Zli ljudi u zlo doba, dobri naš Vladiko

Došao nam opet Vladika Nikolaj. Stigao iz - nezaborava. Zasuo nas, kao i uvek, duhovnim obiljem. Otvorio novu riznicu. Dopunio nam sećanja. Osvetlio puteve. Pokazao pravac, još jednom. Pozvao da uspravimo kičmu. I da se ne mirimo sa nasiljem nad umom i životom.

Uznemirili se njegovi ljuti protivnici. I više od toga: uplašili se. Pomenuše ga onomad na televiziji. Omalen čovečuljak, ružan kao greh, čije prezime nije na ić nego na ać, kivan što još u Srbiji vladaju Srbi, vrteo je tiranku. Tako je Vladika najčešće zvao Evropu, onu pakosnu, licemernu Evropu koja je zatvarala oči pred tuđom nesrećom i koja je svoju sreću gradila na nesreći drugih naroda. Znaju, a hoće da smetnu s uma da smo mi ta nepatvorena i moralno najčistija Evropa, čiji su očevi i dedovi predstavljali Srbiju, onu Srbiju punu moralnog zdravlja i moralne lepote. Nikad srpska vojska nije prelazila tuđe granice i otimala tuđe zemlje; njeni ratovi su bili oslobodilački, nikad osvajački...

Nikad u zemlji Srbiji nije bilo konc-logora, osim okupatorskih; gasne komore i krematorijumi za spaljivanje živih ljudi bili su u srcu Evrope, u Nemačkoj, koja Srbiju danas optužuje da ugrožava ljudske slobode. U nemačkim logorima bili su zatočeni Patrijarh Srpske pravoslavne crkve Gavrilo Dožić i Vladika Nikolaj Velimirović. Za vreme fašističke okupacije u Drugom svetskom ratu, Nemci su streljali 100 Srba za jednog ubijenog nemačkog vojnika.

ZLOČINI EVROPE
Umesto da se sećaju svojih zločina u Srbiji, posebno onih u Kragujevcu, kada su streljali srpske đake, Nemci bi sada da nam drže pridike o moralu. Stidi li se Evropa što je jedan od najvećih zločinaca, koji je svojom rukom opisao zločine koje je počinio nad Srbima, oslobođen svake krivice pred Haškim tribunalom! Zgražava li se Evropska zajednica? Bože sačuvaj, ona bezmalo klikće od radosti što se sudi samo Srbima! Pa, zbilja, kome se to žuri u samrtni zagrljaj Evropske zajednice!
Duboki su naši koreni u Evropi. Pa ta Evropa zna da smo mi jedini narod u svetu koji je drugom narodu podigao spomenik - zagledajte se u onaj veličanstveni spomenik na Kalemegdanu koji je srpski narod podigao francuskoj naciji. Ovih dana, obuzet gnevom, jedan dobar novinar, i dobar čovek, i dobar Srbin javno je tražio da se taj spomenik sruši. Da je u tom pravcu išta učinjeno, spremio bih slike masovnih grobnica u Bitolju, Skoplju, Zejtinliku - u njima leži na desetine hiljada francuskih vojnika koji su ginuli za slobodu Evrope, ali su junački ginuli i za slobodu Srbije. Ne dirajte u taj spomenik - to su naši očevi i dedovi podigli očevima i dedovima današnjih Francuza koji možda ne mare toliko ni za svoj narod a kamoli za srpsku naciju...
Vidite li kako danas ta prestrašena Evropa ćuti pred nezapamćenim zločinima Ramuša Haradinaja, komandanta šiptarskih krvnika, koga je Haški tribunal oslobodio svake krivice iako je svojom rukom opisao šta je sve radio - „ubijao sam srpske policajce, srpske civile, uklanjao neposlušne Albance. Od malih nogu spremao sam se za obračun sa Srbima“ - zapisao je Haradinaj u svojoj knjizi. Sud u Hagu ne priznaje ono što o sebi svedoči zločinac! Da imam moći objavio bih slike tih sudija u svim medijima u svetu i napisao: „Oni ubijaju Srbe na Kosovu i Metohiji, oni otimaju srpsku zemlju!“
Za nas, Srbe, ovo je dovoljno da najzad shvatimo da Haški tribunal kipi od mržnje prema svemu što je srpsko i da bi nas sve zajedno izveo pred fašistički streljački puk! Ovo je, nadam se, dovoljno i onim Srbima koji odlučuju o nečijoj sudbini da ne budu servilni prema tom lažnom međunarodnom sudu. Ostaje otvoreno pitanje: sa koliko je miliona evra krvavi zločinac kupio oslobađajuću presudu?
Evropa zna da smo jedini narod na kugli zemaljskoj kome je najžešći neprijatelj podigao spomenik: učinio je to čuveni nemački vojskovođa feldmaršal Mekenzen braniocima srpske prestonice 1915. godine. Takvu odbranu u svojoj vojničkoj karijeri Mekenzen nije video. Svaki branilac je sebi zapovedio: ni koraka nazad. Ni stopu zemlje neprijatelju! U sudbonosni juriš vodio ih je njihov komandant, legendarni major Dragutin Gavrilović. A feldmaršal Mekenzen, čiji su topovi razarali srpsku prestonicu, pao je, krajem rata, u ruke srpskim vojnicima pa ga je kapetan Mladen Đuričić, kasnije naš poznati i plodni pisac, sprovodio do naše komande. Kako je došlo do zarobljavanja i šta je feldmaršal Mekenzen govorio kapetanu Đuričiću objavljeno je davno u mojoj knjizi „Za čast otadžbine - kako se Beograd borio u Prvom svetskom ratu“.
Zna Evropa da smo mi jedini narod na svetu kome je jedan poznati stranac zaveštao svoje srce: učinio je to kriminolog svetske reputacije, Švajcarac doktor Arčibald Rajs, svedok svekolikog srpskog stradanja u ratu. Ostavio je amanet da se njegovo srce izvadi i pohrani u kapeli na Kajmakčalanu, tamo gde su sahranjeni njegovi srpski ratni drugovi. Na njegovu objektivnost i plemenitost Srbija je uzvratila darovima: podigla mu je sjajan spomenik, dala besplatan plac za vilu na Košutnjaku i poklonila sablju sa zlatnim balčakom. Nisu, razume se, izostala ni najznačajnija odlikovanja...

