Миодраг Буквић, из Новог Сада, трећи пут долази у манастир Ћелије. Први пут уочи Ивањдана, 6. јула 2007. године, од када се његов живот у много чемо променио, други пут уочи Никољдана, и ево на Благовести, трећи пут.
„Тога дана, уочи Ивањдана, касно после подне“, прича Миодраг, „дошао сам у манастир Ћелије, можда и неком другом жељом, али испало је онако како је испало, најбоље по мене. Ту сам срео оца Нешу“, који је, по његовом казивању, такође излечен на гробу Аве Јустина, 2000. године. „Позвао ме је да ми очита молитву на гробу Авином. Био сам потпуно убеђен да ћу оздравити и да ће поћи све набоље иако сам годину дана био болестан, карцином у дубокој метастази, и отпуштен из болнице као неизлечив“. 
Овај кршни Херцеговац дошао је у манастир у колицима за хендикепиране, потпуно згрчен, са немогућношћу да помера ни руке ни ноге, као биљка. „Довео ме је кум“, наставља даље, „ту су ме привели и све је кренуло набоље. |
Када сам кренуо кући већ сам знао да ћу следеће године доћи поново овде. Било ми је важно само да дођем, није важно како, само да ми глава остане. У то сам дубоко веровао и планирао да поново дођем на Ивањдан, али, ево, дошао сам данас на Благовести. Још једном сам долазио овде негде пред Никољдан. Тада сам већ ходао уз помоћ ортопедских помагала“.
Наслоњен десном руком на крст над гробом Авиним, као да га мази, Миодраг, помало стидљиво, наставља отварајући своју душу. „Најлакше је када човек дође чист пред Бога, и кад осети да овај живот треба да живи за друге. У томе ми је отац Неша доста помогао и неке ствари отворио. А, о Ави Јустину сам касније сазнао све, просто ми се јавила жеђ да га упознам“.
Нисам имао шта више да питам Миодрага Буквића. Оставио сам га, уз збогом, да са својом супругом још мало постоји код Авиног гроба. Знам, видећу га, ако Бог да, опет, следеће године на Благовести. |
