Црква и обнова српског идентитета

И најтврдокорнијим секуларистима и поборницима искључења Српске православне цркве из јавног живота српског транзиционог друштва после 17. фебруара и противправног једностраног проглашења независности Косова, постало је кристално јасно да у времену које долази више неће бити могуће решавати ни једно једино питање везано за опстанак и судбину српског народа без њеног учешћа и консултовања.

Бројни су разлози за то. На првом месту, сваком иоле разумном човеку јасно је да ће овај дан бити убележен у историју не само као доказ давно отпочеле српске апокалипсе (према речима нашег познатог историчара др Радоша Љушића, независност Косова и Метохије је само један од неколико националних пораза Срба који се збивају од краја прошлог века), већ и страхотан наговештај агоније читаве западне модернистичке цивилизације, обелодањене рушењем постојећег међународног правног поретка, права, правичности и правде. Реч је, наиме, о драстичном непоштовању суверенитета и територијалног интегритета државе која је легалан и легитиман члан ОУН, насилном одузимању виталног дела њеног националног организма, те могућој тенденцији „сужења“ и перспективног одузимања њеног субјективитета, свођења на беспомоћног поданика и извршиоца воље моћног (искључиво на силу ослоњеног и изван сваке демократске контроле) „светског политичког центра“ - као све бруталнијег апарата масовне манипулације људима и читавим народима, искључиво усмереног ка остваривању својих себичних и у основи деструктивних циљева.

ЛАЖНА КОСОВСКА ДРЖАВА
После признавања лажне косовске државе од стране знатног броја тзв. високоразвијених демократских земаља, те њиховог нескривеног политичког притиска на владе неких мање развијених транзиционих земаља (које су већ ушле у Европску унију, или су тек кандидати) да то исто учине по хитном поступку, нико више не може негирати дубоку оправданост и ваљаност још само јуче табу питања: у име чега то европоцентризам и Европска унија хоће данас да ослободе човека, од чега то желе да га еманципују? Присетимо се само да је, отпочевши свој тријумфални поход почетком XIX столећа, европоцентристичка идеја о човеку, његовом друштву и свету - позивајући се управо на „универзализам“ и „еманципацију“ - увукла скоро читав свет у подручје свога важења. Ипак, може ли се човек ослободити само у име слободе, у име напретка, у име еманципације? Шта се с том идејом догађа у тренутку када и онима који не пате од превеликог мишљења постане јасно да се бескрупулозно поништавају и разарају баш ови највећи људски дарови, да је мало шта још у свету у коме данас живимо остало од слободе, истинског напретка и еманципације? И да влада, заправо, најбруталнија политика силе и право јачег. А да се злочинци проглашавају невиним и ослобађају, а њихове жртве изнова разапињу на крст страдања и понижења, могли смо се чврсто уверити недавним ослобађањем Рамуша Харадинаја од стране Хашког трибунала, дакле оног истог међународног суда који Европска унија означава светиоником европских вредности и врховним мерилом за одређивање европских стандарда у процесима европских интеграција?! Уместо да буде осуђен, „у недостатку доказа“ награђен је вођа једне екстремно терористичке организације (ОВК) за сва почињена зверства над Србима на Космету, онај који је лично учествовао у убиствима више од 60 српских цивила и наредио ликвидацију више од 300 неалбанаца, киднаповање преко 400 особа... Истовремено, постојећи обелодањени бројни докази да су Срби у шиптарским логорима коришћени као бесплатни извор људских органа продаваних на тржишту цивилизоване Европе с почетка 21. века, остају без икаквог одговора од стране тог истог развијеног демократског и цивилизованог европског света...
 Шта на то уопште рећи? Зар овакво опредмећивање човека посредством џелата логора за уништење, демонска усавршеност метода мучења, насилнички однос према људском животу, не оснажују свест о томе како су већ давно и увелико прекорачене границе хуманости као носећег модернистичког принципа?

