Дошао нам опет Владика Николај. Стигао из - незаборава. Засуо нас, као и увек, духовним обиљем. Отворио нову ризницу. Допунио нам сећања. Осветлио путеве. Показао правац, још једном. Позвао да усправимо кичму. И да се не миримо са насиљем над умом и животом.
Узнемирили се његови љути противници. И више од тога: уплашили се. Поменуше га ономад на телевизији. Омален човечуљак, ружан као грех, чије презиме није на ић него на аћ, киван што још у Србији владају Срби, вртео је тиранку. Тако је Владика најчешће звао Европу, ону пакосну, лицемерну Европу која је затварала очи пред туђом несрећом и која је своју срећу градила на несрећи других народа. Знају, а хоће да сметну с ума да смо ми та непатворена и морално најчистија Европа, чији су очеви и дедови представљали Србију, ону Србију пуну моралног здравља и моралне лепоте. Никад српска војска није прелазила туђе границе и отимала туђе земље; њени ратови су били ослободилачки, никад освајачки...
Никад у земљи Србији није било конц-логора, осим окупаторских; гасне коморе и крематоријуми за спаљивање живих људи били су у срцу Европе, у Немачкој, која Србију данас оптужује да угрожава људске слободе. У немачким логорима били су заточени Патријарх Српске православне цркве Гаврило Дожић и Владика Николај Велимировић. За време фашистичке окупације у Другом светском рату, Немци су стрељали 100 Срба за једног убијеног немачког војника. ЗЛОЧИНИ ЕВРОПЕ
Уместо да се сећају својих злочина у Србији, посебно оних у Крагујевцу, када су стрељали српске ђаке, Немци би сада да нам држе придике о моралу. Стиди ли се Европа што је један од највећих злочинаца, који је својом руком описао злочине које је починио над Србима, ослобођен сваке кривице пред Хашким трибуналом! Згражава ли се Европска заједница? Боже сачувај, она безмало кликће од радости што се суди само Србима! Па, збиља, коме се то жури у самртни загрљај Европске заједнице!
Дубоки су наши корени у Европи. Па та Европа зна да смо ми једини народ у свету који је другом народу подигао споменик - загледајте се у онај величанствени споменик на Калемегдану који је српски народ подигао француској нацији. Ових дана, обузет гневом, један добар новинар, и добар човек, и добар Србин јавно је тражио да се тај споменик сруши. Да је у том правцу ишта учињено, спремио бих слике масовних гробница у Битољу, Скопљу, Зејтинлику - у њима лежи на десетине хиљада француских војника који су гинули за слободу Европе, али су јуначки гинули и за слободу Србије. Не дирајте у тај споменик - то су наши очеви и дедови подигли очевима и дедовима данашњих Француза који можда не маре толико ни за свој народ а камоли за српску нацију...
Видите ли како данас та престрашена Европа ћути пред незапамћеним злочинима Рамуша Харадинаја, команданта шиптарских крвника, кога је Хашки трибунал ослободио сваке кривице иако је својом руком описао шта је све радио - „убијао сам српске полицајце, српске цивиле, уклањао непослушне Албанце. Од малих ногу спремао сам се за обрачун са Србима“ - записао је Харадинај у својој књизи. Суд у Хагу не признаје оно што о себи сведочи злочинац! Да имам моћи објавио бих слике тих судија у свим медијима у свету и написао: „Они убијају Србе на Косову и Метохији, они отимају српску земљу!“
За нас, Србе, ово је довољно да најзад схватимо да Хашки трибунал кипи од мржње према свему што је српско и да би нас све заједно извео пред фашистички стрељачки пук! Ово је, надам се, довољно и оним Србима који одлучују о нечијој судбини да не буду сервилни према том лажном међународном суду. Остаје отворено питање: са колико је милиона евра крвави злочинац купио ослобађајућу пресуду?
Европа зна да смо једини народ на кугли земаљској коме је најжешћи непријатељ подигао споменик: учинио је то чувени немачки војсковођа фелдмаршал Мекензен браниоцима српске престонице 1915. године. Такву одбрану у својој војничкој каријери Мекензен није видео. Сваки бранилац је себи заповедио: ни корака назад. Ни стопу земље непријатељу! У судбоносни јуриш водио их је њихов командант, легендарни мајор Драгутин Гавриловић. А фелдмаршал Мекензен, чији су топови разарали српску престоницу, пао је, крајем рата, у руке српским војницима па га је капетан Младен Ђуричић, касније наш познати и плодни писац, спроводио до наше команде. Како је дошло до заробљавања и шта је фелдмаршал Мекензен говорио капетану Ђуричићу објављено је давно у мојој књизи „За част отаџбине - како се Београд борио у Првом светском рату“.
Зна Европа да смо ми једини народ на свету коме је један познати странац завештао своје срце: учинио је то криминолог светске репутације, Швајцарац доктор Арчибалд Рајс, сведок свеколиког српског страдања у рату. Оставио је аманет да се његово срце извади и похрани у капели на Кајмакчалану, тамо где су сахрањени његови српски ратни другови. На његову објективност и племенитост Србија је узвратила даровима: подигла му је сјајан споменик, дала бесплатан плац за вилу на Кошутњаку и поклонила сабљу са златним балчаком. Нису, разуме се, изостала ни најзначајнија одликовања... ОТИМАЧИНА
И шта сада? Уместо поштовања, Европска заједница узвраћа мржњом. И отимањем. Разумем да неко некога части ручним или џепним сатом, уметничком сликом, књигом, па и, рецимо, чамцем, па и кућом, али частити некога туђом државом - то је нешто што још није чувено у свету и чему треба да се супротстави сваки разуман човек и свака разумна нација. |
Европа, додуше, не исказује отпор и мржњу према Светом Владики Николају, она је то препустила домаћим изродима који се боје и живог и мртвог Владике Николаја, а нарочито се боје његовог презира и његових књига и порука. Боје се његовог сведочења о Европи - тирјанки. Зато сваки његов долазак прате са страхом...
