„Благо онима који слушају
и држе реч Божју“
Српски народ је дуго био под влашћу атеистичког режима који је својом политиком утицао на одвајање народа од Цркве. Најпре су се комунисти, крајем Другог светског рата и у неколико наредних година, сурово обрачунали са идеолошким неистомишљеницима (убијањем, затварањем, отимањем имовине), а затим су, када су се утемељили на власти, преко школског система и пропагандне машинерије ширили своју идеологију која је једним делом била усмерена на атеизацију друштва.
ПАРТИЈСКИ ПРИТИСАК
Због притиска партије, али и зарад погодности на радном месту, напредовања у служби, добијања стана, зато што је „учитељ тако рекао“, или напросто зато што то није било популарно, односно што је било сувише „старомодно“ за еманциповану радничку класу која је хитала у „светлу“ будућност без „мрачних“ предрасуда, многи Срби су престали да славе крсну Славу, многи нису крштавали децу, венчања је било врло мало, а највише би се сетили свештеника приликом сахрана (и опет не сви!). Из школа је избачена не само веронаука, већ и све што би могло да подсећа на српску хришћанску прошлост. Свети Сава је протеран, национална историја причана сувопарно, без објашњења њених хришћанских делова, а „права“ историја је почела 1941. Духовна тама је прекрила српску земљу. Људи су јурили за материјалним богатством, заносили се бесмисленим обећањима о стварању „раја на земљи“, који ће наступити када коначно завлада комунизам. Пунили су новчанике, а празнили душе. Али то није могло да траје довека. Систем који је заснован на бесмисленој и душеубиственој идеологији, морао је да пропадне. Међутим, у кризи која је наступила крајем прошлог века, када је нестало материјалне подлоге, а душе биле језиво празне, Срби се нису снашли. Одрасли и васпитавани без духовних координата, они нису знали како да одговоре на изазове новог доба. У лутању је изгубљена цела деценија.
Након промена 2000. године, нове власти су вратиле веронауку у српски школски систем, као изборни предмет. Људи у Цркви прихватили су то са одобравањем, мада је било мишљења да веронаука треба да буде обавезан предмет. Неки други, пак, дочекали су ту одлуку „на нож“, чинећи све напоре да повратак речи Божје у школе што више омету. Тако је веронаука, уведена на мала врата, почела свој нови живот међу Србима.
Зашто је потребна веронаука? Свети Владика Николај Српски написао је једном приликом да цело васпитање хришћанске омладине стоји на непоколебљивој стени науке Христове. „Такво васпитање није нас постидело у прошлости, неће ни у будућности. Оно нам је дало првокласне људе, који су украс историје наше (...) А васпитању шта друго може бити циљ, него дати људе, праве људе? Наука о васпитању и код нас и код свих крштених народа неопходно се мора поклапати са науком Христовом. Ако се васпитање одвоји од науке Христове, не губи се наука Христова, него се губи васпитање и губе се прави људи.“ СМИСАО ЖИВОТА
И у модерно време, вели Свети Владика, веронаука је битна, јер су увек најбољи људи они који се држе закона Божјег. Једном речју, само веронаука од свих наука може да објасни човеку смисао његовог живота - чему треба да тежи и како треба да живи да би дошао до циља, а то је спасење душе. Ако нема смисла, ако нема моралних ограничења, ако је све дозвољено, онда је човек подложан свакојаким негативним утицајима, који ће пре или касније овладати његовом душом, од криминала и наркоманије до депресије. Не значи да ће све зло нестати захваљујући веронауци, али ће се сигурно смањити. Веронаука пре свега треба да васпитава, да делује превентивно на децу, како би се спречило њихово негативно понашање касније. Она треба да усади морал који ће бити одлучујући ограничавајући фактор у доба зрелости. Па и ако се деси да човек падне под утицај искушења, тај усађени морал, изграђена савест вратиће га на прави пут. Колико је велики утицај живога Бога, доказано је много пута у историји. Права вера мења човека коренито. Има много примера да су велики грешници постајали много бољи људи након сусрета са живим Богом.
