Услед наглог ширења Београда након Првог светског рата, јавила се потреба за подизањем храма који би задовољио верске потребе становника Вождовачког краја, на подручју које се у то време звало „Предграђе Војводе Степе” (Пашино брдо).
Покретач ове замисли је био Живојин Радосављевић, учитељ у пензији и секретар Одбора за изградњу великог храма Светог Саве. Изнео је предлог Друштву за унапређење овог предграђа, чији је био члан, да се закупи нека кућа и адаптира у капелу у коју би се пренео иконостас старе Светосавске цркве. Ово је требало да буде нека врста прелазног решења, док се не створе услови за изградњу новог храма. ОСНИВАЊЕ ХРАМА
Иако је било неких противљења од стране чланова Друштва који су сматрали да капела није довољно угледна, ипак је постигнут договор, у нади да ће се у будућности подићи велики храм. За ту намену је изабрана зграда у улици Господара Вучића бр.89, која је у то време била летњиковац војводе Бојовића. Након што је капела уређена, постављен стари иконостас из цркве Светог Саве, набављени богослужбени сасуди, освећена је 8. децембра 1935. године. Освећење је извршио епископ Викентије (Вујић), и посвећена је Светој Тројици.
Била је необично важна за духовни живот престонице, јер је у то доба ово била једина црква на потезу храм св. Саве - Гроцка, и задовољавала је верске потребе више од стотину хиљада грађања. У доба владавине комуниста, тако готово неприметна са улице Господара Вучића, пружала је неку врсту молитвеног уточишта свим онима који су желели да избегну знатижељне погледе и прогонитеље.
Током савезничког бомбардовања Београда 18. маја 1944. године, овај део града је претрпео велика страдања иако у близини није било никаквих војних објеката. Управа храма одлучила да сваке године тог дана врши парастос изгинулима.
Црквена општина је још 1935. године почела да преговара о куповини плаца за изградњу планираног храма, али је то реализовала тек по завршетку рата 1947. године, купивши земљиште од Карла Хусника на тромеђи улица Требињске, Крушевачке и Колашинске. Изабрала је најлепшу локацију на брду, на месту на коме се некада налазила чешка колонија. Међутим, комунистички режим је убрзо национализовао ово земљиште са образложењем да ће се на тој локацији направити парк, тако да је Црквена општина, немајући друго решење, 22. септембра 1953. |
године донела одлуку да откупи зграду у којој се већ налазила капела. НОВ ИКОНОСТАС
Нов иконостас, украшен биљним и животињским орнаментима у дуборезу, је цркви Свете Тројице уступио протојереј Миливоје Црвчанин из Београда. Освештао га је Његова Светост Патријарх Српски Герман 25. октобра 1959. године. Рађен је у Резбарској школи у Охриду по нацрту руских уметника Билибина и Каткова из Париза. Иконе су распоређене тако да се са десне стране Царских двери налазе иконе Христа Спаситеља и Св. Јована, а са леве стране икона Пресвете Богородице и архиђакона Срефана. На Царским дверима су осликане Благовести. У храму се од недавно налази и Иверска икона Пресвете Богородице која је донешена из светогорског манастира Ивирон.
Старешина храма, протојереј Милорад Остојић, уређује парохијски лист храма Свете Тројице под називом „Светотројично слово”, који излази периодично.
Планира се обнова храма, адаптација црквених просторија, изградња капије и уређење порте. Црква Преображења Господњег на Пашином брду Црква и верни народ овог краја, и поред свих потешкоћа, нису одустајали од намере да подигне велики храм на Пашином брду. Овај плац, који је купљен 1939. године, па национализован у доба комунистичке владавине, враћен је 1994. године године у посед Српске православне цркве.
Изградња храма је отпочета у априлу 2000. године, по пројекту архитекте Љубице Бошњак. Протојереј-ставрофор Бранислав Говедарица, тадашњи старешина храма Свете Тројице, који је био главни носилац и реализатор овог пројекта, изнео је предлог Његовој Светости Патријарху Павлу да храм буде посвећен Преображењу Господњем, имајући у виду да се храм гради на почетку новог миленијума наговештавајући духовни преображај народа. Патријарх се сагласио са овим предлогом и 12. јуна 2005. године осветио новоподигнути храм посветивши га Преображењу Господњем.
Иако још предстоје многи радови на његовом довршењу и уређењу порте као што су осликавање храма, замена привременог иконостаса новим, изградња новог парохијског дома, итд, богослужбени живот се одвија неометано. При храму је активан хор Преображења Господњег, као и дечији хор, а свештенство има у плану и организовање духовних трибина. |
