Pre i posle povratka veronauke

„Blago onima koji slušaju i drže reč Božju“ Srpski narod je dugo bio pod vlašću ateističkog režima koji je svojom politikom uticao na odvajanje naroda od Crkve. Najpre su se komunisti, krajem Drugog svetskog rata i u nekoliko narednih godina, surovo obračunali sa ideološkim neistomišljenicima (ubijanjem, zatvaranjem, otimanjem imovine), a zatim su, kada su se utemeljili na vlasti, preko školskog sistema i propagandne mašinerije širili svoju ideologiju koja je jednim delom bila usmerena na ateizaciju društva.

PARTIJSKI PRITISAK
Zbog pritiska partije, ali i zarad pogodnosti na radnom mestu, napredovanja u službi, dobijanja stana, zato što je „učitelj tako rekao“, ili naprosto zato što to nije bilo popularno, odnosno što je bilo suviše „staromodno“ za emancipovanu radničku klasu koja je hitala u „svetlu“ budućnost bez „mračnih“ predrasuda, mnogi Srbi su prestali da slave krsnu Slavu, mnogi nisu krštavali decu, venčanja je bilo vrlo malo, a najviše bi se setili sveštenika prilikom sahrana (i opet ne svi!). Iz škola je izbačena ne samo veronauka, već i sve što bi moglo da podseća na srpsku hrišćansku prošlost. Sveti Sava je proteran, nacionalna istorija pričana suvoparno, bez objašnjenja njenih hrišćanskih delova, a „prava“ istorija je počela 1941. Duhovna tama je prekrila srpsku zemlju. Ljudi su jurili za materijalnim bogatstvom, zanosili se besmislenim obećanjima o stvaranju „raja na zemlji“, koji će nastupiti kada konačno zavlada komunizam. Punili su novčanike, a praznili duše. Ali to nije moglo da traje doveka. Sistem koji je zasnovan na besmislenoj i dušeubistvenoj ideologiji, morao je da propadne. Međutim, u krizi koja je nastupila krajem prošlog veka, kada je nestalo materijalne podloge, a duše bile jezivo prazne, Srbi se nisu snašli. Odrasli i vaspitavani bez duhovnih koordinata, oni nisu znali kako da odgovore na izazove novog doba. U lutanju je izgubljena cela decenija.
Nakon promena 2000. godine, nove vlasti su vratile veronauku u srpski školski sistem, kao izborni predmet. Ljudi u Crkvi prihvatili su to sa odobravanjem, mada je bilo mišljenja da veronauka treba da bude obavezan predmet. Neki drugi, pak, dočekali su tu odluku „na nož“, čineći sve napore da povratak reči Božje u škole što više ometu. Tako je veronauka, uvedena na mala vrata, počela svoj novi život među Srbima.

Zašto je potrebna veronauka? Sveti Vladika Nikolaj Srpski napisao je jednom prilikom da celo vaspitanje hrišćanske omladine stoji na nepokolebljivoj steni nauke Hristove. „Takvo vaspitanje nije nas postidelo u prošlosti, neće ni u budućnosti. Ono nam je dalo prvoklasne ljude, koji su ukras istorije naše (...) A vaspitanju šta drugo može biti cilj, nego dati ljude, prave ljude? Nauka o vaspitanju i kod nas i kod svih krštenih naroda neophodno se mora poklapati sa naukom Hristovom. Ako se vaspitanje odvoji od nauke Hristove, ne gubi se nauka Hristova, nego se gubi vaspitanje i gube se pravi ljudi.“

