenjem se vrše sve Svete Tajne, krstom se proteruje zla sila. Krsno znamenje čuva čoveka od nesreće i privlači ka njemu Božju pomoć. Iz tog razloga hrišćani toliko poštuju sv. Krst, osenjuju se krsnim znamenjem, nose ga na telu i krstom ukrašavaju svoje domove i hramove.     

Prevod i adaptacija teksta