У трагању за вером

Вера је тајна, па чак и својеврсна света тајна. Зашто се један човек одазове на призив, а други не? Зашто један прихвати реч Божју када је чује, а други остаје глув? Зашто један, када на свом путу сусретне Бога, све одбацује и почиње да га следи, док се други одвраћа и остаје по страни? „А идући поред мора Галилејског, виде два брата, Симона, званога Петар, и Андреја, брата његова, где бацају мрежу у море, јер бејаху рибари”. Они су истога часа, оставивши мреже, кренули за Njим (в. Мт 4,18-22). У чему је тајна те спремности галилејских рибара, када су одбацили све и кренули за Христом, којега су видели први пут у животу? А зашто се богати младић, којем је Христос такође рекао: „Дођи и хајде за Мном”, није одазвао истог тренутка, него је „отишао жалостан” (в. Мт 19,21-22)? Да ли је разлог тај што су они били сиромашни, док је он поседовао „многа имања”; што они нису имали ништа осим Бога, док је младић имао „благо на земљи”?

Сваки човек има своја „блага на земљи”, било да су то новац или ствари, добар посао или живот у благостању. Господ, међутим, каже: „Блажени су нишчи духом, јер њихово је Царство небеско” (Мт 4,3), односно, блажени су они који су осетили да ништа не поседују у овом животу – чак и ако поседују много тога; они који су осетили да никакво овоземаљско поседовање не може човеку да замени Бога. Блажени су они који иду и продају све своје богатство да би задобили јединствени, скупоцени бисер – веру (в. Мт 13,45-48). Блажени су они који су познали да су без Бога сиромашни, који су Га свом душом, свим умом и вољом били гладни и жедни.


Реч о вери никада се није могла лако разумети. У наше време, међутим, људи су у тој мери преплављени проблемима овоземаљског постојања, да многи једноставно никада и не чују ту реч о Богу, нити се замисле над њом. Повремено се религиозност сведе на то да људи прославе Божић и Васкрс и да обаве још понеки обред, и то само зато „да се не би одвојили од својих корена”, од националних традиција. Догађа се понегде и да религија постане ствар „моде”, па многи у цркву одлазе и зато да не би заостајали за суседима, али да су им при том најважнији посао и професија. „Пословни људи” – то је посебна генерација људи савременог доба, и за њих не постоји ништа осим њихове функције у неком „послу”, „бизнису” који их у потпуности апсорбује, не остављајући ни најмањи предах или паузу, неопходне да би зачули глас Божји.

И поред тога – ма како то апсурдно изгледало – усред метежа и убрзаног ритма послова, догађаја и утисака, људи у свом срцу успевају да чују тајанствени призив Божји. Тај призив се, можда, не поистовећује увек са идејом о Божанству, и често се догађа да га људи субјективно прихвате као неко незадовољство, као унутрашњи немир или трагање. Тек када прође неколико година, човек постаје свестан да је читав његов претходни живот био непотпун и окрњен управо због тога што у њему није било Бога, без којега нема и не може ни бити пуноће бића. „Ти си нас створио због Себе”, каже блажени Августин, „и неспокојно се мучи наша душа, док се не успокоји у Теби”.

Божји призив могао би се упоредити са стрелом којом Бог, као искусни ловац, „рањава” човекову душу. На души се тада појављује рана која крвари и не зацељује, и та рана присиљава душу да, заборављајући на све, потражи лекара. Душа онога ко је осетио призив, бива несавладиво привучена ка Богу. „Помисли такве душе”, пише преподобни Макарије Египатски, „пламте духовном љубављу и незадрживом тежњом за све славнијим и светлијим красотама духа; њу мучи несавладива љубав за небеским Жеником, и она се отима ка узвишеном и великом, што се више не може исказати речима, нити се људским умом може разумети... У божанском Духу садржи се, наиме, многолика и неисцрпна, неизрецива и незамислива лепота која се открива достојним душама на радост и насладу, живот и утеху, како се чиста душа, коју у сваком часу мучи најсилнија и најватренија љубав према небеском Женику, никада више не би осврнула на земаљско, него да би је у потпуности обузела чежња за Njим”.

РАЗНОЛИКОСТ ПУТЕВА

Људи приступају Богу различитим путевима. Понекад сусрет са Богом бива изненадан и неочекиван, а понекад припремљен дугим путем трагања, сумњи и разочарања. У неким случајевима, Бог „пресретне” и изненади човека, а у неким – човек проналази Бога, сам се обраћа к Njему. До тог обраћања може доћи пре или касније, у детињству или у младости, у зрелом добу или у старости. Не постоје два човека која су Богу приступила истим путем, нити постоји тако утабан пут по коме би један могао да иде уместо другога. Сваки човек је први који пролази тим путем, сваки је дужан да тим путем прође сам и да пронађе свог личног Бога, којем говоримо: „Боже, Ти си Бог мој” (в. Пс. 62,1). Бог је један и исти за све људе, али Njега морам да откријем ја, и Он мора да постане мој.

