Жива је Света Русија

Сасвим је јасно из свеукупности учења Господа нашега Исуса Христа, остављеног нам пре свега у Njеговом Светом Јеванђељу и живом Светом Предању Цркве, да се сваки православни хришћанин читавим својим животом припрема за што достојније приступање Светињи над Светињама - Животворном Телу и Животвоврној Крви Njеговој. Ниједна врлина ту није сувишна и неважна, и све се оне међусобно преплићу и једна се на другу надовезују. Похвалан је пост и неопходна је молитва, али их само смирење, истинољубље и међусобна љубав чувају и дају им неку тајанствену непропадљивост. Милосрђе их пак изнутра поткрепљује приносећи их као миомирисну жртву Свемилостивом Богочевеку Христу, док их и све друге добродетељи међусобно још више учвршћују и спајају у бескрајни ланац хришћанских врлина. Све ове Богочовечанске врлине, као какве набујале живоносне реке притичу са високих гора Господњих, истичући из безобалног и пречистог језера Љубави Божије према човеку. Напајајући своје душе овом Живом Водом Духа, тим нествореним, свепреображавајућим, свеосвећујућим и свеукрепљујућим капљама Божијим и енергијама Љубави, ми се кроз њих истински уподобљававамо Извору, унутарње преображавамо и радујемо, и смело идемо из једне духовне битке у другу. Да нема ове Благодати Светога Духа, дарованој нам у Цркви као ризници свих дарова, човеков би земаљски живот био бесмислен и трагичан. На нашу свеопшту срећу, догодио се одлучујући духовни земљотрес у историји рода људског. Сами Бог постао је Човек, родивши се од Духа Светога и Марије Дјеве. Сами Творац свих светова, пострадао је за нас, Васкрсао из мртвих, Вазнео се на Небо и оставио нам Себе са свим Својим свеспасавајућим даровима у Своме мистичном Богочовечанском Телу, у Својој Цркви. Све Богочовечанске врлине налазе дакле свој извор једино у Господу Христу, у Njеговој Светој Цркви и Njеним Светим Тајнама, и у Njима и кроз Njих, унутарњу силу за потпуно, радостотворно и синовско служење човека своме Творцу. Ово служење, које по речима отаца има само један крај, а то је бескрај, није ништа друго до живот у Истини и Љубави, у Заједници и Тајни Цркве, у Светим Тајнама и Светим врлинама, јер и Бог наш јесте Свеистина, Светајна, Свеврлина и Љубав апсолутна и непрегледна.

Посебно истичући важност молитвеног и Светотајинског живота у Цркви, још на почетку Своје спасоносне службе, Господ је наредио Својим апостолима да се моле молитвом коју називамо „Оче наш„. Кроз њу их је, поред осталог, Богочовек Исус позвао да се окупљају у саборној молитви као и да просе од Оца Небеског да им у Светој Тајни Евхаристије свакодневно подари „Хлеб насушни”, Животворно Тело и Животворну Крв Христову. Свети Кипријан Картегински поводом овог дела молитве „Оче наш„ с правом закључује: „Христос јесте Хлеб живота, и тај Хлеб није за све, већ само за нас”, православне хришћане, чланове Цркве Njегове. Спаситељ у њој, кроз речи „Хлеб наш насушни дај нам данас” говори и о томе колико често би се ревносни, озбиљни и истински хришћани требали хранити Хлебом Небеским. Објашњавајући и овај део молитве „Оче Наш„ Свети Кипријан додаје: „Ми свакодневно молимо ... да би пребивајући у Христу и сваки дан примајући Евхаристију у храну спасења, не бисмо за било који тешки грех били одлучени од општења и да се лишени Небеског Хлеба, не бисмо оделили од Тела Христовог”. Колика је опасност да се човек одвоји од Тела Христовог, од Цркве Njегове, уколико се често не причешћује Светим Телом и Крвљу Господњом сведоче и следеће речи Светитеља Кипријана: „Када Он (Христос) говори, да ће они који једу од Njеговог Хлеба бити живи у векове, то тиме показује, да живе они, који долазе у додир с Njеговим Телом, и по праву причешћивања примају Евхаристију ... Зато и молимо свакодневно, да нам се подари Хлеб наш, како се ми, који се причешћујемо и живимо у Христу, не би удаљили од освећења и Тела Njеговог.”

