Поводом радова широм Свете Горе, биограф каже: „У гори Атонској нема ниједног манастира кога (Милутин) не обдари и не приложи сасуде црквене и сваке друге богате потребе, које су на нужну потребу да се хране... Хиландар од основа подиже цркву у име Пречисте и Многоопеване Богоматере. Њој равне нигде, да све који посматрају њу у удивљење и чуђење привлачи...”
У оба случаја, и оном што је ван Хиландара широм Свете Горе учињено у Савино време, и сто година касније, у доба краља Милутина, њиховим доброчинствима се губи траг.
У црквеном градитељству старе српске државе до краља Милутина уочава се неколико слојева. Синови и биографи оснивача династије, Стефана Немање, у својим делима доста пажње посвећују очевом задужбинарству. У тим набрајањима, Немањиној главној задужбини придаје се мало пажње и све се своди само на једну реченицу:
„И поче зидати храм Пресвете у Ибру, на реци по имену Студеница”. Даље следе дарови ван земље, где се помињу скоро сва она места о којима говори и потоњи архиепископ Данило у житију краља Милутина. ИГУМАНИ ШЕСТ МАНАСТИРА
Тринаеста глава Студеничког типика помиње игумане шест манастира (Рас, Градац, Топлица, Кончул и два из Дабра) који узимају учешћа при постављању архимандрита манастира Студенице. Кроз наредних сто година, број манастира неће се брзо увећавати. Бањска повеља краља Милутина у односу на Студенички типик „додаје” само четири нове обитељи – Милешева, Градац, Сопоћани, Бањска. Реч је једино о владарским гробним храмовима.
До повећања броја манастира долази стицањем скопске области за око једну трећину, јер се у списку из Бањске повеље помиње пет манастира са тог подручја – Скопље, Нагоричино, Модрич, Тетово и Гостивар. Они се налазе на подручју једне скопске епархије. Српског краља ту очекује двострук посао. Он ту затиче друкчији систем манастирске организације, са великим бројем мањих монашких заједница које се, и тако уситњене, називају манастирима.
У новим приликама статус манастира задржаће само поменутих пет, а остали ће постати метоси, што не значи да се о њима неће водити рачуна. Због тешких општих прилика, византијска држава њима није могла да посвети потребну пажњу, и они су доспели у тешко стање, а потом, у оквиру општег таласа обнове за време краља Милутина, доживљавају свој препород.
У погледу катедралних храмова, ту се бележе мале промене у односу на стање из светосавског периода кроз цело трајање старе српске државе. У матичним областима накнадно је настала само Бањска епископија, као дело кратковременог и неуспелог експеримента, не зна се тачно када. Парадокс је да је она укинута баш вољом великог градитеља, краља Милутина. Стицање скопске области у списак епархија српске архиепископије уноси две нове – скопску и дебарску. Милутин ће убрзо својој новој престоници, граду Скопљу, даровати нови катедрални храм посвећен Пресветој Богородици. РАВНОТЕЖА
Само у време Милутина остварена је „равнотежа” у броју манастира и епархија – не зна се да ли се то дешава случајно, или је резултат планског деловања – а потом, бар што се централне области тиче, број епископија остаје и даље устаљен а систем манастира се мења, њихов број се повећава кроз „уситњавање” и појаву властеле као ктитора нових обитељи.
Од четранест епископија, колико их је поменуто у повељи манастира Бањске, у шест (дакле, скоро половини) прате се трагови Милутиновог рада (Ариље, Скопље, Богородица Љевишка, Грачаница, Хум, Рас). То не значи да у осталим катедралама није рађено у његово време, већ је само извесно да нема података. Остале катедрале, које су постојале тада, нису сачуване, а других сведочења нема. Исто тако, и кад је реч о манастирима (којих тада такође има четрнаест), половина од њих била је предмет Милутиновог старања, док другу половину чине релативно новије грађевине (Студеница, Милешева, Сопоћани, два Градца), те су потребе за додатним радом мале.
Штедрост краља Милутина, која се бележи као редовна појава тамо где он гради из темеља, не примећује се на објектима где се у његово време врше само мањи радови. Посебно зачуђује његов однос према првом седишту српског архиепископа, у ратовима пострадалом, манастиру Жичи, чија обнова траје споро, дуго, радом мајстора осредњих квалитета. С обзиром да је једино овде приказана свечана сцена инспирисана стиховима Божићне химне, где су приказани краљ Милутин и архиепископ Сава III, представници српског двора и архиепископ у саслужењу са другим духовницима изображеним на фресци, како певају „Слава на висини Богу и на земљи мир, међу људима добра воља”.
Додуше, Милутинов рад у Жичи није ни поменут у његовом житију, где се говори о краљевом задужбинарству. Она тада није ни манастир ни катедрала, и такође није поменут ни у списку епархија и манастира при повељи за манастир Бањску. Међутим, не разликује се однос краља и његовог биографа ни према активном седишту архиепископије у Пећи, где се такође врше радови мањег обима које изводе мајстори осредњих могућности, о којима краљево житије не говори.
Природно је да краљ поштује и посећује ово место. Ипак, сачуван је само један помен његове посете Пећи, и то у спорној Уљарској повељи. „Кад сам дошао у велику и саборну цркву архиепископију у Пећи и поклонио се божанственим и светим страшним и бесмртним и животоворним страстима Христа Бога нашега, и часним иконама и моштима светих, пољубио и часну руку светога и славнога пророка, и претече и крститеља Јована, примио уобичајени благослов од мога господина и духовнога оца тадашњег архиепископа српског кир Никодима и с њим светога Сабора српскога, од преосвећених епископа и часних и преподобних игумана”.
