O svetosti ikone

Pravoslavna Crkva je prepoznavala najdarovitije ikonopisce kojima je Bog darivao potrebna znanja za kreativno korišćenje i usavršavanje slikarskih pravila u okviru strpljivo građene i na temeljima Hristove nauke saborno osmišljavane vizantijske likovne tradicije ikonopisa. O tome nam najuverljivije svedoči poštovanje ikone „Sveta Trojica“ Andreja Rubljova, koja se svojim kompozicionim odlikama veoma razlikuje od prethodnih ikona sa istim motivom.

Da bi ikonopisac oslikao ikonu koja je zaista svedok neizrecive iskre „božanske lepote, koja se poima kao punoća bića, kao njegova logosnost (za razliku od ružnoće koja predstavlja odsustvo bića i sadržaja, demonsko pomračenje i ništavilo, skriveno iza čisto formalne spoljašnjosti)“1), on mora da ostvari značenja likovnog teksta ikone koja su prožeta istinom o savršenstvu Božjeg stvaralaštva. „Bog je stvorio čovekovu prirodu da bude pričesnik svakog dobra. Prema tome, ako je Božanstvo punina dobrog, a čovek Njegov lik, onda proizilazi da se sličnost lika sa Pralikom sastoji u tome što je čovek pun svakog dobra“.2
Za izvorne vizantijske ikonopisce, slikanje lika Isusa Hrista i svetih ljudi bio je poziv da, razumevajući smisao slikarskih kanona, ostvare takav likovni tekst koji će svojom simvolikom moći da izrazi veličanstven dar Božji čoveku: mogućnost da čovek ostvari sličnost svog lika sa božanskim Prvolikom - sa ovaploćenim Sinom Božjim Gospodom Isusom Hristom. Zato je zadatak ikonopisca da likovnim jezikom - likovnim tekstom ikone izrazi mogućnost čovekovog osvećenja blagodaću Božjom - da simvolikom likovnog teksta ikone izrazi mogućnost koju Bog daruje svakom čoveku da bude osvećen svakom dobrotom - svetošću - da sav bude prožet Duhom Svetim - blagodatnom svetlošću Božjom.
Oblikovanje likovnog teksta ikone ili freske za svakog ikonopisca je zato veoma odgovoran zadatak.
 Vizantijski ikonopisci i fresko slikari ne prikazuju izgled čoveka koga prevashodno određuju sile materijalnog sveta, već nam, simvolikom likovne strukture naslikanih oblika ikone, predočavaju mogućnost osvećenja Božjim energijama pokajanog - duhovno obnovljenog čoveka, mogućnost njegovog ponovnog oblačenja u ruho oduhotvorene i neraspadljive materije kojom je Bog stvorio duhovno zdravog čoveka - Adama i Evu3. U Priči o svadbi carevog sina u Jevanđelju po Mateju, Hristos poučava čoveka o uslovu bez koga je nemoguće da pristupi Carstvu nebeskom. Poruka ove priče je na njenom kraju: „A ušavši car da vidi goste, ugleda onde čoveka neobučena u svadbeno ruho. I reče mu: ‘Prijatelju, kako si ušao amo bez svadbenog ruha?’ A on oćuta. Tada reče car slugama: ‘Svežite mu ruke i noge, pa ga uzmite i bacite u tamu najkrajnju; onde će biti plač i škrgut zuba.’ Jer su mnogi zvani, ali je malo izabranih.“
Vizantijska estetika nadilazi svetovne i vremenske kriterijume estetskog. Ona je nadahnuta evanđelskom istinom i Božjom energijom i „uzdiže se u više oblasti bitija gde su Lepo i Istinito neodvojivi jedno od drugog... Spajajući u sebi najdublju tugu i veliku radost, likovi na ikonama nam rasvetljavaju smisao života kao put u večnu radost, ali preko Golgote, preko životvornog krsta Gospodnjeg, preko raspinjanja sebe samih u razlučivanju bogolike ikone od ‘praha i pepela’ (pobeda Bogočoveka nad zveročovekom), zato likovi i nisu slični nama, nisu ‘životni’, ‘realni’, nisu od ovoga sveta, jer ikona nije portret, već prototip čoveka budućeg veka“. Na ikonama se predstavlja ono što nije dato čulnom opitu, već duhovnom, dakle ona lepota koja u „nama izaziva poštovanje, smirenje i budi nadu snagom svoga večnog smisla“.4
