Crkva i obnova srpskog identiteta

I najtvrdokornijim sekularistima i pobornicima isključenja Srpske pravoslavne crkve iz javnog života srpskog tranzicionog društva posle 17. februara i protivpravnog jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova, postalo je kristalno jasno da u vremenu koje dolazi više neće biti moguće rešavati ni jedno jedino pitanje vezano za opstanak i sudbinu srpskog naroda bez njenog učešća i konsultovanja.

Brojni su razlozi za to. Na prvom mestu, svakom iole razumnom čoveku jasno je da će ovaj dan biti ubeležen u istoriju ne samo kao dokaz davno otpočele srpske apokalipse (prema rečima našeg poznatog istoričara dr Radoša Ljušića, nezavisnost Kosova i Metohije je samo jedan od nekoliko nacionalnih poraza Srba koji se zbivaju od kraja prošlog veka), već i strahotan nagoveštaj agonije čitave zapadne modernističke civilizacije, obelodanjene rušenjem postojećeg međunarodnog pravnog poretka, prava, pravičnosti i pravde. Reč je, naime, o drastičnom nepoštovanju suvereniteta i teritorijalnog integriteta države koja je legalan i legitiman član OUN, nasilnom oduzimanju vitalnog dela njenog nacionalnog organizma, te mogućoj tendenciji „suženja“ i perspektivnog oduzimanja njenog subjektiviteta, svođenja na bespomoćnog podanika i izvršioca volje moćnog (isključivo na silu oslonjenog i izvan svake demokratske kontrole) „svetskog političkog centra“ - kao sve brutalnijeg aparata masovne manipulacije ljudima i čitavim narodima, isključivo usmerenog ka ostvarivanju svojih sebičnih i u osnovi destruktivnih ciljeva.

LAŽNA KOSOVSKA DRŽAVA
Posle priznavanja lažne kosovske države od strane znatnog broja tzv. visokorazvijenih demokratskih zemalja, te njihovog neskrivenog političkog pritiska na vlade nekih manje razvijenih tranzicionih zemalja (koje su već ušle u Evropsku uniju, ili su tek kandidati) da to isto učine po hitnom postupku, niko više ne može negirati duboku opravdanost i valjanost još samo juče tabu pitanja: u ime čega to evropocentrizam i Evropska unija hoće danas da oslobode čoveka, od čega to žele da ga emancipuju? Prisetimo se samo da je, otpočevši svoj trijumfalni pohod početkom XIX stoleća, evropocentristička ideja o čoveku, njegovom društvu i svetu - pozivajući se upravo na „univerzalizam“ i „emancipaciju“ - uvukla skoro čitav svet u područje svoga važenja. Ipak, može li se čovek osloboditi samo u ime slobode, u ime napretka, u ime emancipacije? Šta se s tom idejom događa u trenutku kada i onima koji ne pate od prevelikog mišljenja postane jasno da se beskrupulozno poništavaju i razaraju baš ovi najveći ljudski darovi, da je malo šta još u svetu u kome danas živimo ostalo od slobode, istinskog napretka i emancipacije? I da vlada, zapravo, najbrutalnija politika sile i pravo jačeg. A da se zločinci proglašavaju nevinim i oslobađaju, a njihove žrtve iznova razapinju na krst stradanja i poniženja, mogli smo se čvrsto uveriti nedavnim oslobađanjem Ramuša Haradinaja od strane Haškog tribunala, dakle onog istog međunarodnog suda koji Evropska unija označava svetionikom evropskih vrednosti i vrhovnim merilom za određivanje evropskih standarda u procesima evropskih integracija?! Umesto da bude osuđen, „u nedostatku dokaza“ nagrađen je vođa jedne ekstremno terorističke organizacije (OVK) za sva počinjena zverstva nad Srbima na Kosmetu, onaj koji je lično učestvovao u ubistvima više od 60 srpskih civila i naredio likvidaciju više od 300 nealbanaca, kidnapovanje preko 400 osoba... Istovremeno, postojeći obelodanjeni brojni dokazi da su Srbi u šiptarskim logorima korišćeni kao besplatni izvor ljudskih organa prodavanih na tržištu civilizovane Evrope s početka 21. veka, ostaju bez ikakvog odgovora od strane tog istog razvijenog demokratskog i civilizovanog evropskog sveta...

 Šta na to uopšte reći? Zar ovakvo opredmećivanje čoveka posredstvom dželata logora za uništenje, demonska usavršenost metoda mučenja, nasilnički odnos prema ljudskom životu, ne osnažuju svest o tome kako su već davno i uveliko prekoračene granice humanosti kao nosećeg modernističkog principa?

