Pamti, Srbine, i uspravi se!

U svim hramovima, školama i kasarnama trebalo bi jednom nedeljno uvesti školski čas posvećen Kosovu i Metohiji – uspešne pismene radove učenika nagrađivati i objavljivati.

Glavu gore, Srbine! Nije gotovo kad pojedini svetski moćnici, gazeći božansku i ljudsku pravdu, kažu da je gotovo; nije gotovo ni kada pohlepni šiptarski nasilnici, ogrezli u zločine, kažu da je gotovo. Bilo bi gotovo tek onda kada bi se ti, Srbine, ne daj Bože, odrekao sebe, svog imena, svog korena, svoje pravoslavne vere, svoje otadžbine, svoje istorije, Kosovskog zaveta, kolevke koja te je zanjihala i u kojoj si primio svoj krst, kada bi se odrekao najlepšeg i najdragocenijeg dragulja koji se zove Kosovo i Metohija.
I, naravno, kada bi Gospod Bog, kome se jedino klanjamo, rekao da je gotovo. Otuda u svim našim hramovima, u svim našim svetinjama, toliki molebni Gospodu da bi nas i danas, kao u prošlim vekovima, uzeo pod svoje moćno okrilje i zaštitio od zla. I da bi nas nadahnuo Istinom i snagom kako bismo večno trajali.

PONIZILI SU NAS
Ponizili su te, Srbine, uvredili, osakatili, izdali, krv tvoju prosuli, i sada bi na srpskoj zemlji, na kostima tvojih predaka, na temeljima i tapijama tvojih hramova, da stvore neku svoju državu! I još se nadaju da će u ovoj otimačini, kakvu istorija sveta ne pamti, naći pomagače i pokrovitelje. I našli su ih u pojedinim svetskim moćnicima koji izlivaju svoj gnev i mržnju prema malom srpskom narodu s velikim moralnim vrednostima.

Iz zagrljaja su ti, Srbine, oteli najlepši dragulj, udarili su te tamo gde najviše boli, živo srce su hteli da iščupaju iz grudi, živom vatrom su hteli da te oslepe i da te, tako osakaćenog, bez moralnih vrednosti, bez jasnog vida, sa zdrobljenim nacionalnim korenom i zatrovanim izvorima naše duhovne i nacionalne svesti, prime u neku novu evropsku zajednicu!
Pitaš se, Srbine: slepilu njihovom ima li vladara? Gluvilu njihovom ima li leka? Razumu njihovom pomućenom ima li spasa? Licemerju njihovom ima li kraja? Ili nas nisu čuli ili nas nisu razumeli: KOSMET je za Srbe isto što i Jerusalim za Jevreje! Tu poruku treba ponavljati sve dok ne uzdrma njihovu svest.
Ne traži utehu, Srbine! Nema zamene za Kosovo! Jedno je Kosovo, jedna je Srbija, jedan Svetosavski put. Ko je s tog puta skrenuo, zašao je u bespuće. Taj nema ni otadžbinu, ni ime, ni svetinje, ni veru, ni etiku, ni ponos... Taj bi i kosti svojih predaka prodao.