I kao što likovi sa vizantijskih ikona i fresaka simvolikom likovne strukture ne prikazuju izgled raspadljive i prolazne materije osvetljene promenljivom sunčevom svetlošću, već obličje osvećene - obožene materije, tako i prizori naslikanih događaja nisu likovno određeni posredstvom prostornih zakonomernosti koje proističu iz čulnog opažanja - nisu prikazani centralnom projekcijom prostora, već vizantijskom perspektivom. Vizantijskom perspektivom ikonopisac gradi prostor ikone i freske sa istom zamišlju i prema istim principima sa kojima pristupa slikanju prostora svakog zasebnog oblika na njima; on likovnim prostorom ikone i freske pokazuje posmatraču da su likovi unutar same ikone (a i sama ikona!) u suštini nezavisni od (uticaja) prirodnih zakonitosti koje se manifestuju u materijalnom svetu5.
Pavle Florenski ističe da je u naznačenom pristupu vizantijskom ikonopisu „glavna stvar u nepomućenosti saborno predate istine“. „Ikona, učestvujući na specifičan način u sveštenodejstvu, učestvuje i u edukaciji propovedajući reč Božju ‘na svoj način’...“. Kao što je proročka reč Starog zaveta praslika Novog zaveta, slika u rečima, tako je i ikona reč u slikama (jer i reč i slika, ikona i propoved, imaju u osnovi istu duhovnu realnost). Sveti Nil Sinajski kaže: „Neka ruka ikonopisca napuni ceo hram ikonama - da bi onaj ko je nepismen, ko ne zna čitati Božanska pisma, mogao, gledajući živopisne slike, sećati se likova i događaja kojima se zemlja uzdigla do neba pretpostavljajući nevidljivo vidljivom...“6
„Reč Božja kao sadržaj propovedi, koja se ponekad izlaže kao učenje, nije apstraktna, pri čemu bi se mogla intelektualistički, pojmovno gnoseološki iscrpsti i obuhvatiti, nego konkretna - ona se dostiže i prima delovanjem celokupnog bića, a ne samo intelektom... reč je daleko više nego rečnik. Zato se ona u propovedi ne samo sluša, nego i ‘susreće’, pa i ‘gleda’.“7
Razmišljanje o delovanju vizantijske ikone vodi nas ka uvidu da je ona svedok koji čoveka podseća na mogućnost njegovog ličnog ohristovljenja - oboženja, koje se, kao takvo, budući da je Hristos Bogočovek, može predstaviti i likovno - ikonom. Zaista, osvećena ikona oslikana rukom darovitog ikonopisca mnogo je više nego ilustrativni podsetnik. Koristeći izvorni likovni tekst da njime vizuelno izraze smisao događaje iz istorije odnosa Boga i čoveka, ikonopisci doprinose da smisao tih događaja ikona „čuva od zaborava“, ali iza tog osnovnog, doslovnog značenja, kao i u Svetom Pismu, skrivaju se nepregledne dubine i mogućnosti poniranja u tajne duha. Zato je ikonu kao sliku potpuno moguće razumeti samo u okviru Crkve, gde deluju osvećujuće sile Duha Svetog, koje oživljavaju uspostavljajući živu vezu slike sa Prvolikom. Činom osvećenja ikona postaje delo Božje, aktivan nebeski lik, a realnost blagodatnih energija koje se kroz ikonu pojavljuju svedoče mnogobrojne čudotvorne ikone“.8