Ипак, сасвим је очигледно из данашње литургијске праксе у Српској Цркви, да овакво, древноцрквено поимање Свете Тајне Евхаристије не раздељују сви. Штавише, разна богословска мишљења и одступања од предањског живота у Цркви некада добијају оштре и крајње супростављене тонове, што, верујемо, у крајњем исходу, неће ни бити на штету, већ управо супротно, само на духовну корист свих чланова наше Цркве.

Како се многи од учесника у данашњим црквеним расправама на ову тему врло често, и нажалост не баш сасвим прецизно, позивају на савремену руску црквену традицију, покушаћемо овим кратким освртом пружити општу слику данашње руске литургијско-пастирске праксе по задатим питањима.

Као ходочаснци по разним руским црквама, манастирима и светим местима, навешћемо само мали део онога што смо путујући кроз ову огромну државу имали прилику да искусимо и чему смо живи сведоци.

ПИТАNjЕ ПРИПРЕМЕ ЗА СВЕТО ПРИЧЕШЋЕ

Говорећи о припреми једног православног хришћанина за Свето Причешће, пред нама се обично одмах отвара неколико уобичајених питања. Она су на жалост некада доста уско схваћена и често не обухватају целину задате теме, али ћемо ипак покушати да их се бар мало дотакнемо. Пре свега, та питања односе се на традиционално поиману припрему једног хришћанина за Свето Причешће, постом, молитвом и иповешћу, но по несрећи често схваћену доста спољашње, скоро сасвим телесно, суво, безживотно и уско јуридички.1

Стога је више него значајно, да када се говори о врлинама поста и молитве, о њима говоримо у свој њиховој свеобухватности, не ограничавајући своју мисао само на круто и фарисејско испуњавање „Закона”. Мада су пост телесни као и одређена молитвена навика неопходни услови за даље духовно усавршавање човека, пост и молитва не могу се сузити и ограничити само на њихову тзв. спољашњу димензију, на њихово спољашње држање, кроз уздржавање од одређене врсте хране и повремено пуко и механичко исчитавање одређених молитвених правила. Поред ове равни хришћанског живота, која дакле није неважна, морамо истаћи да ове добродетељи имају и своју, доста значајнију, тзв. унутарњу димензију. Перспектива поста духовног и молитве унутарње, је непрегледно шира и важније од пуког спољашњег подвига, без којег је ипак, немогуће успети у борби са нашим страстима. Но, остати само на спољашњем подвигу, а што је још опасније, претворити исти у неког мрачног идола који је сам себи циљ и најважнији домет, јесте дело неразумно и опасно. Духовни пак пост, који треба проистећи из умереног поста телесног, јесте уствари уздржавање од сваке зле мисли, жеље, речи и дела, уз дисање човекове душе пуним плућима кроз смирену молитву Господу, која треба постати честа и непрестана. Стога је спољашњи пост, само спољашње средство, само први, али засигурно неопходни корак, у достизању жељеног циља. А циљ се састоји у мартиолошко-светотајинском достизању непрекидног и пуног јединства човека, са Извором сваког блага – Вечним, Свемудрим, Беспочетним и Свеправедним Богом.

Но, како се данашње расправе о посту и молитви углавном дотичу њеног спољашњег дела, у овом кратком осврту нашу пажњу усмерићемо пре свега на ту димензију ових добродетељи, не заборављајући да је то ипак само једна страна дате проблематике.

ПИТАЊЕ ПОСТА ПРЕД СВЕТО ПРИЧЕШЋЕ

На почетку разматрања питања телеснога поста, као спољашње припреме пред Свето Причешће, можемо, као општи увод у данашњу руску литургијску и пастирску праксу, истаћи следеће. У РПЦ је, уопштено говорећи, одређени вид телесног поста обавезан пред свако приступање Светом Причешћу.