Поменути рашки Епископ Григорије Други, 1305. године даје свој допринос свеопштој обнови светогорског манастира Хиландара преписивањем Светосавског законоправила „из архиепископских књига”, тако да, према његовим речима, није требало страховати да ту постоји неке нетачности које би се нашле у тексту непажњом писара. |
На основу своја два сачувана записа – први на његовом препису Крмчије, и други на крсту краља Милутина – епископ Григорије се убраја у старе српске писце. Према запису са Крмчије, он би пре избора за епископа, био монах светогорског манастира Хиландара. То је скоро једини пример где је познато да је неки епископ на своју епархију стигао из Хиландара. Више се зна и говори о поглаварима који са места хиландарских игумана постају старешине Српске цркве (Јоаникије, Јевстатије I, Сава III, Никодим, Данило, Сава IV).ЗНАЊА О ЕПИСКОПИМА
Знања о епископима су скоро редовно минимална. Своде се на познавање имена епархије којом управљају, и у бољем случају познато је и тачно време столовања. На основу тога не може да се зна одакле долазе на своју епархију и колико је међу њима хиландарских монаха. Према биографу Теодосију, међу првим епископима посвећеним од Светога Саве скоро сви би били хиландарци које он доводи са собом при повратку са свог посвећења у земљу. „Дође опет у свој манастир Хиландар, поучи насамо игумана, да онима који су под њиме, сам собом показује пример сваке добродетељи, а опет братију да игумана са страхом Божијим у свему слушају, сваки мир и благослов у Господу давши. Изиђе из манастира узевши са собом оне које је знао да су подобни да их постави за епископе”.
Григоријев запис даје и једини помен хиландарског игумана Арсенија, за кога се без тога не би знало. На челу манастира налазио се кратко током 1304. или 1305. године. Без записа не би се знало ни о самом епископу Григорију. Његов претходник на трону рашких Епископа, Григорије И, познат је из списка при Синодику Православља, преко кога добијамо највише података о епископима током првих деценија постојања Српске архиепископије. Касније вести су ретке и усамљене. КАТЕДРАЛА РАШКЕ ЕПИСКОПИЈЕ
Данашња наука је доста скептична према основним тврдњама из Григоријевих записа. Његов препис номоканонског зборника представља верзију основног текста, а није верна копија неког „недодирљивог” прототипа, како то сугерише запис. Споран је и однос Еписпока Григорија према раду. Нема ту оне беспрекорности коју он тако усрдно истиче. Према савременом истраживачу, најпозванијем да оцени рад старог преписивача, „о овом сведочанству треба казати еванђељским речима: ‘Ако ја сведочим за себе, сведочанство моје није истинито‘ (Јн 5,31)”.
Григоријев препис је ипак привукао на себе пажњу руског изасланика Арсенија Суханова, који се 1653. нашао на Светој Гори ради прикупљања књига потребних за исправку црквених текстова у Руској цркви.
Потом зборник остаје у Русији где је и данас. И у великој, слободној хришћанској земљи, доживео је да буде раздвојен на два дела који иду својим путевима, што не би чудило да се тако десило у поробљеној Србији.
Остаје нејасно зашто овај епископ није ништа учинио на обнови своје катедрале, као што то раде призренски Дамјан и Сава, или Епископ грачанички Игњатије, односно нагорички игумани Антоније и Никодим, или архимандрит студенички Јован.
Седиште Рашке епископије, храм Светих апостола, спада међу најстарије преживеле грађевине чији почеци се везују за десети век, а затим могу да се прате слојеви нових радова. У време Немање и Светога Саве, она је деловала и као центар државне управе, поред тога што је била седиште епископа, али ту се при оснивању самосталне архиепископије, изгледа, није ништа радило. У таквом стању је дочекала и време краља Милутина, али је остала ван таласа обнове храмова извршеног његовим старањем. Касније већ није било прилике да се неко прихвати њене обнове, и таква је дочекала и рађање нове српске државе.
На тај начин, катедрала рашке епископије постаје својеврсни „параметар” за оцену значаја Милутиновог градитељства, и помаже да се схвати колики напредак на том подручју је тада учињен. Без Милутиновог рада вероватно би тако изгледало и седиште призренског и липљанског епископа. Исто тако, без Милутиновог рада данашњи посетилац Свете Горе вероватно би се сретао са Хиландаром онаквим како га је иза себе оставио још Свети Сава.
Поводом седишта Рашке епископије, намеће се још једно питање везано за „механизам” и процес обнове, а тиче се настанка одлуке о градњи неког значајног храма. У коликој мери се то дешава иницијативом самог краља, а колико је она резултат „сусрета” краљеве добре воље и настојања старешине неког храма који сматра да је у том месту потребна обнова? Своди ли се све на то што рашком епископу Григорију (поменутом само у запису из 1305.), или његовом наследнику, епископу Павлу, познатом из Бањске повеље и Даниловог описа сахране краљице Јелене (1314), није „сметало” стање саборног храма своје епархије, па се зато не труде да издејствују његову обнову? Не подстиче их лепота и близина Студенице, манастира Градца, Сопоћана, нити сјај из темеља обновљених катедрала моравичке, призренске и липљанске епархије.
Ако рашка катедрала није обновљена од краља Милутина, не значи да није осетила његову дарежљивост. До данас је сачуван само један крст на коме је натпис Епископа Григорија II. Верује се да је и он настао 1304/5. године, кад и препис његове Крмчије. „Овај часни крст сатвори господин краљ Стефан Урош, син великога краља Уроша, дому светих Апостола, Петру и Павлу, да му је на здравље, и на спасење, и на опроштење грехова!
И крст сатвори Епископ рашки Григорије Други, као и она удовица што две парице даде.
Ко би хтео да овај крст узме од светих Апостола или од часног дрвета, да је проклет!” |