Један од примера изненадног преобраћања је апостол Павле. До свог апостолства, он је био правоверни Јеврејин и мрзео је Хришћанство као штетну и опасну секту. Тако је пошао и у Дамаск, „одишући претњом и убиством” и намеравајући да Цркви нанесе много зла. И док се кретао према граду, „изненада га обасја светлост са неба, и паднувши на земљу чу глас где му говори: Савле, Савле, зашто Ме гониш? А он рече: Ко си Ти, Господе? А Господ рече: Ја сам Исус Којега ти гониш” (Дап 9,1-5). Заслепљен божанском светлошћу, Савле је изгубио вид – три дана ништа није видео и за то време нити је јео, нити пио. Затим је примио св. Крштење, прогледао и постао апостол Христов – онај којем је било додељено да се „више од свих” потруди на проповедању Јеванђеља (в. 1Кор. 15,10). Одмах после свог крштења, он је пошао да проповеда оног Христа, који се открио лично њему, који је постао његов Бог.

Ево и примера нашег савременика – митрополита сурошког Антонија (Блума). Он је у детињству био неверујући, и оно што је тада слушао о Христу није у њему побудило никакве симпатије према Хришћанству. Једном приликом, збуњен проповедањем неког свештеника, одлучио је да провери да ли је Хришћанство заиста тако непривлачно као што га представљају у сладуњавим причама. Узео је Нови завет и одабрао најкраће од четири Јеванђеља како не би губио много времена, а онда се латио читања. „Док сам читао Јеванђеље по Марку”, говорио је он сам о томе, „између прве и почетка треће главе изненада сам осетио да Неко невидљиво, али апсолутно приметно стоји са друге стране стола пред којим сам седео. Подигавши очи, ништа нисам видео, ништа нисам чуо, никаква чулна опажања нисам имао, али је постојала апсолутна увереност да са друге стране стола стоји Исус Христос. Од тада је за мене започео читав преврат... Осетио сам да за мене не може да постоји ниједан други задатак у животу, осим да са другима поделим ту радост која преображава живот и која се мени открила познањем Бога и Христа. Тада сам, будући још младић, и правовремено и неправовремено, у школској клупи, у метроу и у дечјим камповима, почео да говорим о Христу, о томе како ми се Он открио као живот, као радост, као смисао, као нешто толико ново да је све обнављало. Могао сам да, заједно с апостолом Павлом, кажем: ‘Тешко мени ако не проповедам Јеванђеље‘ (1Кор. 9,16). Тешко мени, јер ако то чудо не бих поделио са другима, онда би то био злочин пред Богом, као и пред људима који у овом тренутку и по васцелој земљи жуде за живом речју о Богу, о човеку и о животу...”   

Разуме се да обраћање Богу не бива увек изненадно и неочекивано: најчешће се догађа да човек дуго тражи пре него што пронађе. Блажени Августин је морао да прође кроз многе заблуде и искушења, морао је да прочита мноштво богословских и философских књига пре него што је, у старости од 33 године, схватио да не може да живи без Бога. У наше време, догађа се да људи започну да трагају за неком апстрактном истином посредством књига, а да дођу до откривања Бога као Личности. Понекад Хришћанству приступају и идући „околним” путевима: посредством источњачких религија и култова, посредством будизма и јоге. Неки, опет, приступају Богу после преживљене катастрофе: губитка блиске особе, патње, болести, рушења нада. Када се нађе у несрећним околностима, човек осећа своју ништавност и схвати да је изгубио све, да нема ништа, осим Бога. Он је тада у прилици да ка Богу завапи де профундис – из дубине (Пс. 129,1), из бездана туге и безнађа.

До обраћања Богу може да дође и захваљујући сусрету са истински верујућом особом – са свештеником или побожним мирјанином. Христос је рекао: „Тако да се светли светлост ваша пред људима, да виде ваша добра дела и прославе Оца вашега Који је на небесима” (Мт 5,19). Ако би хришћани блистали божанском светлошћу, ако би се у њиховим очима одражавала божанска љубав, било би то најбоље сведочанство о Богу и најбољи доказ Njеговог постојања. Један младић је одлучио да живот посвети Богу пошто је видео свештеника који се пред његовим очима преобразио, слично Христу на Тавору, и заблистао небеском светлошћу.

Најзад, постоји и, како се чини, најприроднији пут ка Богу: дете се рађа у религиозној породици и одраста као верујућа особа. И поред тога, иако је човек веру могао и да добије од предака, он је мора осмислити и дубоко доживети, она мора да постане део његовог сопственог искуства. Познати су и случајеви да су из религиозних, па чак и свештеничких породица, излазили атеисти: довољно је да се сетимо Чернишевског и Доброљубова, који су потицали из свештеничког сталежа, али су раскинули са религиозношћу својих предака. Нико се не рађа као верујући. Вера се даје, али се даје због напора и подвига онога који је почео да трага за њом.

