Kosovski zavet srpskog naroda

Kud god da pođem, tebi se vraćam ponovo. Ko da mi otme iz moje duše Kosovo?!

Ova bolna pesma čuje se danas na svakom skupu i na svakom mestu među Srbima. Nije ni čudo: Kosovo je srce srca našeg; duša srpskog naroda, naše pamćenje i opredeljenje za slobodu i uzvišene ideale. Zbog toga, po shvatanju Srba, ono nije samo geografski i katastarski pojam; ono je najsvetije i najsvetlije srpsko groblje, opevano, oplakivano i oslikavano vekovima; groblje, čiji grobovi „nisu rake, već kolevke novih snaga“.
 Osim toga, Kosovo, to su Gračanica, Dečani, Pećka Patrijaršija, Bogorodica Ljeviška i stotine drugih svetinja kojima su naši veliki preci, kao zvezdama, okitili to naše duhovno nebo. Zbog toga ga i nosimo u svojoj duši kao nešto nerazdvojno od nas, nešto najsvetije i najdraže, što nam niko ne može iščupati iz srca.
Ali, Kosovo je i srpsko sudilište; opredeljenje za carstvo nebesko.
Kao i drugi narodi, i mi Srbi smo mnogo grešili, ali i mnogo ispaštali. Bog nas je najviše opominjao i vraćao baš preko Kosova, počevši od onog kobnog Vidovdana 1389. godine, kad je skoro dve trećine Srbije, i to njen cvet, pao na ovom svetom polju u borbi za ideale uzvišenije od „hleba i igara“.

VERA U POBEDU DOBRA
Poraz na Kosovu 1389. godine odneo nam je državu, ali je spasao dušu, karakter i veru u pobedu dobra nad zlom i, što je najvažnije, povratio je izgubljenu slogu u srpskom narodu. Uostalom, države se i daju narodima da bi imalo šta propasti umesto naroda; da bi se imalo šta dati u otkup duše narodne. A kada su se naši preci pokajali i vratili Bogu, Bog je nama povratio naše Kosovo.
Tim opredeljenjem i tim iskustvom Srbi su živeli, stvarali i opstali do danas. Nažalost, nismo izvukli pouku iz one stare latinske poslovice da je istorija učiteljica života. Kako onda, tako i danas. „Danas se sugeriše zaborav i traži se da se prošlost što pre izbriše iz svesti - ono što je ušlo u kolektivnu svest kao poruka koju su vekovi proverili. Danas, u procesu globalizacije, postoji velika nesrazmera između duhovnih i materijalnih vrednosti. Čovek je usredsređen na takozvani materijalni boljitak, a zaboravlja se njegova duhovnost i kako će to on opstajati pred velikim istinama koje će se i dalje nametati. Prosto se pitamo kuda mi to idemo?!... Čoveku bez vere i duhovnosti preostaje samo praznina i prašina. Treba se osloniti na veru koja osmišljava život čoveka, njegove napore i žrtve. Savremeni čovek beži od žrtve. Uši su nam napunjene samo boljitkom i mogućnostima uživanja. A mi nismo stvoreni samo da uživamo (dr Dejan Medaković, JAT revija, mart, 2008.god. str. 21).
U naše dane, u detalje se ponavlja nesreća iz kobne 1389. godine. I naša se generacija počela zaboravljati i udaljavati od Istine i Gospoda; od svojih korena; duhovnih i moralnih vrednosti - od svega što je sveto i čestito bilo u narodu. Nismo li bili proterali Boga iz svojih škola, kasarni, ustanova i mnogih domova? Na Kosovu se ime kneza Lazara, „kao simbol nacionalizma“ nije smelo decenijama pomenuti. Kosovski ciklus, koji opeva te viteške dane naše istorije, bio je izbrisan iz školskih udžbenika „da ne bi vređali naše sunarodnike - Muslimane“. Tako zaneseni, bili smo se potpuno okrenuli zemlji i trčali za jeftinim ovozemaljskim prolaznim šarenilom i ugodnostima. Zaboravili smo da je Srbija sveta zemlja plaćena krvlju i životima mučenika i stradalnika za svoju veru i svoju otadžbinu.
Crkva nas opominje da Bog kroz Srbe vrši svoje delo i svoju misiju. Poslao je na nas neprijatelja kao što je pre šest stoleća poslao iz Azije jedno jako pleme da kazni zavađene i pocepane balkanske hrišćane, pale moralno i intelektualno; u svemu slabe izuzev prestupa. Nije Bog tada izabrao Turke da nas prosvete, no da nas kazne. Nisu Turci došli na Balkan kao vaspitači naši, no kao sudije. Vladavina Turaka nije trebalo da znači za balkanske narode školovanje, no ognjeno čistilište. Pet stoleća goreo je balkanski hrišćanin u tom paklenom čistilištu. Pet stoleća iskupljenja sledovalo je moralnom padu. Jevreji su svoje posrnuće plaćali stradanjem dugim dva milenijuma, da bi se vratili svome svetom Gradu - Jerusalimu. Isti je cilj i danas. Kad kršteni narod naruži krst bezakonjima svojim, onda Svevideći dopušta da ga nekršteni još više naruže da bi se kršteni setili i zastideli.