PRETNjA IZOLACIJOM
Prete nam nekom izolacijom. Prete nama, Srbima, zato što smo protiv nasilja, pljačke, otimanja, zato što volimo slobodu, zato što ne mrzimo ljude, ali mrzimo zlo u ljudima. Prete nama izolacijom. A nas, Srbe, na krst raspinjali, na kolje nabijali, jataganima glave odsecali, noževima sekli komade tela tražeći da se odreknemo svoje pravoslavne vere, decu našu u živi oganj bacali...
Bože, znaju li išta o nama ovi što nam prete izolacijom? Pa, znaju li šta je sve tutnjalo ovom planetom? I ovom Srbijom? Ovu zemlju su gazili veziri i paše, carevi i kraljevi, ubice i tamničari, otimači i probisveti, junaci i ulizice, veliki ljudi i sitne duše, tuđinci i branitelji otačastva, trećepozivci koji su govorili da Bog čuva Srbiju, a oni ćupriju...
U minulim vekovima bile bune i ustanci, besneli ratovi i odjekivali sindžiri, nicala vešala, košena nova žrtvena polja, nestajali narodi i države, iščezavale imperije, tonuli u zaborav nasilnici i osvajači, goreli ljudi i gradovi, gašena vekovna srpska ognjišta, umnožavana gubilišta i logori, reke valjale ljudske glave, na stotine hiljada i na milione ljudi gutale užarene peći. Pravda, Božja i ljudska, stizala zločince, neki se još kriju, neka zlodela nisu kažnjena, ali njihovi počinioci nemaju spokoja. Šta sve nije prošlo, šta sve nije protutnjalo ovom zemljom Srbijom, ali Srbi, uprkos tolikim patnjama i iskušenjima, preživeše i ostadoše na vrhuncu moralnih vrednosti.
Sada bi da zaboravljaju da je Majka Jevrosima bila učiteljica morala celoj Evropi! Zaboravljaju šta su sve o moralnim vrednostima srpskog naroda rekli njegovi najveći prijatelji i njegovi najveći neprijatelji.
Neće Srbija propasti. Jeste ovaj udarac surov, jeste bolni krik stigao od Boga, ali nam se vratio s blagoslovom da povratimo što su nam oteli. Bog je ukrasio ovu Srbiju raskošnom lepotom i velikim darovima, pa ni On, Gospod naš živi, neće dozvoliti da ovom lepotom upravlja neka puzajuća šuša ili grupica očajnika kojoj je mrsko sve što je srpsko.
Seti se, Srbine, jeseni 1915. godine: Vojska, Vlada, regruti, mladost, Vrhovna komanda, Kralj – sve se to povlačilo iz otadžbine pred najezdom austrijskih, mađarskih, nemačkih i bugarskih armija koje su pretile okruženjem i uništenjem. U pamćenju potomaka ostala je njihova poruka: „Ko god ne zna šta su muke teške, neka pređe Albaniju peške”. Tri godine je Kraljevina Srbija bila pusta zemlja – Srbi su bili u tuđim zemljama. Okupatorske komande objavile da srpska vojska više ne postoji, da je uništena, da postoje samo neki bedni ostaci koji lutaju bez nade za spas. Tako je pisao neprijatelj. Jeste srpska vojska stradala, i jeste svojim kostima obeležila taj marš smrti, ali, posle tri godine ono što je ostalo od srpske vojske bilo je dovoljno da potpuno uništi dve carevine i jednu kraljevinu i da baci na kolena bugarske, nemačke, austrijske i mađarske armije.

BOG NAS NIJE ZABORAVIO
Bog nije zaboravio Srbiju, a Srbi ne bi trebalo da zaborave one koji su decenijama uvećavali njihovu nesreću. Seća li se još neko pesme: „Mi imamo tri najveća sina – Enver Hodžu, Tita i Staljina”! Pevali su je oni sa srpskim imenom i prezimenom. Pevali su Srbi i Veli Devi, visokom komunističkom funkcioneru u Prištini: „Srbija nam sada peva – da nam živi Veli Deva...”
Sećaš li se, Srbine, govora koji je komunistički general Enver Hodža održao našim vojnicima na Banjici u proleće 1945. godine? Govor o bratstvu-jedinstvu albanskog i srpskog naroda. U Tiranu se vratio okićen Ordenom narodnog heroja Jugoslavije. U isto vreme, na istom mestu, Josip Broz je rekao da Srbija nema čemu da se nada, da za nju neće biti milosti, dok je Milovan Đilas bio sasvim jasan i precizan: „Srbiji nije dovoljno puštena krv...”
Srbiji je neprekidno puštana krv. Juče i danas. Sve je posledica davno iskovanog bratstva i jedinstva Srba i Šiptara, koju su kao zenicu svoga oka čuvali srpski bezbožnici.

