Заволех красоту дома Твојега...

Од 1317. године ту је началствовао краљев сарадник и пријатељ, тада епископ, Данило. После успешне одбране манастира Хиландара, боравка на челу Бањске епархије у својству њеног последњег епископа, учешћа у градњи манастира Бањске као гробне краљеве задужбине, неуспеле кандидатуре за водеће место у Српској цркви 1317. године, Данило доспева на место хумског епископа. Судећи по сачуваној повељи о седишту своје епархије, ту затиче тешко стање. Храм Светих апостола био је задужбина Немањиног брата и стрица првог српског архиепископа Саве, кнеза Мирослава. Значи, она је савременик Немањиних задужбина и незнатно старија од манастира Студенице.

СЕДИШТЕ ХУМСКЕ ЕПИСКОПИЈЕ

Овај храм постаје седиште хумске епископије тек средином тринаестог века, када је процењено да се седиште епархије мора пренети са Стона дубље у унутрашњост земље. Поред преноса средишње управе архиепископије из Жиче у Пећ, премештај седишта хумске епископије у редовним приликама државног живота представља једини пример промене епархијског седишта, што говори колико је Свети Сава са братом краљем Стефаном Првовенчаним смишљено радио и поставио чврсте темеље нове архиепископије. Дотле задужбина кнеза Мирослава није била ни катедрала ни манастир, јер се он не помиње у тринаестој глави Студеничког типика. Није јасно зашто је релативно млада грађевина после једног века свог постојања доспела у тешко стање о коме се говори у време њеног Eпископа Данила (1317-1324), односно потоњег архиепископа. Стога је краљ Милутин даровао овој катедрали нове метохе који се налазе у близини. Приложена је црква Светог Николе на Сиротињи са метохом, Свете Богородице на Бистрици са црквицом на Кичави, и Свете Богородице у Кутањској са поседима.

Слично манастиру Жичи и катедрали Рашке епархије, и овде се у време краља Милутина бележе само мањи радови. После оног што је речено о седиштима архиепископије (ранијем у Жичи и потоњем у Пећи), не чуди ни однос према Хуму, иако је ту Данило, човек толико заслужан за Милутина и веран до краја, јер само уз његову помоћ краљева сахрана је обављена на пристојан начин без присуства архиепископа Никодима.

Овде је место да се проговори и о животним „неправдама“, које подноси будући Àрхиепископ Данило. Два пута се нашао у близини актуелног архиепископа са краљевим планом да га наследи, и то се није десило. Напушта најближу околину Àрхиепископа Јевстатија II (1292-1309) и долази на чело манастира Хиландара у време кад претходни старешина ове обитељи, Сава, постаје призренски епископ. Кад је, само две године касније (1309), Сава призренски биран за архиепископа, Данило се бори за опстанак Хиландара. Тада нема вести ни о Никодиму. Потом, као бањски епсикоп, стара се о градњи манастира Бањске, чијим довршењем се епархија укида и Данило остаје „без посла“. При избору наследника Àрхиепископа Саве III (1317), Данило је заобиђен, а на чело цркве долази Никодим, који води хиландарску обитељ тек пошто ју је његов претодник Данило три године пожртвовано бранио и одбранио. Данилу се сада поверава хумска епископија, где је стање тешко.

Познато је да су скоро све Милутинове задужбине на темељима ранијих. Тако он не гради изнова, већ само врши обнове „будући обновљен Духом Светим обнављаше стара рукоположења (задужбине) родитеља и прародитеља својих и више од корена свршаваше по Божијем извољењу“.

Главна Милутинова градња, манастир Бањска, представља прву владарску задужбину где је, поред бар делимично сачуваног храмовног здања, преживела и њена оснивачка повеља. Затим следи опис градње у житију њеног ктитора, а потом се ту нашао и опис краљеве сахране у своју задужбину.

Као што је речено, настанку прве из владарских задужбина манастира Студенице у житију њеног оснивача, великог жупана Стефана Немање, потоњег монаха Симеона, посвећена је само једна реченица, потекла из пера његовог сина и наследника на кормилу државе, Стефана.

Повеља није сачувана, а морала је постојати јер се то подразумева а, сем тога, о њој се говори и у житију: „И села предавши, и са другим правим манастиру, иконама и сасудима часним и књигама и ризама и завесама, и што је писано у златопечатној повељи његовој, а још је и у цркви записано на зиду...“. Затим, ова повеља се помиње и у другим актима. Садржала је одредбе које су под називом, „Закон светог Симеона“, биле образац за регулисање живота на поседима других храмова.

Друга владарска задужбина, према списку из Бањске повеље, по много чему је специфична и загонетна, јер устаљена слика о њеном настанку (заснована на казивању млађег биографа Светога Саве, Теодосија, по којој је она дело другог сина краља Стефана Првовенчаног, Владислава) није могла да издржи проверу. Ово није чудно, јер то не би био једини пример где Теодосијева прича не одговара стварности. Стога се настанак манастира Милешеве ставља у време живота првог српског краља Стефана, Владислављевог оца, али је то питање још далеко од потпуног решења.

МАНАСТИР СОПОЋАНИ

У погледу датовања, трећа владарска задужбина, манастир Сопоћани, гробна црква краља Уроша I (1243-1276; 1277) може се само оквирно одредити, али ту је ипак мање лутања и неизвесности него код Милешеве. Тако прве три владарске задужбине имају једну заједничку црту - њихова храмовна здања су сачувана, али повеље нису. Затим, не може да се утврди тачно време, и нису познате околности градње.