PONIŠTAVANjE IDEJE ČOVEKA
Zar nismo upravo sada svedoci poništavanja same ideje čoveka, poništavanja projavljenog brojnim znacima neovarvarstva? Kao da se vraćamo u pretcivilizacijsko doba čovečanstva, kao da je čitava ljudska istorija bila tek uzaludna borba za proširenje „granica“ čovekove slobode, zaštitu prava slabijeg, izgradnju civilizacijskih pravila i normi u cilju osiguranja humanog i pravednog društvenog života... Kakvi su još „dokazi“ potrebni našim ushićenim pobornicima ideje „Evropska unija ili propast“ da bi shvatili kako je na samom tlu razvijene Zapadne Evrope, toj samoj „kolevci“ novovekovnog humanizma, došlo do strahotnog sunovrata nosećih načela i „kultnih“ prosvetiteljskih vrednosti - slobode, bratstva i jednakosti ljudi, bez kojih inače nema ni istinskog humanizma, koji zato postaje danas poprište žestoke i duboke krize? Ta ista Evropska unija, za kojom tako silno čeznemo, i sama je izgleda digla ruke od svojih do juče vrhunskih i neprikosnovenih kriterijuma i vrednosti. I teško da je nešto još preostalo od „kultne“ filozofije prosvetiteljstva i njome sazdanih velikih kolektivnih nada čovečanstva... Šta, onda, još može izvesti zaparloženu i podaničku svest nekih naših potpuno nekritičkih „evrounijata“ iz „lavirinta“ privida i samoobmane, laži i sebičnosti u kojima prebivaju? Šta ih može još pokrenuti iz lagodnog okrilja ružičaste virtuelne stvarnosti (kao „slatkog predvorja“ naše obećane svetle budućnosti u Evropskoj uniji, pod uslovom da ispunimo sve propisane sadašnje i buduće ultimativne zahteve) koju su tako poslušno kao istinitu primili, kako bi napokon razumeli da, hteli to ili ne, pripadaju srpskom narodu kome danas ozbiljno preti egzistencijalna ugroženost i potpuno neizvesna istorijska sudbina?
 A zna se, i ne može se uopšte poreći, da pripadnost jednom narodu (etnosu) podrazumeva u stvari zajednicu kao jedinstvenu i neponovljivu celinu, što ima neizbežne i dalekosežne implikacije i za život svakog pojedinca kao pripadnika tog naroda. I to nije samo „primitivna i predmoderna srpska specijalnost“, već krucijalno obeležje pojma naroda uopšte. Tako, recimo, u francuskom i engleskom jeziku termin „narod“ (people, common people) označava „zajednicu ujedinjenu zajedničkim poreklom“. Nemačko, pak, značenje naroda u ovom smislu (Volk), podrazumeva „proširenu porodicu, ili nešto šire, grupu ljudi koji imaju zajedničko fizičko i duhovno poreklo, a međusobno su povezani dobrovoljnom odlukom o zajedničkom životu, zasnovanom na sasvim konkretnim istorijskim razlozima“.