Сама пак дужина и строгост поста пред Свето Причешће могу бити различити, јер у Русији нема неке, за све обавезујуће праксе, колико је и како дужан постити сваки хришћанин пред приступање Светој Чаши. Та питања, и у руској литургијско-пастирској традицији, као и код свих православних народа, пре свега зависе од процене духовника, а на основу духовног стања самог верујућег који приступа Светим Тајнама.

Ипак, у већини случајева, у Русији је присутан тзв. додатни, специјални телесни пост за сваког верника пред Свето Причешће. Он обично траје од једног до три (најчешће три) дана пре самог причешћивања Светим Тајнама.


Што се тиче строгости поста можемо истаћи да се обично ради о доста блажим постовима него што је то случај у пракси СПЦ. У Русији је пост најчешће повезан са чешћим разрешењем спремања хране на уљу, а врло често и са рибом. Пост пак на води, опште посматрано, у парохијској и манастирској пракси РПЦ, ређе је присутан него што је то случај код нас.2 Такође је веома важно истаћи и да све више духовника у Русији, не допушта пост суботом, што је сасвим нормално па чак и канонски регулисано у Православној Цркви.

Ипак, пракса обавезног додатног телесног поста пред Свето Причешће, није једина у РПЦ. Понегде, мада ипак још увек изузетно ретко, наилазили смо на следећу традицију: Верници који редовно иду у храм Божији причешћују се без икаквог додатног, специјалног телесног поста пред Свето Причешће. Њима се, због показане зрелости и ревности у хришћанском животу, узима као довољно то што редовно посте среду и петак и све постове током године, што је иначе и записано у Општем Великом Типику Православне Цркве који не познаје институцију обавезног додатног поста верника пред Свето Причешће. Он се, и по нама, треба прихватити само у посебним и ређим случајевима, као нека епитимија за верника због његовог непокајања.3

Што се тиче парохијског живота у РПЦ, пост средом и петком, током целе године, обично је на уљу, а веома често, због сурове климе, у ове се дане, од стране руских духовника разрешава и риба. Наравно, пост на води средом и петком, у парохијском животу РПЦ јесте присутан, али не у толикој мери као код нас. Обавезни строги пост на води, обично се везује за манастирске средине. У парохијској пак пракси, пост на води, чак и средом и петком, доста често уступа место неком блажем виду поста. Пост на води у литургичко-пастирској пракси РПЦ, везује се и за поједине дане у години као што су Велики Петак, Бадњи Дан или зимски Крстовдан.

У време Великога Поста, у парохијама кроз читаву Русију, пост на води средом и петком доста је ређи него што је то случај код нас. (изузетак су прва и последња недеља Великога Поста). Он се наравно може веома често срести и код мирјана, али је у Русији, у парохијској пракси, чак и у време Великога Поста, неретко разрешен пост на уљу. 4

Строги пост на води у животу РПЦ, уопште гледано, сусреће се ипак нешто чешће у руским манастирима, и то углавном само средом и петком, ако типик тако захтева и ако је игуман тако благословио. Многи мирјани такође воле да посте слично монасима, али је чешћи случај ублажавања поста за хришћане у свету.

Врло је често да се у руским манастирима, и то чак и средом и петком, пости на уљу, без обзира шта је записано у Општем Типику, јер тако захтева посебан типик манастира или је просто такав благослов настојатеља манастира. Изузетак је Велики Васкршњи Пост, када се у већини манастира, средом и петком обавезно пости строго на води.

Што се тиче Великог Поста, у току његове прве недеље, као и у току Страстне недеље, практично у свим руским манастирима се сагласно Типику пости веома строго, на води. У руским манастирима, уопштено говорећи, првих дана Великог Поста често се не узима ништа, ни храна ни вода. Многи монаси, зависно од духовних и телесних сила, пуних 5 дана практично ништа не окушају, чак ни воду. Неки мало слабији, издрже по 2 или три дана, без хране, али узимају по мало воде. Многи мирјани такође их прате у том подвигу, и уопштено говорећи, руски верници воле строго постити у прву и последњу недељу Великог Поста. Не ретко се може срести случај да мирјани у ове две седмице у потпуности подражавају монахе.