SRBI I EVROPA
Oni koji preporučuju Srbima da „uđu u Evropsku zajednicu“ smetnuli su s uma da su Srbi već evropski narod, ugrađen u temelje Evrope; da je Srpska crkva, posle svoje vekovne hrišćanske evropske istorije i kulture, još od 1956. godine punopravni član ne samo Evropskog, već i Svetskog saveza crkava, i da je naš patrijarh German bio jedan od predsednika te najveće duhovne organizacije sveta od 1968. do 1975. godine.
 Evropa je, nažalost, poslednjih decenija u mnogome odstupila i od  stupa od jevanđelskih principa. Evropski univerziteti i evropska kultura stvarali su i stvaraju intelektualni savez koji priznaje samo materijalne vrednosti. To je odvelo Evropu i svet u Prvi i Drugi svetski rat, a može ga odvesti i u treći, koji će biti krvaviji i suroviji od svih do sada. Nije Srbiji lako oporavljati se u današnjim prilikama jer je sva Evropa bolesna.
 Žao nam je što Stari kontinent zaboravlja da su Srbi svojim kostima tupili turske sablje i svojim leševima sputavali i obarali horde, koje su srljale kao planinski vihor na Evropu, i to ne jednu deceniju, niti jedno stoleće, nego za sva ona stoleća koja leže između Rafaela i Šilera, za sva ona bela i crvena stoleća, kada je Evropa vršila reformaciju vere, reformaciju nauke, reformaciju politike, reformaciju rada, reformaciju celokupnog života. Rečju, kada je Evropa smelo vršila korigovanje i bogova i ljudi iz prošlosti, i kada je prolazila kroz jedno čistilište, telesno i duhovno, mi, strpljivi robovi, klali smo se sa neprijateljima njenim na kapijama braneći ulaz u čistilište. I, drugom rečju, dok je Evropa postajala Evropom, mi smo bili ograda njena, živa i neprobojna ograda njena.
 Na Vidovdan 1389. godine srpski Knez Lazar je sa svojom hrabrom vojskom stao na Kosovu Polju, na branik Hrišćanske Evrope, i dao život za odbranu evropske kulture. U to vreme, Srba je bilo koliko i Engleza. Danas ih je deset puta manje. Gde su?! Izginuli su braneći Evropu. Danas Srbija očekuje od Evrope da joj pomogne.
 Silnima i moćnima ovoga sveta Bog će svesti račune. „Moja je osveta“ - veli Gospod... „Ja sam Car nad carevima i Gospodar nad gospodarima. Moja je zemlja i ja je dajem kome hoću.“
 Srbija mora duhovno i moralno da ojača; da se uspravi i preporodi, jer u njenom duhovnom i moralnom posrnuću leži uzrok svih njenih nedaća koje danas preživljava.
 Zato Srpska crkva, kao duhovna mati poziva verujući narod da u ovim teškim vremenima, prepunim iskušenja, sabere svoje duhovne snage, i svoja srca i duše okrene prema živim Nebesima, odakle je u našoj burnoj prošlosti jedino dolazila pomoć i zaštita. „Pravda drži zemlju i gradove“ a nebeska Srbija drži i podupire zemaljsku Srbiju.
U nebeskoj Srbiji sabrano je sve što je veliko i uzvišeno u našoj duhovnosti, kulturi i istoriji; sve ono što jeste i što treba da bude putokaz i putovođ u našem zemaljskom životu.
 Uz pomoć Božju; molitvama svetoga Kneza Kosovskog i ostalih Srba svetitelja, možemo i danas savladati sve prepreke na svome istorijskom mukotrpnom putu i ponovo postati Božji narod u zajednici i bratskoj ljubavi sa svima narodima sveta.