Са задужбином краља Милутина, манастиром Бањскà као четвртом по реду, настаје преокрет, јер су сачувани повеља и опис градње у оквиру краљевог житија, али њен храм није сачуван. Само манастир Дечани, задужбина Милутиновог сина Стефана, представљају потпуни изузетак међу грађевинама ове врсте, јер ту су сачуване и грађевина и повеља, и, уз то, опис у Даниловом зборнику опширнији је од описа градње Бањске, а на потоњим примерима до краја старе српске државе важиће ово неписано правило - повеља и храмовно здање не могу се наћи заједно. Једно мора да „изостане“.

Три сачуване оснивачке повеље - Бањска, Дечанска и Арханђеловска, по својој структури су међусобно сличне, али су векове ропства преживеле и до новог времена дошле различитим путевима.

Манастир Бањску од осталих владарских задужбина одликује и чињеница да није грађена потпуно изнова, већ (у стилу целокупног Милутиновог градитељства) и она настаје на темељима ранијег храма. Тако овај манастир има и своју „предисторију“ која је врло променљива. Некада метох манастира Грачанице, Бањска постаје седиште једине епископије основане после установљења црквене организације извршене од Светога Саве. Њено трајање неће бити дуго, а затим ће постати владарска задужбина.

Биограф помиње, током свог излагања, неколико мотива који покрећу краља на градњу. Ту је и „бол“ за отачаством: „ово чинећи и оно не остављајући, свагда боловаше за отачаство своје као свети Димитрије, и толико се прочуо овај блажени...“

Потом житије више истиче помисао на судњи дан него што то сам краљ чини у повељи за свој гробни храм манастир Бањску: „сети се у своме уму онога страшнога часа, који сви чекају, и доласка Онога, који је вечан данима, и суди без милости за оне који нису учинили милостиње“.

Кад се говори о Милутиновим задужбинама, мисли се углавном на градњу, оно видљиво. Она је редовно праћена делима милосрђа, али то се мање истиче и теже прати: „старе (цркве) обнови и украси, давши небројено злато и сребро на исхрану и одело убогим и маломоћним, свагда се сећајући речи Владике Христа: ‘Небо и земља проћи ће, а речи моје неће проћи’ (Матеј 24, 35) ‘И који мене љуби, биће вазљубљен Оцем мојим’ (Јов. 14, 21)“.

Понекад за илустрацију мотива служе и стихови псалма: „Безбројно је просвећивао, украшавао и утешио свете цркве, по речи богооца Давида: ‘Господе, заволех красоту дома твојега и место стана славе твоје’ (Пс. 26, 8) и ‘Ожедне душа моја ка Богу крепкоме и ка Богу живоме’ (Пс. 42,2)“.

У другим приликама, подстицај долази кроз разговор са околином: „И тако напомену краљевству ми најсветији господин мој и духовни отац архиепископ кир Никодим, чак и са целим сабором, да је у нашу корист оно што још и потоњем роду нашем остаје у сећању, да се гробу заборава не оставе она велика и преславна, чудотворна и милостива Божја милосрђа која су надамном била од младости моје у отачаству моме све до овога дана... јер због многог милосрђа и неизрециве милости ове свете господе моје и ктитора српских који су били посредници моје недостојности ка Господу и њиховим молитвама, много пута спасен бих заједно са свима дворјанима и војницима мојим и на мору и на суву, у ратовима и различним невољама и навалама од стране туђинаца. Они су чак и душу моју несрећну вратили са смртних врата, и њиховим молитвама живот ми се од стране Творца свега и владике трипут дарова“.

Задужбинарство није само један поступак, омеђен посао који се своди на градњу и тиме завршава. То је процес који би, по жељи ктитора, требало да траје неограничено. Ова страна ктиторског чина јесте сложенија и трајнија од саме градње. Пад земље, поред осталих несрећа, доноси и прекид ових племенитих подухвата, те не може да се прати њихово деловање кроз дуже време.

Биограф сведочи да се краљева воља о давању милостиње врши до његових дана при задужбини у солунском граду: „Ту приложи много небројено злато своје, да никада не оскудева то место и до сада никаквом потребом... утврдивши да буде непоколебиво, на блажени његов спомен и до данашњег дана“. Није имало разлога да тако не траје и даље до пада у ропство.

МИЛУТИНОВИ ДАРОВИ ОСТАЛИМ МАНАСТИРИМА ПО СВЕТОЈ ГОРИ

У сенци великих радова у Хиландару, остаје скромна прича биографа о Милутиновим даровима осталим манастирима по Светој Гори: „У све манастире Свете Горе и ка свему братству светога манастира довољно даваше, а где су хтели да му јаве каква монаха од подвижника или оне који су у пустињи Христа ради странствовали, или изволели живети у рову земаљском, таквима нештедимице сваку потребу шиљаше скрушеним срцем...“

У манастиру Хиландару садржај фреско представа упућује на могућност посебног повода. Свети Никола држи отворену књигу са текстом из Матејевог Јеванђеља: „Тако да се светли ваше видело пред људима, да виде ваша добра дела, и славе Оца вашега који је на небесима“ (5,16). Тај мотив се среће и код биографа Данила, а потом и у Милутиновој повељи за храм у Врањини.

Међутим, градња цариградске болнице, по самом Данилу, доводи се у везу са завршним деловима Матејевог Јеванђеља који се односе на последњи суд: „Ходите благословени Оца мога, у спремљено вам царство од постанка света, јер огладнех и дадосте ми јести; ожеднех и напојисте ме; болан бих и посетисте ме“.

наставиће се...