ПОНИШТАВАЊЕ ИДЕЈЕ ЧОВЕКА
Зар нисмо управо сада сведоци поништавања саме идеје човека, поништавања пројављеног бројним знацима неоварварства? Као да се враћамо у претцивилизацијско доба човечанства, као да је читава људска историја била тек узалудна борба за проширење „граница“ човекове слободе, заштиту права слабијег, изградњу цивилизацијских правила и норми у циљу осигурања хуманог и праведног друштвеног живота... Какви су још „докази“ потребни нашим усхићеним поборницима идеје „Европска унија или пропаст“ да би схватили како је на самом тлу развијене Западне Европе, тој самој „колевци“ нововековног хуманизма, дошло до страхотног суноврата носећих начела и „култних“ просветитељских вредности - слободе, братства и једнакости људи, без којих иначе нема ни истинског хуманизма, који зато постаје данас поприште жестоке и дубоке кризе? Та иста Европска унија, за којом тако силно чезнемо, и сама је изгледа дигла руке од својих до јуче врхунских и неприкосновених критеријума и вредности. И тешко да је нешто још преостало од „култне“ филозофије просветитељства и њоме сазданих великих колективних нада човечанства... Шта, онда, још може извести запарложену и поданичку свест неких наших потпуно некритичких „евроунијата“ из „лавиринта“ привида и самообмане, лажи и себичности у којима пребивају? Шта их може још покренути из лагодног окриља ружичасте виртуелне стварности (као „слатког предворја“ наше обећане светле будућности у Европској унији, под условом да испунимо све прописане садашње и будуће ултимативне захтеве) коју су тако послушно као истиниту примили, како би напокон разумели да, хтели то или не, припадају српском народу коме данас озбиљно прети егзистенцијална угроженост и потпуно неизвесна историјска судбина?
 А зна се, и не може се уопште порећи, да припадност једном народу (етносу) подразумева у ствари заједницу као јединствену и непоновљиву целину, што има неизбежне и далекосежне импликације и за живот сваког појединца као припадника тог народа. И то није само „примитивна и предмодерна српска специјалност“, већ круцијално обележје појма народа уопште. Тако, рецимо, у француском и енглеском језику термин „народ“ (people, common people) означава „заједницу уједињену заједничким пореклом“. Немачко, пак, значење народа у овом смислу (Volk), подразумева „проширену породицу, или нешто шире, групу људи који имају заједничко физичко и духовно порекло, а међусобно су повезани добровољном одлуком о заједничком животу, заснованом на сасвим конкретним историјским разлозима“.

ПРИПАДНОСТ
Енциклопедијско одређење народа као „етноса“, карактерише схватање народа као заједнице настањене на одређеној територији, са заједничком традицијом и језиком, историјском прошлошћу и културом. Не значи ли онда то и да је наша припадност српском народу - па ма како тај народ свако од нас доживљавао и видео - заправо нешто што нисмо својевољно бирали, већ по промисли добили као своју „вечну људску и духовну матрицу“ из које не можемо тек тако искорачити, раздвајајући нашу појединачну и колективну судбину, а да при томе не буде оштећен и ампутиран витални и есенцијални део онога што чини наш идентитет, оно по чему се препознајемо и опстојимо као „своји“ у заједници „историјских народа“. Уосталом, не може се порећи да је још Платон добро знао како сваки појединац као духовно биће има моралну самосталност, али се, опет, с другим појединцима може спојити у „вишу духовну заједницу“, и то не на начелима подударности економских интереса, већ начелу моралне солидарности и у кривици и у заслузи! Другим речима, иако у оваквој друштвеној заједници човеку неизоставно припада могућност да делује слободно према властитој одлуци, те да се таква његова властитост осигурава против сваког могућег напада, то га никако не ослобађа обавезе да поштује постојеће моралне норме и изнад свега уважава идеју моралног добра. Има ли онда иједан појединац, организација, колективитет, данас право да се у име било каквих „корисних“, „прагматских“, „реалних“ циљева - па било то и придруживање Европској унији „која нам једина може помоћи да економски и политички просперирамо и потпуно не пропаднемо“ - одрекне дела своје територије, а поготово Косова и Метохије као „српског Јерусалима“, колевке српске државности и „зденца“ нашег историјског памћења и постојања?! Ко тако нешто може да одлучи и преузме вечну одговорност пред свима онима који су били некада давно Срби, који су то данас, који ће то бити сутра?
 Зато у овом историјском тренутку - обележеном нашом дубоком државном, политичком, друштвеном, економском, моралном кризом, а изнад свега кризом заједнице - Срби морају имати пуну свест да, баш као и свака кризна ситуација, и ова наша данашња заправо подразумева коначну, неопозиву одлуку, те имплицира заоштрене алтернативе које више не допуштају било какву ревизију. Пред нама је, дакле, време одлука од којих зависе чак и животи наше још нерођене деце. Зато је прво питање на које морамо данас одговорити, питање које не допушта ма какво одлагање, управо питање нашег идентитета.
Ко су, заправо, Срби данас? Шта је то што нас међусобно повезује, јасно издваја од других? Да ли је то наша потенцијална припадност Европској унији? Да ли је то наше демократско опредељење? Да ли је то наша жеља да живимо као „сав нормалан свет“? Да ли је то наша приврженост идеји економског просперитета, потрошачком друштву и високом материјалном стандарду живота? Да оваква питања нису тек слободно импровизовање и пуста машта, потврђује исказ једног Србина објављен на сајту „Школа или црква“(?!), од 11.фебруара 2007: „Наведите ми једног човека који ће жртвовати бољи живот за себе и своју породицу за нешто што не зна шта је!!!“ Онога који није начисто с тим у чему је његов „српски идентитет“, свакако није лако томе брзо и једноставно и научити. Сличан смисао садржи питање још једног овако неосвешћеног, и према својој националној припадности равнодушног Србина, које се, иначе, може често чути и у једном делу наше „анационалне“ јавности: „Доста ми је заштитника традиције и националног поноса, који нас под тим изговором заправо уништавају, желећи да се вратимо у Средњи век, а доста ми је и јефтиног популизма којима се дотични користе“. То није без значаја када се зна да су у свакој друштвеној заједници „јединке“ повезане у јединство разумевањем, поверењем, заједничким осећањима према истим вредностима.
 Претпоставимо, међутим, да је оно што нас данас засигурно може повезати пре свега осећање егзистенцијалне угрожености нације. Затим, деценијски несмањени притисак Запада. Али, то су све само негативни вредносни судови, а на њима се не може градити стабилно заједништво. Па ипак, оваква свест о дубокој кризи у којој се као држава и друштво налазимо, а пре свега сопствена патња и агонија којој смо изложени као дубоко самотна, беспомоћна и устрашена бића, може нас усмерити на пресудно питање: ко сам ја и где је моје место у овом свету? То у ствари значи изнова се суочити с питањима о смислу и вредности сопственог живота, пронаћи одговор на питање - за коју садашњост желим да живим? Одакле, међутим, држави и друштву темељна уверења о смислу људског суживота, која они сами нису у стању јамчити? И ту се отвара данас један нови простор за цркву и религију.

