Православна Црква је препознавала најдаровитије иконописце којима је Бог даривао потребна знања за креативно коришћење и усавршавање сликарских правила у оквиру стрпљиво грађене и на темељима Христове науке саборно осмишљаване византијске ликовне традиције иконописа. О томе нам најуверљивије сведочи поштовање иконе „Света Тројица“ Андреја Рубљова, која се својим композиционим одликама веома разликује од претходних икона са истим мотивом.
Да би иконописац осликао икону која је заиста сведок неизрециве искре „божанске лепоте, која се поима као пуноћа бића, као његова логосност (за разлику од ружноће која представља одсуство бића и садржаја, демонско помрачење и ништавило, скривено иза чисто формалне спољашњости)“1), он мора да оствари значења ликовног текста иконе која су прожета истином о савршенству Божјег стваралаштва. „Бог је створио човекову природу да буде причесник сваког добра. Према томе, ако је Божанство пунина доброг, а човек Његов лик, онда произилази да се сличност лика са Праликом састоји у томе што је човек пун сваког добра“.2
За изворне византијске иконописце, сликање лика Исуса Христа и светих људи био је позив да, разумевајући смисао сликарских канона, остваре такав ликовни текст који ће својом символиком моћи да изрази величанствен дар Божји човеку: могућност да човек оствари сличност свог лика са божанским Прволиком - са оваплоћеним Сином Божјим Господом Исусом Христом. Зато је задатак иконописца да ликовним језиком - ликовним текстом иконе изрази могућност човековог освећења благодаћу Божјом - да символиком ликовног текста иконе изрази могућност коју Бог дарује сваком човеку да буде освећен сваком добротом - светошћу - да сав буде прожет Духом Светим - благодатном светлошћу Божјом.
Обликовање ликовног текста иконе или фреске за сваког иконописца је зато веома одговоран задатак.
Византијски иконописци и фреско сликари не приказују изглед човека кога превасходно одређују силе материјалног света, већ нам, символиком ликовне структуре насликаних облика иконе, предочавају могућност освећења Божјим енергијама покајаног - духовно обновљеног човека, могућност његовог поновног облачења у рухо одухотворене и нераспадљиве материје којом је Бог створио духовно здравог човека - Адама и Еву3. У Причи о свадби царевог сина у Јеванђељу по Матеју, Христос поучава човека о услову без кога је немогуће да приступи Царству небеском. Порука ове приче је на њеном крају: „А ушавши цар да види госте, угледа онде човека необучена у свадбено рухо. И рече му: ‘Пријатељу, како си ушао амо без свадбеног руха?’ А он оћута. Тада рече цар слугама: ‘Свежите му руке и ноге, па га узмите и баците у таму најкрајњу; онде ће бити плач и шкргут зуба.’ Јер су многи звани, али је мало изабраних.“
Византијска естетика надилази световне и временске критеријуме естетског. Она је надахнута еванђелском истином и Божјом енергијом и „уздиже се у више области битија где су Лепо и Истинито неодвојиви једно од другог... Спајајући у себи најдубљу тугу и велику радост, ликови на иконама нам расветљавају смисао живота као пут у вечну радост, али преко Голготе, преко животворног крста Господњег, преко распињања себе самих у разлучивању боголике иконе од ‘праха и пепела’ (победа Богочовека над зверочовеком), зато ликови и нису слични нама, нису ‘животни’, ‘реални’, нису од овога света, јер икона није портрет, већ прототип човека будућег века“. На иконама се представља оно што није дато чулном опиту, већ духовном, дакле она лепота која у „нама изазива поштовање, смирење и буди наду снагом свога вечног смисла“.4
И као што ликови са византијских икона и фресака символиком ликовне структуре не приказују изглед распадљиве и пролазне материје осветљене променљивом сунчевом светлошћу, већ обличје освећене - обожене материје, тако и призори насликаних догађаја нису ликовно одређени посредством просторних закономерности које проистичу из чулног опажања - нису приказани централном пројекцијом простора, већ византијском перспективом. Византијском перспективом иконописац гради простор иконе и фреске са истом замишљу и према истим принципима са којима приступа сликању простора сваког засебног облика на њима; он ликовним простором иконе и фреске показује посматрачу да су ликови унутар саме иконе (а и сама икона!) у суштини независни од (утицаја) природних законитости које се манифестују у материјалном свету5.
