Постоји ли још нешто што толико обилази свет као што су разгледнице? Новогодишње, уочи великих верских празника, или све остале које рођаци и пријатељи размењују. Међу тим разгледницама налазе се и оне које су повод овог написа, односно наше радозналости.
На једној пише: „Поздрав из Доњег Милановца“, а друга на својој полеђини садржи следећи текст: „Стари Доњи Милановац - пре садашње локације. Доњи Милановац је три пута пресељен. Ово је град са богатом историјом и културом“. Како су многи из ових крајева отишли да раде у Аустрији, Немачкој и другим земљама, све до Америке и Аустралије, за њима су ове разгледнице стизале годинама. Путеви двеју разгледница постали су непрегледни. Али, ни на једној не видимо име аутора са чијих је слика преузет стари Доњи Милановац уз сетно осликану дунавску обалу, где доминира црква и центар вароши, док са брдовитих даљина пада сенка слутње, али и порука васкрснућа после његовог нестанка. И једна песничка књига на својим корицама садржи познату панораму неименованог аутора. Ко је он? Можда као давни средњовековни сликари фресака, ни он не оставља увек своје име.
Свако ко се распитује о њему, најпре ће бити упућен у Месну заједницу Доњег Милановца, где се налазе оригинали слика са разгледница чији је аутор, сазнајемо, Сретен Ђорђевић Паја. Долазимо и до каталога поводом његове прошлогодишње изложбе, одржане на археолошком локалитету Лепенски Вир, Националног парка Ђердап, са чијих верних копија доживљавамо дискретну поруку завичајне топлине. Затим смо били гости у сликаревом дому, где је у невеликом простору и његов атеље на чијем зиду су исписане Христове речи: „Господу Богу својему поклањам се и Њему једином служим“.
Сретен Ђорђевић Паја је рођен 1940. године у Доњем Милановцу. У Београду је 1960. године завршио графичку школу „Милић Ракић“, смер литографије. Професори су му предлагали да упише тадашњу Академију ликовних и примењених уметности, али материјалне прилике су га у томе спречиле, и почиње да ради као графичар у београдском предузећу „Радиша Тимотић“. Затим је декоратер на производима од порцелана и керамике у зајечарској фабрици порцелана. Потом се враћа у родни град где, у бившој фабрици амбалаже у Мосни, касније „Мегапласту“, преузима увођење штампе у златотиску, ситоштампе; ради подлогу за ковани новац и медаље, креира и дизајнира амбалажу за накит и посвећује се обуци младих кадрова, где је остао до пензионисања.
- Најпресуднији догађај у мом животу и раду био је 1963. године, када сам добио понуду председника милановачке општине, Перице Дамјановића, да пре стварања великог акумулационог језера на Дунаву, урадим слике панорама, пејзажа и појединих детаља наше вароши и шире околине, коме је 1971. године предстојало потапање због изградње Хидроцентрале Ђердап - каже наш саговорник, који је до сада имао четири самосталне и пет колективних изложби. Прву као шеснаестогодишњак (1956) у старом Доњем Милановцу, али ни остале нису одржане даље од његовог родног краја. Можда су непотписане разгледнице, нажалост, утицале да ни прошле године његови радови нису изашли из завичајног оквира, када је у Београду, под покровитељством УНЕСКО-а, одржана изложба „Баштина Европе“. |
Тада су биле изложене многе разгледнице подунавских градова, али његових ту није било.
Сретен Ђорђевић Паја је једини сликар који је овековечио прошлост старог Доњег Милановца, пониклог у време Милоша Обреновића према чијем указу је постао прва урбана варош у Србији, пошто је пресељен са острва Пореч давне 1832. године на дунавску обалу и добио име према краљу Милану.
Међу Ђорђевићевим сликама, које нам пружају доживљај уласка у њихове носталгичне пределе источне Србије, налази се и једна слика београдског амбијента, пред капијом старе графичке школе на Дорћолу коју је он похађао, а школски другови су му били: Предраг Живковић, академски сликар и графичар, професор Дизајнерске школе у Београду, Гојко Барац, фоторетушер у штампарији „Борбе“, Милан Михајловић, фотолиторетушер БИГЗ-а, затим Миодраг Мића Бајић, професор Факултета примењених уметности и дизајна у Београду, који је отворио његову последњу изложбу чије речи цитирамо да бисмо сазнали више ко је анонимни аутор разгледница старог Доњег Милановца.
- Сретен Ђорђевић Паја је био и остао ћутљив, скроман, смирен, тихог гласа, било да пита или одговара на питања. Показао се у генерацији као ђак са убедљиво најбољом опсервацијом виђеног. Његова извођења класичних графичких техника на литографском камену и данас се памте и служе за пример млађим генерацијама. Ми смо тада на одсеку литографа-цртача имали дивне учитеље, племените људе, изванредне мајсторе и уметнике. Међу њима Алексу Челебоновића и Миодрага Рогића који су нам као врхунски интелектуалци, просвећени и одмерене естетике, преносили своје знање. И управо то наше средњошколско образовање, Сретен Ђорђевић Паја као врхунски литограф цртач претвара у тиху и невероватно доследну сликарску и цртачку поему. У чаробну тајанственост Лепенског Вира, подземних и надземних чуда Ђердапске клисуре и Дунава.
Његове слике рађене су техником гваша. Свака од њих издвојена из корпуса (циклуса), носи у себи сва могућа преламања светлости у тој природној, невероватној дунавској средини где је Ђердап на једном месту најдубљи и најузбурканији, или на другом са великим језером, миран и чист као кристално стакло, као огледало обриса, односно онога што је горе у васиони. Али и онога што је доле, као контрапункт висинама. На тој релацији реалног развија се у исто време и сва фантастика која може да се роди само из истинитог.
У свету и код нас све је већи број уметника опредељених за неореализам коме сликарство Сретена Ђорђевића Паје већ деценијама ненаметљиво припада. Као и многи други припадници овог правца у сликарству, и он се ослања на фото предложак, али га коригује, уживо га студирајући. Он своје сликарство директно везује за живот, за све оно што га окружује и што доживљава од јутра, поднева, вечери. Свака његова слика садржи у себи мистику и тајанственост њеног настанка и, у исто време, преданост Сретенове чисте душе. |