ФИЛОСОФИЈА ТРАГА ЗА ТВОРЦЕМ ВАСЕЉЕНЕ

Колико год да човек живи на земљи, њему је свагда била својствена тежња да пронађе истину, да осмисли своје постојање. У старој Грчкој, философи су се бавили испитивањем стварања света и његових закона, а такође и испитивањем човека и закона његовог мишљења. Надали су се да ће на основу тога досегнути знање о првим узроцима свих ствари. Njихова разноврсна сазнања обично су била сједињена са аскетским животом и молитвом, без којих се не може достићи очишћење ума, душе и тела, или катарза. Изучавајући видљиви свет, философи су закључили да у васељени ништа није случајно, да сваки детаљ има своје место и да испуњава своју функцију, потчињавајући се строгим законима. У свету је све тако хармонично и сврховито да су га у старини називали „космосом”, односно лепотом, редом и хармонијом, као супротност „хаосу”, тј. нереду и дисхармонији. Космос су замишљали као огроман механизам у којем делује један ненарушиви ритам; међутим, сваки механизам неко мора да створи, због чега су философи дијалектичким путем дошли до идеје о једном Организатору васељене. Платон Га је називао творцем, Оцем, Богом и Демијургом, термином који означава Створитеља или Господара. Платон је живео у земљи у којој је неподељено владало многобоштво; философија формално није одбацивала богове, али је признавала да над њима постоји виши Разум. У Платоновој космологији, на пример, богови имају оне улоге које су по нечему сличне улогама анђела у монотеистичким религијама: Демијург их је створио и Он им заповеда, док они служе Njеговој вољи. Античка философија је, дакле, у ликовима својих најбољих представника превазишла многобоштво и приближила се истини о једном Богу. Она се путем дијалектике приближила оним истинама које ће коначно бити откривене у Хришћанству – о једноме Богу, Творцу света, о божанском Логосу-Сину, о Пресветој Тројици. Није случајно што су ранохришћански писци називали философију „хришћанством пре Христа”. „Иако античка философија не садржи истину у свој њеној величини... она је, и поред тога, рашчистила пут ка Христу”, говорио је св. Климент Александријски. Многи Оци и учитељи Цркве приступили су Цркви проучавањем философије, или бар тиме што су се увек с великим поштовањем односили према њој (св. Јустин Философ, св. Климент Александријски, блажени Августин, св. Григорије из Нисе, Григорије Богослов...). У припратама древних храмова, упоредо с мученицима и светима, били су изображавани Сократ, Платон и Аристотел, као претече и први весници Истине.

БОГООТКРИВЕНА РЕЛИГИЈА

Већина народа који су живели у дохришћанском свету, налазила се у тами многобоштва. Ако су се и могли наћи поједини светли умови, слични грчким философима, њихова проницања остајала су најчешће претпоставке разума који спекулише, а Бог Творац изгледао им је далеко и апстрактно. Неки су чак сматрали да је Бог само створио васељену, да је, да тако кажемо, само покренуо механизам, и да се више не уплиће у животе људи, препуштајући их вољи „судбине” – „усуда”.

Постојао је, међутим, један изабрани народ којем је Бог поверио скривено знање о Себи, о стварању света, о смислу постојања. Стари Јевереји нису Бога познавали на основу књига или расуђивања мудраца, него на основу сопственог, многовековног искуства. Они су имали Велику Књигу – Библију, коју нису измислили људи, него им је дата са небеса, у непосредном откривењу од Бога. Ноје, Аврам, Исак, Јаков, Мојсеј, Илија и многи други праведници и пророци нису једноставно размишљали о Богу или Му се молили – они су Бога видели сопственим очима и беседили с Njим лицем у лице (в. 1Мојс. 17,1-4;7). Јевреји су Бога називали Богом отаца, тј. Богом предака, и свето су чували завет поверен њиховим очевима. Сва откривења Бога у Старом завету имају лични карактер. Бог се човеку не открива као апстрактна сила, него као живо Суштаство које говори, чује, види, мисли и помаже: „И Мојсеј говораше, а Бог му одговараше гласом... Тада рече Бог све ове речи говорећи: Ја сам Господ Бог твој... и немој имати других богова поред Мене... И  народ стајаше издалека, а Мојсеј приступи к мраку у којем беше Бог” (2Мојс. 19-20). Мрак у датом случају означава тајну: иако се јавља човеку, Бог остаје тајанствен и несхватљив. Нико од људи није смео да се приближи Синајској гори „да не би умро” (2Мојс. 20,19), јер „не може човек Бога видети и остати жив” (2Мојс. 33,20). Другим речима, иако је Мојсеј видео Бога, суштина остаје неприступачна за људско виђење...

У животу израиљског народа, Бог је имао живо и делатно учешће, али оно што највише запрепашћује у богооткривеној религији, јесте чињеница да Бог остаје под покровом тајне и непознат, док је истовремено толико близак људима да они могу да Га називају „наш Бог” и „мој Бог”. Управо то и јесте онај понор који дели откривење Божје и сва достигнућа људске мисли. Бог философа остаје апстрактан и нежив, док је Бог откривења живи, блиски и лични. И један и други пут воде ка разумевању тога да је Бог непојмљив и да је Он тајна, с тим што философија оставља човека у подножју горе и не допушта му да оде даље, док га религија води до врха, где Бог „живи у мраку”; она га уводи у облак, то јест изнад свих речи и разумских закључивања, одшкринувши пред њим тајну Бога.

Епископ Иларион Алфејев