Павле Флоренски истиче да је у назначеном приступу византијском иконопису „главна ствар у непомућености саборно предате истине“. „Икона, учествујући на специфичан начин у свештенодејству, учествује и у едукацији проповедајући реч Божју ‘на свој начин’...“. Као што је пророчка реч Старог завета праслика Новог завета, слика у речима, тако је и икона реч у сликама (јер и реч и слика, икона и проповед, имају у основи исту духовну реалност). Свети Нил Синајски каже: „Нека рука иконописца напуни цео храм иконама - да би онај ко је неписмен, ко не зна читати Божанска писма, могао, гледајући живописне слике, сећати се ликова и догађаја којима се земља уздигла до неба претпостављајући невидљиво видљивом...“6
„Реч Божја као садржај проповеди, која се понекад излаже као учење, није апстрактна, при чему би се могла интелектуалистички, појмовно гносеолошки исцрпсти и обухватити, него конкретна - она се достиже и прима деловањем целокупног бића, а не само интелектом... реч је далеко више него речник. Зато се она у проповеди не само слуша, него и ‘сусреће’, па и ‘гледа’.“7
Размишљање о деловању византијске иконе води нас ка увиду да је она сведок који човека подсећа на могућност његовог личног охристовљења - обожења, које се, као такво, будући да је Христос Богочовек, може представити и ликовно - иконом. Заиста, освећена икона осликана руком даровитог иконописца много је више него илустративни подсетник. Користећи изворни ликовни текст да њиме визуелно изразе смисао догађаје из историје односа Бога и човека, иконописци доприносе да смисао тих догађаја икона „чува од заборава“, али иза тог основног, дословног значења, као и у Светом Писму, скривају се непрегледне дубине и могућности понирања у тајне духа. Зато је икону као слику потпуно могуће разумети само у оквиру Цркве, где делују освећујуће силе Духа Светог, које оживљавају успостављајући живу везу слике са Прволиком. Чином освећења икона постаје дело Божје, активан небески лик, а реалност благодатних енергија које се кроз икону појављују сведоче многобројне чудотворне иконе“.8
Иконописац не потписује насликану икону. Он је свестан да одговоран задатак скромног посредника између Божјих откровења и људи не би могао да оствари без Божје благодати - без освећујућих Божјих енергија. Тиме се он чува од обмане сујете и славољубља. Држећи се пута скромности и смирености, иконописац усмерава духовне снаге на усавршавање духовних и уметничких дарова, на шта га упућује сам Христос у причи о важности умножавања таланата.
Зато је сваки иконописац позван да живи свето да би, примајући дарове Духа Светога, у иконопису достигао пуноћу - истинитост ликовног израза, што се препознаје и по квалитету ликовног текста иконе. То је иконопишчев дуг Богу. Али, то је такође и његов дуг љубави према сваком човеку као икони Божјој. Веродостојан иконопис својом символиком, естетским вредностима и онтологијом сликарских канона има снагу да изрази и изворно сведочи да је Христос овлапоћени Син Божји и на тај начин, разбистравајући човеков духовни вид, помаже човеку да, помоћу Божјом, сагледава дубине вечних истина о Богу и о човеку.
Колико су подстицајне, али истовремено и обавезујуће, речи надахнутог проповедника Речи Божје, Светога Василија Великог, које упућује иконописцима говорећи о Светом мученику Варлааму:
„Устаните сад преда мном славни иконописци. Попуните својом уметношћу овај (речима исказан, прим. Ј.М.) непотпуни приказ борца. Цвећем ваше мудрости окитите венцоносца који је мојим речима слабо украшен. Нека будем побеђен вашим живописним сликама дела овог мученика: радо ћу признати вашу победу над собом... Нека плачу демони поражени изображењем мученика.“ наставиће се......... ФУСНОТЕ:
1 Лидија Зековић, Православна иконологија, Логос, часопис студената богословског факултета бр 3/1997 стр 68, последњи пасус.
2 Лидија Зековић, Православна иконологија, Логос, часопис студената богословског факултета бр 3/1997 стр 68, последњи пасус.
3 Видети: Ј.Мајендорф, Византијско богословље, Првородни грех, стр.176-183
4 Лидија Зековић, Логос 3/1997, стр. 68 и 69
5 Хришћани су у Византији суздржано прихватали могућност аналитичког - рационалистичког истраживања сила - енергија материјалног света. Византинци су били утврђени* у вери у Христово васкрсење, а оно, будући да је потрло стање телесне смрти Богочовека Исуса Христа, поништило је и заблуду о апсолутној диманцији закона природе материјалног света над коначном судбином човека. Тако је Христово васкрсење и силазак Духа Светога на апостоле и људе омогућило сваком човеку, који је духовно отворен за примање науке Сина Божјег, да се ослободи од фасцинације законитостима материјалног света. Хришћани не негирају постојање законитости у деловању сила материјалне природе. Али, за хришћане, законитости материјалне природе подређене су дејству духовних закона које је Бог по својој благонаклоности и недокучивом промислу откривао и открива људима. Зато крајњи смисао човековог духовног настојања не сме да се сведе само на трагање и налажење законотисти које постоје искључиво унутар материјалног света.
6 Види: Лидија Зековић, Православна иконологија, Логос, часопис студената богословског факултета бр 3/1997 стр 67, последњи пасус.
7 Види: Лидија Зековић, Православна иконологија, Логос, часопис студената богословског факултета бр 3/1997 стр 66, последњи пасус.
8 Матеј, 25/14-30 |