OTIMAČINA
I šta sada? Umesto poštovanja, Evropska zajednica uzvraća mržnjom. I otimanjem. Razumem da neko nekoga časti ručnim ili džepnim satom, umetničkom slikom, knjigom, pa i, recimo, čamcem, pa i kućom, ali častiti nekoga tuđom državom - to je nešto što još nije čuveno u svetu i čemu treba da se suprotstavi svaki razuman čovek i svaka razumna nacija.
Evropa, doduše, ne iskazuje otpor i mržnju prema Svetom Vladiki Nikolaju, ona je to prepustila domaćim izrodima koji se boje i živog i mrtvog Vladike Nikolaja, a naročito se boje njegovog prezira i njegovih knjiga i poruka. Boje se njegovog svedočenja o Evropi - tirjanki. Zato svaki njegov dolazak prate sa strahom...
A nas Vladika pohodi decenijama. Zaticao nas je u čemeru i jadu, gorem i većem od onog u kome nas je ostavio kad su ga do zuba naoružani Nemci odveli u konc-logor: poklane i prognane, osakaćene i spaljene, optužene i od dela sveta odbačene, posvađane među sobom i sa sobom, lišene svog ognjišta i oslabljene vere u Boga, željne slobode i hleba nasušnog, prevarene i osiromašene, preplašene i sluđene, sa tuđim tenkovima pod srpskim nebom, podeljene i razbijene u stotine partija i stranaka, od kojih neke slušaju samo zapovesti Evropske zajednice, a zanemaruju upozorenja i vapaje srpskog naroda.
Da podsetim: u svetu nedelju, 18. marta 1956. godine, mnoge agencije javile su da je daleko od rodne grude, u Americi, u ruskom manastiru, preminuo gorostas srpske duhovne i nacionalne misli, nenadmašni besednik i najbliži duhovni srodnik Svetog Save Vladika Nikolaj. Naši ljudi, rasuti po svetu, posredstvom telefona i telegrafa, izražavali su jedni drugima najdublje saučešće: umro je Vladika Nikolaj. I niko širom Amerike i Evrope ne upita: koji Nikolaj? Oni koji su ga poznavali, voleli i poštovali, kojima je bio duhovni vođa, znali su: jedan je Nikolaj u Srpskoj pravoslavnoj crkvi i srpskom rodu! Ne zato što je nosio vladičansku mitru - nosili su je i drugi pre njega, nose je i posle njega, ali prolaze manje primećeni - nego stoga što je Zlatousti Nikolaj. Svaka njegova reč posvedočena je njegovim čistim životom. Njegova reč - ogledalo je njegove duše.
I Šumadija je jecala, ali prigušeno, tiho, da je ne čuju silnici, srpski komunisti, apologete Josipa Broza, koji njega, Svetog Nikolaja, proglasiše izdajnikom srpskog naroda i saradnikom nemačkog okupatora. Njega, zatočenika zloglasnog logora u Dahauu; najvernijeg sledbenika Svetog Save, čuvara i branitelja srpskog ognjišta i srpskog imena. I sada se čudimo zlu u kome smo se našli! Optužujemo i odbacujemo svoje, a blagosiljamo i prihvatamo tuđe! Pa se još nadamo dobru, a možda ni ovu Božju milost nismo zaslužili... Imajte na umu onog nesrećnika sa srpskim imenom i prezimenom koji je odbacio svoju krasnu slavu Nikoljdan a uzeo da slavi „titovdan“. Mi kažemo da je budala, ma jeste on to, ali kod budale došlo pedesetak Srba pa zajedno slave i pevaju „da sa tvoga puta ne skrenemo!“ A lepo se vidi gde nas je taj put doveo. Ako se zagledamo u svoje tragove, lako ćemo odgonetnuti zašto smo tu gde jesmo. I čemu se, prema zasluzi, možemo nadati. Čovek našeg tla najčešće pominje nadu, a zaboravlja da čovekova nada ne sme da bude isprazna. Čovekova nada mora da bude zasnovana na delu: ako ima časnog dela, ima i nade. Ako nema časnog dela - prazni su nam razgovori...
Kad god se pomene Sveti Vladika Nikolaj uznemire se ovi što vole da strančare i ovi koji gomilaju bogatstvo. Ovi prvi, smatrao je Vladika, raslojavaju, razbijaju i dele srpski narod, zavađaju ga, obmanjuju, bezočno lažu. Ovi drugi, ovi tajkuni, kako ih danas nazivaju, izgubili su svaki osećaj mere: Boga se ne boje, ljudi se ne stide. U moćnoj Americi sa 300 miliona duša postoje samo tri stranke, u Nemačkoj sa 95 miliona stanovnika pet, a u maloj, razorenoj, opljačkanoj, gladnoj, nezaposlenoj Srbiji do 26. marta bilo je 556 registrovanih partija i stranaka! Do parlamentarnih izbora u maju biće ih još, neki već sada prete: osnovaću i ja stranku, pa ćemo se naći na bojnom polju!