PRIPADNOST
Enciklopedijsko određenje naroda kao „etnosa“, karakteriše shvatanje naroda kao zajednice nastanjene na određenoj teritoriji, sa zajedničkom tradicijom i jezikom, istorijskom prošlošću i kulturom. Ne znači li onda to i da je naša pripadnost srpskom narodu - pa ma kako taj narod svako od nas doživljavao i video - zapravo nešto što nismo svojevoljno birali, već po promisli dobili kao svoju „večnu ljudsku i duhovnu matricu“ iz koje ne možemo tek tako iskoračiti, razdvajajući našu pojedinačnu i kolektivnu sudbinu, a da pri tome ne bude oštećen i amputiran vitalni i esencijalni deo onoga što čini naš identitet, ono po čemu se prepoznajemo i opstojimo kao „svoji“ u zajednici „istorijskih naroda“. Uostalom, ne može se poreći da je još Platon dobro znao kako svaki pojedinac kao duhovno biće ima moralnu samostalnost, ali se, opet, s drugim pojedincima može spojiti u „višu duhovnu zajednicu“, i to ne na načelima podudarnosti ekonomskih interesa, već načelu moralne solidarnosti i u krivici i u zasluzi! Drugim rečima, iako u ovakvoj društvenoj zajednici čoveku neizostavno pripada mogućnost da deluje slobodno prema vlastitoj odluci, te da se takva njegova vlastitost osigurava protiv svakog mogućeg napada, to ga nikako ne oslobađa obaveze da poštuje postojeće moralne norme i iznad svega uvažava ideju moralnog dobra. Ima li onda ijedan pojedinac, organizacija, kolektivitet, danas pravo da se u ime bilo kakvih „korisnih“, „pragmatskih“, „realnih“ ciljeva - pa bilo to i pridruživanje Evropskoj uniji „koja nam jedina može pomoći da ekonomski i politički prosperiramo i potpuno ne propadnemo“ - odrekne dela svoje teritorije, a pogotovo Kosova i Metohije kao „srpskog Jerusalima“, kolevke srpske državnosti i „zdenca“ našeg istorijskog pamćenja i postojanja?! Ko tako nešto može da odluči i preuzme večnu odgovornost pred svima onima koji su bili nekada davno Srbi, koji su to danas, koji će to biti sutra?
 Zato u ovom istorijskom trenutku - obeleženom našom dubokom državnom, političkom, društvenom, ekonomskom, moralnom krizom, a iznad svega krizom zajednice - Srbi moraju imati punu svest da, baš kao i svaka krizna situacija, i ova naša današnja zapravo podrazumeva konačnu, neopozivu odluku, te implicira zaoštrene alternative koje više ne dopuštaju bilo kakvu reviziju. Pred nama je, dakle, vreme odluka od kojih zavise čak i životi naše još nerođene dece. Zato je prvo pitanje na koje moramo danas odgovoriti, pitanje koje ne dopušta ma kakvo odlaganje, upravo pitanje našeg identiteta.
Ko su, zapravo, Srbi danas? Šta je to što nas međusobno povezuje, jasno izdvaja od drugih? Da li je to naša potencijalna pripadnost Evropskoj uniji? Da li je to naše demokratsko opredeljenje? Da li je to naša želja da živimo kao „sav normalan svet“? Da li je to naša privrženost ideji ekonomskog prosperiteta, potrošačkom društvu i visokom materijalnom standardu života? Da ovakva pitanja nisu tek slobodno improvizovanje i pusta mašta, potvrđuje iskaz jednog Srbina objavljen na sajtu „Škola ili crkva“(?!), od 11.februara 2007: „Navedite mi jednog čoveka koji će žrtvovati bolji život za sebe i svoju porodicu za nešto što ne zna šta je!!!“ Onoga koji nije načisto s tim u čemu je njegov „srpski identitet“, svakako nije lako tome brzo i jednostavno i naučiti. Sličan smisao sadrži pitanje još jednog ovako neosvešćenog, i prema svojoj nacionalnoj pripadnosti ravnodušnog Srbina, koje se, inače, može često čuti i u jednom delu naše „anacionalne“ javnosti: „Dosta mi je zaštitnika tradicije i nacionalnog ponosa, koji nas pod tim izgovorom zapravo uništavaju, želeći da se vratimo u Srednji vek, a dosta mi je i jeftinog populizma kojima se dotični koriste“. To nije bez značaja kada se zna da su u svakoj društvenoj zajednici „jedinke“ povezane u jedinstvo razumevanjem, poverenjem, zajedničkim osećanjima prema istim vrednostima.
 Pretpostavimo, međutim, da je ono što nas danas zasigurno može povezati pre svega osećanje egzistencijalne ugroženosti nacije. Zatim, decenijski nesmanjeni pritisak Zapada. Ali, to su sve samo negativni vrednosni sudovi, a na njima se ne može graditi stabilno zajedništvo. Pa ipak, ovakva svest o dubokoj krizi u kojoj se kao država i društvo nalazimo, a pre svega sopstvena patnja i agonija kojoj smo izloženi kao duboko samotna, bespomoćna i ustrašena bića, može nas usmeriti na presudno pitanje: ko sam ja i gde je moje mesto u ovom svetu? To u stvari znači iznova se suočiti s pitanjima o smislu i vrednosti sopstvenog života, pronaći odgovor na pitanje - za koju sadašnjost želim da živim? Odakle, međutim, državi i društvu temeljna uverenja o smislu ljudskog suživota, koja oni sami nisu u stanju jamčiti? I tu se otvara danas jedan novi prostor za crkvu i religiju.