Што се тиче посебних пустињских скитова или неких удаљенијих и строжијих манастира, у Русији се може срести пракса, код нас скоро потпуно заборављена, поста само на хлебу и води, или пак пракса целогодишњег веома строгог поста на води преко читаве седмице, осим наравно, суботом и недељом. Овакву традицију смо срели на Валааму, где се по особеном типику Претечиног скита веома строго пости скоро читаве године, слично Карејском типику Светога Саве.

Вина на трпезама руских манастира виђали смо доста ретко. Уопште посматрано, пракса да се разрешава вино на празнике и недељне дане, доста је ређа у Русији него код Срба.

ПИТАЊЕ МОЛИТВЕНЕ ПРИПРЕМЕ ПРЕД СВЕТО ПРИЧЕШЋЕ

По питању молитвене припреме за Свето Причешће у РПЦ данас, она се само условно може поделити, на припрему кроз црквена богослужења и припрему кроз испуњавање одређеног молитвеног правила пре приступања Светој Чаши. Кажем условно, јер многи руски духовници, ослањајући се на речи самога Господа Исуса Христа и вековно Предање Цркве, саветују својој духовној деци, да се молитва не може и не сме ограничавати само на периоде богослужења у храму Божијем и испуњавања свог молитвеног правила пред Свето Причешће, већ да читав наш живот треба бити један непрекидни молитвени вапај Господу, наше унутрашње дисање душе. Но, како је минимум који се захтева од људи који приступају Светом Причешћу једно, а призив савршенству коме се тежи кроз постепено узрастање у Тајни Цркве, нешто што се уз помоћ Божију достиже и осваја кроз читав живот, осврнућемо се само на оно, што се као неки минимум у молитвеном подвигу, обично тражи од сваког православног хришћанина који у Русији приступа Светој Чаши.

Што се тиче овог питања, владајућа пракса у РПЦ је нешто строжија и захтевнија него она у СПЦ. Пре свега, уобичајено обавезно молитвено правило пред Свето Причешће за једног свештеника, поред његовог личног свакодневног правила, јесте доста опширније него код Срба. У обавезне молитве пред Свето Причешће које један руски свештеник треба прочитати улазе: Покајни Канон Господу Исусу Христу, Молебни канон Пресветој Богородици, Канон Анђелу Чувару као и уобичајене Молитве пре Светог Причешћа. Но и овде, у зависности од духовника и мере духовног раста самих свештеника, понекад долази до одређеног умањивања молитвеног правила пред пиступање Светим Тајнама. Чак и што се тиче свештенства и монаштва у Русији, одређена снисхођења људским немоћима ипак постоје али су, генерално посматрано, она доста ретка.

Опширно молитвено правило које смо горе навели, и које, по некој устаљеној традицији у Руској Цркви треба испунити пре приступања Светој Чаши, најчешће је усвојено и за мирјане. У појединим случајевима, верни народ који приступа Светој Тајни Тела и Крви Христове, нема овако дуго молитвено правило, које би за њих било обавезујуће. У зависности од процене духовника и мере духовног раста сваког хришћанина понаособ, ово правило се за мирјане понекад скраћује. Ипак, уопштено говорећи, највећи број верника у РПЦ стара се да у целини испуни горе наведено молитвено правило пред Свето Причешће и у пракси га заиста у целости и испуњава.

Не треба прескочити ни тај податак да ако неко од свештеника у РПЦ жели да служи Свету Литургију, он је поред обавезе да прочита читаво правило пред Свето Причешће, дужан да присуствује и Бденију уочи Свете Литургије. Наравно, свештеник ће ово испунити уколико је у могућности, тј. уколико није оправдано спречен због болести или неког послушања. По овом питању, у РПЦ такође нема неке велике разлике између верног народа и свештенства, и верници се, као и свештенство, труде да буду на Бденију уочи Литургије. Уколико некада неко од верника не буде на вечерњем Бденију, тада, уколико он жели да приступи Светом Причешћу, обично тражи од свештеника да му то и разреши, исповедајући му да није присуствовао синоћњем Бденију. На слободној процени духовника је какав ће му благослов том приликом дати.5

ИСПОВЕСТ КАО УСЛОВ ЗА ПРИСТУПАЊЕ СВЕТОМ ПРИЧЕШЋУ

По питању Свете Тајне Исповести, можемо уопштено констатовати, да што се литургијско-црквене праксе у РПЦ тиче, она изгледа овако. Сваки хришћанин, био он свештеник, монах или мирјанин обавезан је проћи Свету Тајну Исповести пред свако приступање Светоме Причешћу. Ове две Свете Тајне у Русији су најчешће чврсто везане једна за другу, и веома су ретки изузеци и одступања од ње.