А нас Владика походи деценијама. Затицао нас је у чемеру и јаду, горем и већем од оног у коме нас је оставио кад су га до зуба наоружани Немци одвели у конц-логор: поклане и прогнане, осакаћене и спаљене, оптужене и од дела света одбачене, посвађане међу собом и са собом, лишене свог огњишта и ослабљене вере у Бога, жељне слободе и хлеба насушног, преварене и осиромашене, преплашене и слуђене, са туђим тенковима под српским небом, подељене и разбијене у стотине партија и странака, од којих неке слушају само заповести Европске заједнице, а занемарују упозорења и вапаје српског народа.
Да подсетим: у свету недељу, 18. марта 1956. године, многе агенције јавиле су да је далеко од родне груде, у Америци, у руском манастиру, преминуо горостас српске духовне и националне мисли, ненадмашни беседник и најближи духовни сродник Светог Саве Владика Николај. Наши људи, расути по свету, посредством телефона и телеграфа, изражавали су једни другима најдубље саучешће: умро је Владика Николај. И нико широм Америке и Европе не упита: који Николај? Они који су га познавали, волели и поштовали, којима је био духовни вођа, знали су: један је Николај у Српској православној цркви и српском роду! Не зато што је носио владичанску митру - носили су је и други пре њега, носе је и после њега, али пролазе мање примећени - него стога што је Златоусти Николај. Свака његова реч посведочена је његовим чистим животом. Његова реч - огледало је његове душе.
И Шумадија је јецала, али пригушено, тихо, да је не чују силници, српски комунисти, апологете Јосипа Броза, који њега, Светог Николаја, прогласише издајником српског народа и сарадником немачког окупатора. Њега, заточеника злогласног логора у Дахауу; највернијег следбеника Светог Саве, чувара и бранитеља српског огњишта и српског имена. И сада се чудимо злу у коме смо се нашли! Оптужујемо и одбацујемо своје, а благосиљамо и прихватамо туђе! Па се још надамо добру, а можда ни ову Божју милост нисмо заслужили... Имајте на уму оног несрећника са српским именом и презименом који је одбацио своју красну славу Никољдан а узео да слави „титовдан“. Ми кажемо да је будала, ма јесте он то, али код будале дошло педесетак Срба па заједно славе и певају „да са твога пута не скренемо!“ А лепо се види где нас је тај пут довео. Ако се загледамо у своје трагове, лако ћемо одгонетнути зашто смо ту где јесмо. И чему се, према заслузи, можемо надати. Човек нашег тла најчешће помиње наду, а заборавља да човекова нада не сме да буде испразна. Човекова нада мора да буде заснована на делу: ако има часног дела, има и наде. Ако нема часног дела - празни су нам разговори...
Кад год се помене Свети Владика Николај узнемире се ови што воле да странчаре и ови који гомилају богатство. Ови први, сматрао је Владика, раслојавају, разбијају и деле српски народ, завађају га, обмањују, безочно лажу. Ови други, ови тајкуни, како их данас називају, изгубили су сваки осећај мере: Бога се не боје, људи се не стиде. У моћној Америци са 300 милиона душа постоје само три странке, у Немачкој са 95 милиона становника пет, а у малој, разореној, опљачканој, гладној, незапосленој Србији до 26. марта било је 556 регистрованих партија и странака! До парламентарних избора у мају биће их још, неки већ сада прете: основаћу и ја странку, па ћемо се наћи на бојном пољу!СЕБИЧНИ БОГАТАШИ
Шта је Владика Николај мислио о себичним богаташима види се из овог примера. Некако пред рат, у време кад је столовао у Жичи, преминуо је један црквени достојанственик који је у банци оставио читаво богатство. Кад је то сазнање стигло до Владике Николаја, упитао се да ли је тај несрећник учинио икакво добро дело људима? Још тада је изговорио речи молитве: „Господе, кад дође час да изађем пред лице Твоје, учини да будем пуки сиромах“.
Умро је као пуки сиромах.
Прост дрвени ковчег, у коме је сахрањен, био је покривен шареницом, тканом руком његове молитвене мајке. То је било његово највеће богатство. Успео је да ту шареницу сачува до краја живота. Кад су га немачки окупатори, очеви и дедови данашњих Немаца који шире лажи о Србима, одвели у логор Дахау, где су га исцрпљивали глађу и тешким физичким радовима - та шареница била је његова покривка...
Једном се Владика Николај озбиљно разболео, па су се многи његови пријатељи и поштоваоци забринули. Посећивали су га свакодневно, нуткали га свим и свачим, питајући га има ли каквог доброг лекара. На то је Владика узвратио: „Имам ја красног лекара, нашег младог Србина и пријатеља мога, али за мене нема ни доктора ни медицине док се Срби међусобно мрзе и прогоне. Кад би их могао измирити и на прави хришћански пут извести, ја бих оздравио без доктора и медицине“.
* * *
Дошао Владика Николај у походе. Засуо нас, опет, својим делима. Узнемирио српске непријатеље. Указао на правац нашег кретања. Зна Он да је зло доба.
Зато је и дошао! |