RELIGIJSKI POTENCIJAL
Jer, zna se da upravo religija ima naglašenu ulogu u konstituisanju takvog ličnog, ali i kolektivnog identiteta, odgovarajući na ovo pitanje na svoj specifičan način. Otuda, mislim, nikako ne treba nipodaštavati religijske potencijale pri donošenju odluka o pitanjima vlastite egzistencije u kojima zakazuje prava racionalna argumentacija. Tim pre što se upravo ovakve duboke krize mogu preokrenuti u velike duhovne obnove. Može li u tome biti išta bliže čoveku s ovog tla od pravoslavne duhovnosti i njene filosofije života? Ne iskušati danas takve pravoslavne mogućnosti, isto je što i odreći se jednog od naših najmoćnijih oružja. Jer, Pravoslavlje - kao duhovno-podvižnički i filosofsko-teološki stav hrišćanskog viđenja, poznanja i doživljaja Boga, sveta i čoveka - ne samo što ne odriče svet, čoveka, misao, filosofiju i kulturu, već ih na sasvim novi način afirmiše i pruža čvrst temelj za njihovo autentično poimanje u kontekstu bogočovečanske zajednice s Bogom. U potpunosti se slažemo sa dr Radošem Ljušićem koji smatra da bi upravo ovo poslednje nasilje nad Srbima i Srbijom od 17. februara trebalo da nas usmeri ka uspostavljanju kulturnog, nacionalnog i državnog jedinstva, ka okončanju nedovršene integracije srpske nacije, tvrdeći da bismo pravi nacionalni poraz osetili tek ako ne budemo okončali takav jedan proces. I opet, postaje kristalno jasno da u svemu tome nezaobilaznu ulogu danas ima upravo Srpska pravoslavna crkva. Može li ona danas iskoristiti ovako naraslu društvenu i duhovnu energiju, oslobođenu vladajućim društvenim okolnostima, zauzimajući oslobođeni „prazni“ prostor u srpskom razjedinjenom i duboko konfliktnom društvu? Ima li već spremne odgovore na postojeće izazove od presudnog značaja za naš nacionalni opstanak i napredak? Ili će ipak ostati po strani sudbine srpske zajednice za koju je duhovno odgovorna? Treba se prisetiti da je Srpska pravoslavna crkva još daleke 1992. godine u svom „Memorandumu“ upućenom „vernoj deci Pravoslavne crkve srpske, srpskom narodu i celokupnoj domaćoj i međunarodnoj javnosti“, (redovno zasedanje Svetog arhijerejskog sabora, 14 - 17. maj), iznela jasno svoje gledanje na tragična zbivanja u nas, vezana za rasplet jugoslovenske krize, njene uzroke, kao i moguće puteve razrešenja. Upravo ovde se iznose neki značajni crkveni stavovi i uvidi, od kojih pojedini od njih imaju punu aktuelnost i danas. Tako se, recimo, kaže da postojeće „partije na vlasti u Srbiji i Crnoj Gori, nasleđujući strukture i organe, sredstva i načela posleratnog komunističkog sistema, ni danas ne omogućuju ravnopravni demokratski dijalog u društvu, niti podelu odgovornosti i saradnju sa svima ostalima“, da „te partije, iako na drugačiji način, no ništa manje efikasno, ne dopuštaju Crkvi da zauzme ono mesto u društvu koje joj je vekovima pripadalo i koje joj pripada u skladu sa njenim duhovnim i moralnim vrednostima“. Takođe, ističe se „da su ateisti i dalje povlašćeni sloj u društvu, posebno u prosveti“, a crkvena imovina koja treba da bude vraćena Crkvi razvlašćuje se i rasprodaje, uprkos volji darodavaca koju su i turske vlasti poštovale, kao što je poštuju i sve pravne države“ (Pravoslavlje, 1. jun 1992, str. 3).

HARMONIZACIJA
Mnogi sadržaji ovakve „prakse“ političkog odnošenja prema SPC nisu iščezli ni danas, posle donošenja Zakona o crkvama i verskim zajednicama od 2006. godine. Naprotiv! Iako se ovim zakonom nesumnjivo konstituišu na normativnom planu povoljniji uslovi za crkveni život i misionarenje, ništa se u samom „društvenom okruženju“, društvenoj atmosferi (mediji, obrazovanje, školstvo, nauka...) , nije bitnije promenilo, a pre svega nije provedena neophodna harmonizacija Zakona o crkvama i verskim zajednicama sa ostalim zakonima koji imaju esencijalno značenje za stvarne uslove crkvenog delovanja, bez čega, inače sama SPC malo šta može sama uraditi. Stvarati srpski identitet danas, znači pored ostalog imati u posedu sredstva i metodologiju koji omogućavaju - prisutnost na pravi način u medijima, kulturi, nauci, obrazovanju, stvaralaštvu. Crkva je ostala još uvek pre svega orijentisana na misionarenje u okviru „crkvene porte“, ali će uskoro morati da pronađe puteve koji će je izvesti iz nje i u sam život, tamo gde je danas nasušno potrebna njena reč i svedočenje.