До сада је седам генерација почело да учи основе православне вере. |
Резултати још увек не могу да буду потпуно видљиви, али оно што је очигледно је то, да деца која су се определила за верску наставу знају већ сада више о својој вери од својих родитеља, што је већ корак напред. Било би нереално надати се да ће веронаука одмах да промени духовну структуру Срба. Да би ученици постали прави хришћани, не само по знању и на речима, већ и на делу, потребно је да прође још много година. Духовна пустош, коју је оставио комунизам, не може тек тако да се отклони, поготово што се веронаука данас сусреће са више проблема.
Први проблем је непрекидна борба екстремних идеолога либералне демократије против веронауке. Говорећи да је вера приватна ствар, они пропагирају строгу одвојеност Цркве од свих облика друштвеног живота, залажући се да се деловање Цркве сведе на ограђену порту. Тако настављају традиције комунизма, из кога су поникли.
Други проблем је што је измишљено грађанско васпитање не би ли се деца одвратила од верске наставе, јер други разлог за увођење новог предмета није постојао. Предмет који се своди на игру, где се не учи из књига, свакако је примамљив за децу која желе што мање обавеза. У опредељивању између веронауке и грађанског васпитања, овај аргумент има велики утицај. Грађанско васпитање не може да шкоди, ако није замена за веронауку. Ако неко жели, то може да буде посебан изборни предмет, за који ће се деца опредељивати независно од веронауке.
Трећи проблем је то што неки родитељи не желе да своју децу упишу на часове веронауке. Део њих сматра да то њиховој деци није потребно и да се она могу успешно развијати као личности и без познавања вере, на тзв. хуманистичким начелима. Други део је незаинтересован и препушта деци да се сама определе, посебно средњошколцима, а ови, да би имали мање обавеза, бирају грађанско васпитање. Овакви ставови родитеља исходе из њиховог васпитања, које се одвијало у комунистичком школском систему. Они и не могу да знају зашто је веронаука потребна њиховој деци, када ни сами о својој вери не знају готово ништа.
Четврти проблем је повезан са трећим, и чини се да је највећи, а то је стање духа у друштву изниклом из атеистичког система. Велики део друштва није свестан какву корист доноси веронаука, а каква је штета по младе нараштаје ако ње нема. Без намере да судимо, морамо да констатујемо да многи Срби немају праву представу вере и црквеног живота. Њихова религиозност своди се на просто извршавање обичаја без познавања суштине и без жеље да се та суштина упозна, на сујеверје, без учешћа у црквеном и литургијском животу. Људи који никада или ретко иду у цркву највећи су њени критичари. Ако се томе дода стање у медијима, који се врло ретко баве духовним православним темама, односно сете се вере уочи Божића и Васкрса, док на другој страни у њиховим садржајима има много антихришћанских тема, јасно је да свеукупно окружење у којем расту српска деца дише другачијим духом од онога који шири верска настава. А последице таквог духовног стања видљиве су када наступе непријатни моменти у животу, у којима људи не могу да се снађу, када не помаже атеистичко хуманистичко васпитање јер не садржи оне духовне смернице које би могле да покажу прави пут, а то на крају може да доведе до духовних поремећаја који некада могу да заврше и трагично.
Како се изборити са свим овим проблемима? Повратак веронауке у наш школски систем само је први корак. Уз прилагођавање програма веронауке дечјем узрасту и стално усавршавање вероучитеља, могу да се очекују добри резултати у будућности. Осим тога, дужност сваког хришћанина, не само свештеника и вероучитеља, је да се бори за правду и истину Божју, да испуњава две највеће Христове заповести - да љуби Господа Бога и да воли и помаже ближње. Пошто као појединци не могу да утичу на велику политику, хришћанима остаје да се наоружају љубављу и смирењем и да се уздају у помоћ Божју, по чијој Промисли се све дешава. Свако у својој средини, својим личним примером треба да сведочи васкрслог Христа, и тако ће најбоље служити Богу и народу. |