РЕЛИГИЈСКИ ПОТЕНЦИЈАЛ
Јер, зна се да управо религија има наглашену улогу у конституисању таквог личног, али и колективног идентитета, одговарајући на ово питање на свој специфичан начин. Отуда, мислим, никако не треба ниподаштавати религијске потенцијале при доношењу одлука о питањима властите егзистенције у којима заказује права рационална аргументација. Тим пре што се управо овакве дубоке кризе могу преокренути у велике духовне обнове. Може ли у томе бити ишта ближе човеку с овог тла од православне духовности и њене философије живота? Не искушати данас такве православне могућности, исто је што и одрећи се једног од наших најмоћнијих оружја. Јер, Православље - као духовно-подвижнички и философско-теолошки став хришћанског виђења, познања и доживљаја Бога, света и човека - не само што не одриче свет, човека, мисао, философију и културу, већ их на сасвим нови начин афирмише и пружа чврст темељ за њихово аутентично поимање у контексту богочовечанске заједнице с Богом. У потпуности се слажемо са др Радошем Љушићем који сматра да би управо ово последње насиље над Србима и Србијом од 17. фебруара требало да нас усмери ка успостављању културног, националног и државног јединства, ка окончању недовршене интеграције српске нације, тврдећи да бисмо прави национални пораз осетили тек ако не будемо окончали такав један процес. И опет, постаје кристално јасно да у свему томе незаобилазну улогу данас има управо Српска православна црква. Може ли она данас искористити овако нараслу друштвену и духовну енергију, ослобођену владајућим друштвеним околностима, заузимајући ослобођени „празни“ простор у српском разједињеном и дубоко конфликтном друштву? Има ли већ спремне одговоре на постојеће изазове од пресудног значаја за наш национални опстанак и напредак? Или ће ипак остати по страни судбине српске заједнице за коју је духовно одговорна? Треба се присетити да је Српска православна црква још далеке 1992. године у свом „Меморандуму“ упућеном „верној деци Православне цркве српске, српском народу и целокупној домаћој и међународној јавности“, (редовно заседање Светог архијерејског сабора, 14 - 17. мај), изнела јасно своје гледање на трагична збивања у нас, везана за расплет југословенске кризе, њене узроке, као и могуће путеве разрешења. Управо овде се износе неки значајни црквени ставови и увиди, од којих поједини од њих имају пуну актуелност и данас. Тако се, рецимо, каже да постојеће „партије на власти у Србији и Црној Гори, наслеђујући структуре и органе, средства и начела послератног комунистичког система, ни данас не омогућују равноправни демократски дијалог у друштву, нити поделу одговорности и сарадњу са свима осталима“, да „те партије, иако на другачији начин, но ништа мање ефикасно, не допуштају Цркви да заузме оно место у друштву које јој је вековима припадало и које јој припада у складу са њеним духовним и моралним вредностима“. Такође, истиче се „да су атеисти и даље повлашћени слој у друштву, посебно у просвети“, а црквена имовина која треба да буде враћена Цркви развлашћује се и распродаје, упркос вољи дародаваца коју су и турске власти поштовале, као што је поштују и све правне државе“ (Православље, 1. јун 1992, стр. 3).

ХАРМОНИЗАЦИЈА
Многи садржаји овакве „праксе“ политичког одношења према СПЦ нису ишчезли ни данас, после доношења Закона о црквама и верским заједницама од 2006. године. Напротив! Иако се овим законом несумњиво конституишу на нормативном плану повољнији услови за црквени живот и мисионарење, ништа се у самом „друштвеном окружењу“, друштвеној атмосфери (медији, образовање, школство, наука...) , није битније променило, а пре свега није проведена неопходна хармонизација Закона о црквама и верским заједницама са осталим законима који имају есенцијално значење за стварне услове црквеног деловања, без чега, иначе сама СПЦ мало шта може сама урадити. Стварати српски идентитет данас, значи поред осталог имати у поседу средства и методологију који омогућавају - присутност на прави начин у медијима, култури, науци, образовању, стваралаштву. Црква је остала још увек пре свега оријентисана на мисионарење у оквиру „црквене порте“, али ће ускоро морати да пронађе путеве који ће је извести из ње и у сам живот, тамо где је данас насушно потребна њена реч и сведочење.