Но, ипак постоје поједини и изузетно ретки манастири или чак и парохије, где се ове праксе строго не придржавају. Већ смо раније поменули пример парохије нашег српског пријатеља из Москве, где се он не исповеда пред свако Причешће. Што се тиче манастира који дозвољавају и другачију праксу, поменућемо опет манастир Валаам, где се монаси и искушеници причешћују и неколико пута недељно без обавезног спајања Светотајинске Исповести, пред свако причешћивање Пречистим Телом и Пресветом Крвљу Господњом.

Ово су за сада ипак много ређи примери у руској пракси. Ако је по питању поста владајућа пракса у РПЦ пуна снисхођења, онда је по питању Свете Тајне Исповести она далеко строжија него код нас. Света Тајна Исповести у РПЦ, уопштено посматрано, увек је обавезна као услов за приступање Светим Тајнама.

Интересантно је додати и то, да основно питање које свештеник пред Светом Чашом доста често поставља непознатим верницима у храму, а који желе да се Причесте, јесте следеће: Да ли сте се исповедили и јесте ли том приликом добили благослов за Свето Причешће од вашег духовника? Само у случају потврдног одговора на оба постављена питања, непознати верник у храму, може приступити Светој Тајни Тела и Крви Христове. Ово је изузетно чест случај у скоро свим руским манастирима и парохијским црквама.

Оно што је такође доста различито од наше богослужбене праксе је непотенцирање питања поста уочи самог чина причешћивања верника. Свештеничка питања непознатом вернику пред Светом Чашом, (које је у СПЦ тако често: Јеси ли постио недељу дана? и слично), ретко се постављају од стране свештеника РПЦ. Скоро сав акценат у руској богослужбеној пракси, пребачен је на обавезујућу Свету Тајну Исповести, као и на благослов који је по питању приступања Светој Чаши одређена особа добила при Исповести, од стране духовника.

Што се тиче малопре поменутог манастира Валаама, и праксе у њему, не треба ни помислити да монаси на Валааму ретко откривају своје душе пред духовником. Напротив, валаамска братија веома често током седмице, открива помисли пред духовним руководитељем. Уколико се ради о неком тежем искушењу, Бог преко духовника може у том случају и Светотајински, уз обавезно читање разрешне молитве од стране духовника, олакшати узнемирену савест монаха и поново га вратити у Богочовечанску заједницу Цркве Христове. Ова валаамска пракса, која нам је у читавој Русији највише блиска, веома је слична Светогорској. То и није случајно, јер је манастир Валаам у сталним контактима са манастиром Ватопедом на Светој Гори, где сваке године одлази неко из Валаамске братије на ходочашће и духовно усавршавање.

Традицију донекле сличну Валаамској, сусрели смо и у једном женском манастиру са преко 30 монахиња. Ради се Светојезерској Иверској Пустињи у Ивановској области. Овде се монахиње могу и неисповедити пред свако приступање Светим Тајнама, уколоико се више пута седмично Причешћују, што је у овој обитељи опште заступљена пракса. У Светојезерској Иверској Пустињи, одређено је као минимум, да се монахиње бар једном исповеде током недеље дана, али да оне истовремено могу приступати Светој Чаши и три пута недељно.