SEBIČNI BOGATAŠI
Šta je Vladika Nikolaj mislio o sebičnim bogatašima vidi se iz ovog primera. Nekako pred rat, u vreme kad je stolovao u Žiči, preminuo je jedan crkveni dostojanstvenik koji je u banci ostavio čitavo bogatstvo. Kad je to saznanje stiglo do Vladike Nikolaja, upitao se da li je taj nesrećnik učinio ikakvo dobro delo ljudima? Još tada je izgovorio reči molitve: „Gospode, kad dođe čas da izađem pred lice Tvoje, učini da budem puki siromah“.
Umro je kao puki siromah.
Prost drveni kovčeg, u kome je sahranjen, bio je pokriven šarenicom, tkanom rukom njegove molitvene majke. To je bilo njegovo najveće bogatstvo. Uspeo je da tu šarenicu sačuva do kraja života. Kad su ga nemački okupatori, očevi i dedovi današnjih Nemaca koji šire laži o Srbima, odveli u logor Dahau, gde su ga iscrpljivali glađu i teškim fizičkim radovima - ta šarenica bila je njegova pokrivka...
Jednom se Vladika Nikolaj ozbiljno razboleo, pa su se mnogi njegovi prijatelji i poštovaoci zabrinuli. Posećivali su ga svakodnevno, nutkali ga svim i svačim, pitajući ga ima li kakvog dobrog lekara. Na to je Vladika uzvratio: „Imam ja krasnog lekara, našeg mladog Srbina i prijatelja moga, ali za mene nema ni doktora ni medicine dok se Srbi međusobno mrze i progone. Kad bi ih mogao izmiriti i na pravi hrišćanski put izvesti, ja bih ozdravio bez doktora i medicine“.
*   *   *
Došao Vladika Nikolaj u pohode. Zasuo nas, opet, svojim delima. Uznemirio srpske neprijatelje. Ukazao na pravac našeg kretanja. Zna On da je zlo doba.
Zato je i došao!