Čudo na grobu Ave Justina Ćelijskog

Miodrag Bukvić, iz Novog Sada, treći put dolazi u manastir Ćelije. Prvi put uoči Ivanjdana, 6. jula 2007. godine, od kada se njegov život u mnogo čemo promenio, drugi put uoči Nikoljdana, i evo na Blagovesti, treći put.

„Toga dana, uoči Ivanjdana, kasno posle podne“, priča Miodrag, „došao sam u manastir Ćelije, možda i nekom drugom željom, ali ispalo je onako kako je ispalo, najbolje po mene. Tu sam sreo oca Nešu“, koji je, po njegovom kazivanju, takođe izlečen na grobu Ave Justina, 2000. godine.  „Pozvao me je da mi očita molitvu na grobu Avinom. Bio sam potpuno ubeđen da ću ozdraviti i da će poći sve nabolje iako sam godinu dana bio bolestan,  karcinom u dubokoj metastazi, i otpušten iz bolnice kao neizlečiv“.

Ovaj kršni Hercegovac došao je u manastir u kolicima za hendikepirane, potpuno zgrčen, sa nemogućnošću da pomera ni ruke ni noge, kao biljka. „Doveo me je kum“, nastavlja dalje, „tu su me priveli i sve je krenulo nabolje. Kada sam krenuo kući već sam znao da ću sledeće godine doći ponovo ovde. Bilo mi je važno samo da dođem, nije važno kako, samo da mi glava ostane. U to sam duboko verovao i planirao da ponovo dođem na Ivanjdan, ali, evo, došao sam danas na Blagovesti. Još jednom sam dolazio ovde negde pred Nikoljdan. Tada sam već hodao uz pomoć ortopedskih pomagala“.
Naslonjen desnom rukom na krst nad grobom Avinim, kao da ga mazi, Miodrag, pomalo stidljivo, nastavlja otvarajući svoju dušu. „Najlakše je kada čovek dođe čist pred Boga, i kad oseti da ovaj život treba da živi za druge. U tome mi je otac Neša dosta pomogao i neke stvari otvorio. A, o Avi Justinu sam kasnije saznao sve, prosto mi se javila žeđ da ga upoznam“.
Nisam imao šta više da pitam Miodraga Bukvića. Ostavio sam ga, uz zbogom, da sa svojom suprugom još malo postoji kod Avinog groba. Znam, videću ga, ako Bog da, opet, sledeće godine na Blagovesti.