УЧЕСТАЛОСТ ПРИЧЕШЋИВАNjА СВЕТИМ ТАЈНАМА

Што се пак тиче питања колико се често верници и монаси причешћују у Русији, на њега се такође не може дати један јединствени одговор за читаву РПЦ. Оно што је сигурно и очигледно на први поглед је то, да није било ни једне једине Литургије у Русији, у којој смо лично учествовали, а да се нико у Цркви није причестио Светим Тајнама Христовим, што се на жалост, још увек може срести у многим манастирима и парохијама код нас. У свакој Светој Литургији у Русији у којој смо учествовали или присуствовали, у већој или мањој мери, свештенство, монаштво и народ Божији је, предходно се исповедивши, приступао Светом Причешћу. То јасно сведочи да је Литургијски живот у РПЦ изузетно динамичан, Светотајински окренут и не ограничава се, што је неретко заступљено у српској пракси, само на свештенство.

Ако се посматра данашња парохијска пракса у РПЦ, по питању учесталости приступања Светој Чаши, постоји неколико владајућих традиција. Најчешће, верници који редовно похађају храм и богослужења, причешћују се не мање од два пута месечно. Може се неретко срести и пракса да се верници причешћују једном у три недеље, а као минимум, одређено је да се верници РПЦ причешћују један пут месечно, што је иначе све ређа пракса која убрзано уступа пред праксом чешћег приступања Светим Тајнама.6

У Русији, доследно следећи древну предањску и светоотачку праксу Православне Цркве, има и таквих парохија, истина ређе, но које су све бројније, где се ревноснији парохијани, који често похађају храм Божији и учествују у богослужењима, причешћују и по два до три пута недељно, обично уз обавезну исповест пре тога. Тако се, сасвим правилно, прави разлика између оних који само повремено долазе у храм, често само да запале свећу, и оних који живе живим и пуним животом Цркве.

У последње време, поготово у Москви и већим руским градовима, све је већи број парохија где се верници причешћују сваке недеље. Број таквих парохија у Москви, за последњих 15 година увеличао се неколико пута и данас не представља никакву реткост.

Нигде у Русији нисмо сусрели праксу, да се верници који редовно похађају храм Божији причешћују само за Велике Постове. Ово је данас иначе врло ретко и у читавој РПЦ и таква пракса практично не постоји у Русији. Ако се негде (сасвим ретко) она и сусретне, тада се иста углавном везује само за поједине од најудаљенијих женских манастира који немају сталног свештеника, те због немогућности чешће Свете Исповести и Свете Литургије, остају стриктно везани само за поједине датуме и црквене празнике у години, на којима се причешћују.

ПРАКСА У МАНАСТИРИМА

Што се пак, огромног дела руских манастира и парохија тиче, ситуација је сасвим другачија. На пример, у главним и највећим руским манастирима који су уједно и најуређенији и најпознатији, као на пример у Дивијеву, Оптини Пустињи, Тројице Сергијевој Лаври, Валааму, Кијево Печерској Лаври, монаси и монахиње се причешћују један пут у недељи, или минимално, два пута месечно. Погрешна пракса која се и данас може неретко сусрести у многим манастирима и парохијама у СПЦ, да се монаси и монахиње причешћују само за време трајања четири годишња поста, или само неколико пута годишње, потпуно је страна унутарњем духу рускога монаштва и највећих руских манастира.

На пример, у најпознатијем руском женском манастиру, Светом Дивијеву, где почивају Мошти Преподобног Серафима Саровског, монахиње се причешћују сваке недеље и празника, а у главној манастирској цркви стоји написан кратки типик манастира који је написао лично Преподобни Серафим. У њему Свети Серафим саветује својим Дивијевским сестрама, да, предходно се исповедивши, често смирено приступају Светом Причешћу, те да се никако не узбуњују помислима о својој греховности и недостојности. У Оптини Пустињи је причешћивање једанпут у недељу дана такође општезаступљена пракса за просте монахе, док се свештенослужитељи причешћују и до 2-3 пута у седам дана. У Тројице Сергијевој Лаври свештенослужитељи се обично причешћују 2-3 пута недељно, док се прости монаси причешћују не ређе од једном у 15 дана. Слична пракса као и у Лаври Св. Сергија Радоњешког, заступљена је у Кијево Печерској Лаври. И тамо се свештенослужитељи причешћују неколико пута недељно а прости монаси углавном једном у 7 или једном у 15 дана.