SMISAO ŽIVOTA
I u moderno vreme, veli Sveti Vladika, veronauka je bitna, jer su uvek najbolji ljudi oni koji se drže zakona Božjeg. Jednom rečju, samo veronauka od svih nauka može da objasni čoveku smisao njegovog života - čemu treba da teži i kako treba da živi da bi došao do cilja, a to je spasenje duše. Ako nema smisla, ako nema moralnih ograničenja, ako je sve dozvoljeno, onda je čovek podložan svakojakim negativnim uticajima, koji će pre ili kasnije ovladati njegovom dušom, od kriminala i narkomanije do depresije. Ne znači da će sve zlo nestati zahvaljujući veronauci, ali će se sigurno smanjiti. Veronauka pre svega treba da vaspitava, da deluje preventivno na decu, kako bi se sprečilo njihovo negativno ponašanje kasnije. Ona treba da usadi moral koji će biti odlučujući ograničavajući faktor u doba zrelosti. Pa i ako se desi da čovek padne pod uticaj iskušenja, taj usađeni moral, izgrađena savest vratiće ga na pravi put. Koliko je veliki uticaj živoga Boga, dokazano je mnogo puta u istoriji. Prava vera menja čoveka korenito. Ima mnogo primera da su veliki grešnici postajali mnogo bolji ljudi nakon susreta sa živim Bogom.
Do sada je sedam generacija počelo da uči osnove pravoslavne vere. Rezultati još uvek ne mogu da budu potpuno vidljivi, ali ono što je očigledno je to, da deca koja su se opredelila za versku nastavu znaju već sada više o svojoj veri od svojih roditelja, što je već korak napred. Bilo bi nerealno nadati se da će veronauka odmah da promeni duhovnu strukturu Srba. Da bi učenici postali pravi hrišćani, ne samo po znanju i na rečima, već i na delu, potrebno je da prođe još mnogo godina. Duhovna pustoš, koju je ostavio komunizam, ne može tek tako da se otkloni, pogotovo što se veronauka danas susreće sa više problema.
Prvi problem je neprekidna borba ekstremnih ideologa liberalne demokratije protiv veronauke. Govoreći da je vera privatna stvar, oni propagiraju strogu odvojenost Crkve od svih oblika društvenog života, zalažući se da se delovanje Crkve svede na ograđenu portu. Tako nastavljaju tradicije komunizma, iz koga su ponikli.
Drugi problem je što je izmišljeno građansko vaspitanje ne bi li se deca odvratila od verske nastave, jer drugi razlog za uvođenje novog predmeta nije postojao. Predmet koji se svodi na igru, gde se ne uči iz knjiga, svakako je primamljiv za decu koja žele što manje obaveza. U opredeljivanju između veronauke i građanskog vaspitanja, ovaj argument ima veliki uticaj. Građansko vaspitanje ne može da škodi, ako nije zamena za veronauku. Ako neko želi, to može da bude poseban izborni predmet, za koji će se deca opredeljivati nezavisno od veronauke.
Treći problem je to što neki roditelji ne žele da svoju decu upišu na časove veronauke. Deo njih smatra da to njihovoj deci nije potrebno i da se ona mogu uspešno razvijati kao ličnosti i bez poznavanja vere, na tzv. humanističkim načelima. Drugi deo je nezainteresovan i prepušta deci da se sama opredele, posebno srednjoškolcima, a ovi, da bi imali manje obaveza, biraju građansko vaspitanje. Ovakvi stavovi roditelja ishode iz njihovog vaspitanja, koje se odvijalo u komunističkom školskom sistemu. Oni i ne mogu da znaju zašto je veronauka potrebna njihovoj deci, kada ni sami o svojoj veri ne znaju gotovo ništa.
Četvrti problem je povezan sa trećim, i čini se da je najveći, a to je stanje duha u društvu izniklom iz ateističkog sistema. Veliki deo društva nije svestan kakvu korist donosi veronauka, a kakva je šteta po mlade naraštaje ako nje nema. Bez namere da sudimo, moramo da konstatujemo da mnogi Srbi nemaju pravu predstavu vere i crkvenog života. Njihova religioznost svodi se na prosto izvršavanje običaja bez poznavanja suštine i bez želje da se ta suština upozna, na sujeverje, bez učešća u crkvenom i liturgijskom životu. Ljudi koji nikada ili retko idu u crkvu najveći su njeni kritičari. Ako se tome doda stanje u medijima, koji se vrlo retko bave duhovnim pravoslavnim temama, odnosno sete se vere uoči Božića i Vaskrsa, dok na drugoj strani u njihovim sadržajima ima mnogo antihrišćanskih tema, jasno je da sveukupno okruženje u kojem rastu srpska deca diše drugačijim duhom od onoga koji širi verska nastava. A posledice takvog duhovnog stanja vidljive su kada nastupe neprijatni momenti u životu, u kojima ljudi ne mogu da se snađu, kada ne pomaže ateističko humanističko vaspitanje jer ne sadrži one duhovne smernice koje bi mogle da pokažu pravi put, a to na kraju može da dovede do duhovnih poremećaja koji nekada mogu da završe i tragično.
Kako se izboriti sa svim ovim problemima? Povratak veronauke u naš školski sistem samo je prvi korak. Uz prilagođavanje programa veronauke dečjem uzrastu i stalno usavršavanje veroučitelja, mogu da se očekuju dobri rezultati u budućnosti. Osim toga, dužnost svakog hrišćanina, ne samo sveštenika i veroučitelja, je da se bori za pravdu i istinu Božju, da ispunjava dve najveće Hristove zapovesti - da ljubi Gospoda Boga i da voli i pomaže bližnje. Pošto kao pojedinci ne mogu da utiču na veliku politiku, hrišćanima ostaje da se naoružaju ljubavlju i smirenjem i da se uzdaju u pomoć Božju, po čijoj Promisli se sve dešava. Svako u svojoj sredini, svojim ličnim primerom treba da svedoči vaskrslog Hrista, i tako će najbolje služiti Bogu i narodu.