Куд год да пођем,
теби се враћам поново.
Ко да ми отме
из моје душе Косово?!
Ова болна песма чује се данас на сваком скупу и на сваком месту међу Србима. Није ни чудо: Косово је срце срца нашег; душа српског народа, наше памћење и опредељење за слободу и узвишене идеале. Због тога, по схватању Срба, оно није само географски и катастарски појам; оно је најсветије и најсветлије српско гробље, опевано, оплакивано и осликавано вековима; гробље, чији гробови „нису раке, већ колевке нових снага“.
Осим тога, Косово, то су Грачаница, Дечани, Пећка Патријаршија, Богородица Љевишка и стотине других светиња којима су наши велики преци, као звездама, окитили то наше духовно небо. Због тога га и носимо у својој души као нешто нераздвојно од нас, нешто најсветије и најдраже, што нам нико не може ишчупати из срца.
Али, Косово је и српско судилиште; опредељење за царство небеско.
Као и други народи, и ми Срби смо много грешили, али и много испаштали. Бог нас је највише опомињао и враћао баш преко Косова, почевши од оног кобног Видовдана 1389. године, кад је скоро две трећине Србије, и то њен цвет, пао на овом светом пољу у борби за идеале узвишеније од „хлеба и игара“. ВЕРА У ПОБЕДУ ДОБРА
Пораз на Косову 1389. године однео нам је државу, али је спасао душу, карактер и веру у победу добра над злом и, што је најважније, повратио је изгубљену слогу у српском народу. Уосталом, државе се и дају народима да би имало шта пропасти уместо народа; да би се имало шта дати у откуп душе народне. А када су се наши преци покајали и вратили Богу, Бог је нама повратио наше Косово.
Тим опредељењем и тим искуством Срби су живели, стварали и опстали до данас. Нажалост, нисмо извукли поуку из оне старе латинске пословице да је историја учитељица живота. Како онда, тако и данас. „Данас се сугерише заборав и тражи се да се прошлост што пре избрише из свести - оно што је ушло у колективну свест као порука коју су векови проверили. Данас, у процесу глобализације, постоји велика несразмера између духовних и материјалних вредности. Човек је усредсређен на такозвани материјални бољитак, а заборавља се његова духовност и како ће то он опстајати пред великим истинама које ће се и даље наметати. Просто се питамо куда ми то идемо?!... Човеку без вере и духовности преостаје само празнина и прашина. Треба се ослонити на веру која осмишљава живот човека, његове напоре и жртве. Савремени човек бежи од жртве. Уши су нам напуњене само бољитком и могућностима уживања. А ми нисмо створени само да уживамо (др Дејан Медаковић, ЈАТ ревија, март, 2008.год. стр. 21).
У наше дане, у детаље се понавља несрећа из кобне 1389. године. И наша се генерација почела заборављати и удаљавати од Истине и Господа; од својих корена; духовних и моралних вредности - од свега што је свето и честито било у народу. Нисмо ли били протерали Бога из својих школа, касарни, установа и многих домова? На Косову се име кнеза Лазара, „као симбол национализма“ није смело деценијама поменути. Косовски циклус, који опева те витешке дане наше историје, био је избрисан из школских уџбеника „да не би вређали наше сународнике - Муслимане“. Тако занесени, били смо се потпуно окренули земљи и трчали за јефтиним овоземаљским пролазним шаренилом и угодностима. Заборавили смо да је Србија света земља плаћена крвљу и животима мученика и страдалника за своју веру и своју отаџбину.
Црква нас опомиње да Бог кроз Србе врши своје дело и своју мисију. Послао је на нас непријатеља као што је пре шест столећа послао из Азије једно јако племе да казни завађене и поцепане балканске хришћане, пале морално и интелектуално; у свему слабе изузев преступа. Није Бог тада изабрао Турке да нас просвете, но да нас казне. |
Нису Турци дошли на Балкан као васпитачи наши, но као судије. Владавина Турака није требало да значи за балканске народе школовање, но огњено чистилиште. Пет столећа горео је балкански хришћанин у том пакленом чистилишту. Пет столећа искупљења следовало је моралном паду. Јевреји су своје посрнуће плаћали страдањем дугим два миленијума, да би се вратили своме светом Граду - Јерусалиму. Исти је циљ и данас. Кад крштени народ наружи крст безакоњима својим, онда Свевидећи допушта да га некрштени још више наруже да би се крштени сетили и застидели. СРБИ И ЕВРОПА
Они који препоручују Србима да „уђу у Европску заједницу“ сметнули су с ума да су Срби већ европски народ, уграђен у темеље Европе; да је Српска црква, после своје вековне хришћанске европске историје и културе, још од 1956. године пуноправни члан не само Европског, већ и Светског савеза цркава, и да је наш патријарх Герман био један од председника те највеће духовне организације света од 1968. до 1975. године.
Европа је, нажалост, последњих деценија у многоме одступила и од ступа од јеванђелских принципа. Европски универзитети и европска култура стварали су и стварају интелектуални савез који признаје само материјалне вредности. То је одвело Европу и свет у Први и Други светски рат, а може га одвести и у трећи, који ће бити крвавији и суровији од свих до сада. Није Србији лако опорављати се у данашњим приликама јер је сва Европа болесна.
Жао нам је што Стари континент заборавља да су Срби својим костима тупили турске сабље и својим лешевима спутавали и обарали хорде, које су срљале као планински вихор на Европу, и то не једну деценију, нити једно столеће, него за сва она столећа која леже између Рафаела и Шилера, за сва она бела и црвена столећа, када је Европа вршила реформацију вере, реформацију науке, реформацију политике, реформацију рада, реформацију целокупног живота. Речју, када је Европа смело вршила кориговање и богова и људи из прошлости, и када је пролазила кроз једно чистилиште, телесно и духовно, ми, стрпљиви робови, клали смо се са непријатељима њеним на капијама бранећи улаз у чистилиште. И, другом речју, док је Европа постајала Европом, ми смо били ограда њена, жива и непробојна ограда њена.
На Видовдан 1389. године српски Кнез Лазар је са својом храбром војском стао на Косову Пољу, на браник Хришћанске Европе, и дао живот за одбрану европске културе. У то време, Срба је било колико и Енглеза. Данас их је десет пута мање. Где су?! Изгинули су бранећи Европу. Данас Србија очекује од Европе да јој помогне.
Силнима и моћнима овога света Бог ће свести рачуне. „Моја је освета“ - вели Господ... „Ја сам Цар над царевима и Господар над господарима. Моја је земља и ја је дајем коме хоћу.“
Србија мора духовно и морално да ојача; да се усправи и препороди, јер у њеном духовном и моралном посрнућу лежи узрок свих њених недаћа које данас преживљава.
Зато Српска црква, као духовна мати позива верујући народ да у овим тешким временима, препуним искушења, сабере своје духовне снаге, и своја срца и душе окрене према живим Небесима, одакле је у нашој бурној прошлости једино долазила помоћ и заштита. „Правда држи земљу и градове“ а небеска Србија држи и подупире земаљску Србију.
У небеској Србији сабрано је све што је велико и узвишено у нашој духовности, култури и историји; све оно што јесте и што треба да буде путоказ и путовођ у нашем земаљском животу.
Уз помоћ Божју; молитвама светога Кнеза Косовског и осталих Срба светитеља, можемо и данас савладати све препреке на своме историјском мукотрпном путу и поново постати Божји народ у заједници и братској љубави са свима народима света. |