На крају овог веома кратког осврта на владајућу литургијску и пастирску праксу у Русији, напоменимо и то да у оквиру РПЦ постоје и такви манастири, као на пример Валаам, где манастирска братија чак и четири пута недељно може да приступи Светим Тајнама Тела и Крви Господње. Сличну праксу смо сусрели и у женском манастиру, Светојезерској Иверској Пустињи, где сестре, ако желе, могу да се причесте и по два до три пута недељно.

Да смо имали више времена обићи скоро бескрајна пространства Свете Русије, вероватно би срели и још по неку сличну обитељ. Но, и оволико је довољно да схватимо да је, свеукупно посматрано, литургијски живот у Русији изузетно динамичан, те да је литургијско-пастирска пракса у РПЦ дубоко Предањска и Светотајинска.

Посматрајући овако жив, активан, ревносан и Светој Евхаристији окренут однос једног руског свештеника, монаха или верника, и ми се можемо у потпуности сложити са радосним и поучним речима недавно упокојеног великог и богоносног руског баћушке, старца Николаја (Гурјанова). Он је једанпут на питање неког новинара: „Када ће Русија Васкрснути”, одлучно и јасно одговорио: „Света Русија је жива, и она никада и није умрла”. А жива је управо Христом Богом, Светим Тајнама Цркве Njегове и светим врлинама њеног свештенства, монаштва и верног народа.

СВРШЕНИ СТУДЕНТИ

МОСКОВСКЕ ДУХОВНЕ АКАДЕМИЈЕ,

ЈЕРОМОНАХ ПЕТАР (ДРАГОЈЛОВИЋ),

САБРАТ ЦЕТИЊСКОГ МАНАСТИРА

ВЛАДЕ КАПЛАРЕВИЋ

ФУСНОТЕ:

1 Овде пре свега мислимо на следеће. Наиме, неретко се примећује да поједина наша браћа и сестре на Литургијским сабрањима, као да су оковани неким страшним и дебелим мисаоним узама, те у својој неопитности и духовној неслободи сматрају да се Живи и Свеслободни Бог може уоквирити у њихове круте и самонаметнуте умне оквире и подвести под неку свеопшту и свеобавезујућу чаробну формулу за испуњавање, која ће их, као у некој руској бајци, учинити „достојнима» Светиње над Светињама, Пресветог Тела и Пречисте Крви Господа Исуса Христа.

2 Ово је потпуно разумљиво ако се узме у обзир веома хладна и оштра руска клима.

3 Недавно нам је један наш пријатељ из Москве, иначе Србин ожењен Рускињом, посведочио, да се он у свом храму, у главном граду Русије - Москви, некада причешћује и више пута недељно, без икаквих додатних и вештачки наметнутих постова. Свештеник код кога се он исповеда рекао му је и то да не мора да се исповеда пред свако Причешће, већ да му је довољна исповест један пут недељно. Исти свештеник му је саветовао и да не узима посну храну суботом, изузев за време неког од четири годишња поста, што је сасвим у канонском духу Православне Цркве. И иначе, у историји Цркве, изузетци по овом питању, тј. упражњавање поста и суботом, не представљају правило. Они су као и неправилни глаголи у неком језику. Ретки су, али понекад дају одређено богатство једном језику. Но, треба разликовати шта је у Цркви општеприхваћено а шта представља ретке изузетке (пост суботом), и ово двоје не треба мешати, те постављати изузетке на пиједастал општеприхваћених правила, а општеприхваћене обичаје с пијадестала низлагати на ниво изузетака.