Ikonopisac ne potpisuje naslikanu ikonu. On je svestan da odgovoran zadatak skromnog posrednika između Božjih otkrovenja i ljudi ne bi mogao da ostvari bez Božje blagodati - bez osvećujućih Božjih energija. Time se on čuva od obmane sujete i slavoljublja. Držeći se puta skromnosti i smirenosti, ikonopisac usmerava duhovne snage na usavršavanje duhovnih i umetničkih darova, na šta ga upućuje sam Hristos u priči o važnosti umnožavanja talanata.
Zato je svaki ikonopisac pozvan da živi sveto da bi, primajući darove Duha Svetoga, u ikonopisu dostigao punoću - istinitost likovnog izraza, što se prepoznaje i po kvalitetu likovnog teksta ikone. To je ikonopiščev dug Bogu. Ali, to je takođe i njegov dug ljubavi prema svakom čoveku kao ikoni Božjoj. Verodostojan ikonopis svojom simvolikom, estetskim vrednostima i ontologijom slikarskih kanona ima snagu da izrazi i izvorno svedoči da je Hristos ovlapoćeni Sin Božji i na taj način, razbistravajući čovekov duhovni vid, pomaže čoveku da, pomoću Božjom, sagledava dubine večnih istina o Bogu i o čoveku.
Koliko su podsticajne, ali istovremeno i obavezujuće, reči nadahnutog propovednika Reči Božje, Svetoga Vasilija Velikog, koje upućuje ikonopiscima govoreći o Svetom mučeniku Varlaamu:
„Ustanite sad preda mnom slavni ikonopisci. Popunite svojom umetnošću ovaj (rečima iskazan, prim. J.M.) nepotpuni prikaz borca. Cvećem vaše mudrosti okitite venconosca koji je mojim rečima slabo ukrašen. Neka budem pobeđen vašim živopisnim slikama dela ovog mučenika: rado ću priznati vašu pobedu nad sobom... Neka plaču demoni poraženi izobraženjem mučenika.“

nastaviće se.........

FUSNOTE:
1 Lidija Zeković, Pravoslavna ikonologija, Logos, časopis studenata bogoslovskog fakulteta br 3/1997 str 68, poslednji pasus.
2 Lidija Zeković, Pravoslavna ikonologija, Logos, časopis studenata bogoslovskog fakulteta br 3/1997 str 68, poslednji pasus.
3 Videti: J.Majendorf, Vizantijsko bogoslovlje, Prvorodni greh, str.176-183
4 Lidija Zeković, Logos 3/1997, str. 68 i 69
5 Hrišćani su u Vizantiji suzdržano prihvatali mogućnost analitičkog - racionalističkog istraživanja sila - energija materijalnog sveta. Vizantinci su bili utvrđeni* u veri u Hristovo vaskrsenje, a ono, budući da je potrlo stanje telesne smrti Bogočoveka Isusa Hrista, poništilo je i zabludu o apsolutnoj dimanciji zakona prirode materijalnog sveta nad konačnom sudbinom čoveka. Tako je Hristovo vaskrsenje i silazak Duha Svetoga na apostole i ljude omogućilo svakom čoveku, koji je duhovno otvoren za primanje nauke Sina Božjeg, da se oslobodi od fascinacije zakonitostima materijalnog sveta. Hrišćani ne negiraju postojanje zakonitosti u delovanju sila materijalne prirode. Ali, za hrišćane, zakonitosti materijalne prirode podređene su dejstvu duhovnih zakona koje je Bog po svojoj blagonaklonosti i nedokučivom promislu otkrivao i otkriva ljudima. Zato krajnji smisao čovekovog duhovnog nastojanja ne sme da se svede samo na traganje i nalaženje zakonotisti koje postoje isključivo unutar materijalnog sveta.
6 Vidi: Lidija Zeković, Pravoslavna ikonologija, Logos, časopis studenata bogoslovskog fakulteta br 3/1997 str 67, poslednji pasus.
7 Vidi: Lidija Zeković, Pravoslavna ikonologija, Logos, časopis studenata bogoslovskog fakulteta br 3/1997 str 66, poslednji pasus.
8 Matej, 25/14-30