4 Овде ћемо направити мању дигресију и на кратко се осврнути на једну неправилну, али у СПЦ још увек понегде заступљену традицију, која пак није позната ни у древном Предању Цркве, ни у савременом животу РПЦ. То је традиција обавезног целонедељног поста на води за све лаике, пред свако приступање Светом Причешћу. Да промашај буде још већи, ова српска пракса важи практично за све и свакога, осим за саме свештенослужитеље?! Традиција целонедељног поста на води, без разлике за све и свакога, седам дана пред свако Свето Причешће, поред своје неутемељености у предањском животу Цркве, промовише дакле и један неоправдани ексклузивитет само за пастире словеснога стада, као да пастири, следствено Светом Писму, не би требали предњачити у свему и давати пример свакоме. Није ли Свети Апостол Павле своме ученику Апостолу Тимотеју као пастиру словеснога стада наредио: „ ..., буди образац вернима у речи, у живљењеу, у љубави, у духу, у вери, у чистоти.» (И Тим. 4; 12). Из угла Новога Завета, поставља се дакле сасвим природно питање: Откуда право појединим духовницима да оно што сами не држе захтевају да држе сви остали, и то као неку свеобавезујућу норму? Такође, ова пракса ствара веома опасан, дубоки, неприродни, саблажњиви и нејеванђелски јаз између свештенства и верног народа, чега не би смело бити у Православној Цркви.

Због таквог схоластичког и јуридичког приступа Светој Тајни Причешћа, био сам у прилици, да служећи Свету Литургију у једном женском манастиру у Србији, на позив „Са страхом Божијим вером и љубављу приступите», ни једна једина монахиња, и то на велики празник Видовдана, није пришла да се причести. Када сам после службе Божије упитао мати игуманију зашто ниједна монахиња није пришла да се причести Светим Тајнама, она ми је одговорила: „Оче, нисмо постиле недељу дана на води, те немамо Благослов да се причестимо»?! Остао сам непријатно запањен оваквим одговором који је, то је сасвим очигледно, извирао из једне трагичне и непредањске праксе.

Чудно је, али многи верници у Србији, вероватно због удаљености саме Русије, и дан данас мисле да је оваква погрешна, Црквеном Предању и Црквеном Типику потпуно супротна пракса обавезног целонедељног поста на води за сав верни народ и пре сваког Светог Пичешћа, руска. Истина је апсолутно другачија. У Русији, одговорно тврдимо, таква неправилна пракса уопште не постоји у парохијском и манастирском животу. Такву праксу не можете срести ни у једном једином манастиру или парохијској цркви.

Штавише, када смо Русима, како свештеницима тако и мирјанима говорили о овој, понегде присутној српској пракси строгог целонедељног поста на води пред Свето Причешће, са чуђењем су нас гледали и јасно нам посведочили да таква пракса не постоји нигде у Русији. Откуда се она одомаћила у СПЦ, остаје као питање за посебно истраживање. (примедба, јеромонах Петар)

5 Бденија у Русији обично почињу у 17 или у 18 часова, и трају око три часа, барем што се тиче парохијских цркава. Што се пак тиче руских манастира, Бденија обично трају око 4 сата. Сутрадан по Бденију, обично се служе две Свете Литургије, уколико је то неки већи манастир или значајнији храм који има више Олтара. Рана Литургија обично почиње у 7 часова, а позна Литургија у 10. На обе Литургије увек има верног народа који приступа Светом Причешћу, а сами верници, обично у зависности од њиховог избора, присуствују једној од ове две Литургије. Никада у Русији нисмо присутствовали Светој Литургији где није било причастника, што опет говори о изузетно развијеној евхаристијској свести православног руског народа.

6 Овде ћемо опет направити малу дигресију, пре свега, да подсетимо на древну и истински предањску хришћанску традицију још из апостолских времена, да ако се неко од хришћана није причестио у току три недеље, он више и није сматран чланом Цркве. На таквог човека се гледало као на отпалог од Ње, због велике немарности или неког неисповеђенога тешког греха. О потреби чешћег причешћивања веома су јасно говорили многи свети оци Цркве. Поменимо овде само шта је о погледу на Литургијски живот у Цркви, чак и мирјанима говорио један од великих отаца монаштва, преподобни Макарије Велики. Сетимо се само његове јасне и одлучне поуке оној несрећној жени коју прелашћени људи нису више ни могли видети у обличју жене, и која је по речима авве Макарија Великог пала у изузетно тешко искушење управо због тога што је била веома немарна, те се пет недеља није причестила Светим Тајнама.

Због такве неопрезности, духовне лењости и немарности, ова жена је потпала под страшну демонску опсенарију неког мага, који је безуспешно покушавао да је приволи на прељубу.