SRPSKI BEZBOŽNICI
Srpski bezbožnici su svojim novim bratstvenicima pokazali kako se ruše srpske svetinje: srušili su pravoslavni hram u Đakovici 1943. godine, i na temeljima tog hrama, na opšte zadovoljstvo svojih šiptarskih bratstvenika, podigli javni klozet! Crkva je kasnije obnovljena, ali su je Šiptari, poučeni od srpskih bezbož­nika, ponovo srušili 1999. godine.
Jednu od najvećih svetinja, Visoke Dečane, srpski bezbožnici pretvorili su u političku školu „Josip Broz Tito” – šta su sve činili Brozovi kursisti, teško je opisati. U to vreme, u Dečanima su bila samo tri monaha – najstarijeg, arhimandrita Gavrila Kovačinu, koji se bunio zbog skrnavljenja svetinje i neviđenog nasilja, srpski bezbožnici su vezali i otpremili u robijašnicu Sremske Mitrovice, gde je i umro.
Bezbožnici su našu svetu Gračanicu pretvorili u krvavu tamnicu u kojoj je lomljena kičma onim Srbima koji za bratstvenike nisu mogli da prihvate šiptarske zločince koji su progonili i ubijali srpski narod na Kosovu i Metohiji.
Koliko si se puta zgranuo, Srbine, kad si video koji pojedinci i časopisi na Kosovu i Metohiji nose Vukovu nagradu! To ne spada samo u sramotu, to spada u velike grehove. Sećaš li se, Srbine, pesme „Simonida” Milana Rakića? Pesnikove reči ovako glase: „Iskopaše ti oči, lepa sliko / večeri jedne na kamenoj ploči / znajući da ga tad ne vidi niko / Arbanas je nožem izbo oči...” U novom preštampavanju ove pesme dežurni čuvari šiptarsko-srpskog bratstva i jedinstva izbacili su reč „Arbanas” i umesto nje ubacili reč – „neznanac”!
Kad je zapaljen konak Pećke patrijaršije, i kad se saznalo da je palikuća sestrić Sinana Hasanija, visokog partijskog funkcionera, jedan srpski general je upozoravao da se o tome ne talasa, jer to, govorio je, može da poremeti bratstvo i jedinstvo Šiptara i Srba! To isto ponavljao je i kada su šiptarski zločinci osakatili Đorđa Martinovića – seća li se još neko, osim reditelja Bajića, ovog mučenika?
Usred Beograda, od svojih đaka u sedmom razredu, nastavnica traži da nabroje imena rodoljuba u Kosovskom boju. I đaci nabrajaju po sećanju: Miloš Obilić, Car Lazar, Toplica Milan, Kosančić Ivan, devet Jugovića... Na to nastavnica kaže da greše, jer su rodoljubi samo sluga Goluban i sluga Milutin, a ostali su pošli u boj da bi odbranili svoje kuće, imanja, bogatstvo...
Kako da izbegnem narodnu poslovicu o zlom rađenju i gotovom suđenju? Da citiram Njegoša: „Ne bojim se vražijega kota / neka ga je ka na grani lista / no se bojim od zla domaćega...” A domaće zlo, koje se ne može i ne sme sakriti, utiralo je puteve ka ovim surovim događajima koje nas u talasima decenijama zapljuskuju.
Sećaš li se, Srbine, 1978. godine, kada je prećutana stogodišnjica nezavisnosti Srbije, a te iste godine gotovo sve novine u Beogradu obeležile su stogodišnjicu Prizrenske lige! A Prizrenska liga ima nepromenjen cilj: proterivanje poslednjeg Srbina s Kosova i Metohije i stvaranje velike Albanije.
Šta tek da se kaže o onim Srbima koji slave Šotu Galicu, koja se dvadesetih godina prošlog veka odmetnula od vlasti i sa svojim mužem, Azemom Bejtom, činila neviđena zla nad srpskom decom. Poslednji njen zločin bio je spaljivanje šest živih srpskih dečaka, i dok su njihova tela gorela u plamenu, ona je igrala i pevala, pa je ta pesma i igra nazvana njenim imenom. Njenog muža i nju jedva su likvidirali srpski žandarmi. A jedna nevesta u Kraljevu tražila je nedavno od pevača Jorovića da njeno svadbeno veselje uveliča – šotom. Pevač je odbio i rekao da on ne slavi srpske krvnike, što je mladu uvredilo.

SLOGA
Neki kažu da nam je sada najpotrebnija sloga. Sloga, svakako, ali sloga srčanih, uspravnih, hrabrih, dostojanstvenih, nepotkupljivih ljudi, koji se živim Bogom zaklinju da će se do poslednjeg daha boriti za povratak časti i dostojanstva i celovitu otadžbinu. U Srbiji ima takvih ljudi.
Ima u zemlji Srbiji i trgovaca nacionalnim dobrima, lažnih vernika i parada Srba, lažnih patriota bez psihološke kičme – otuda se lako savijaju do crne zemlje svakoj zemaljskoj sili, ne znajući da je sve prolazno i da je večan samo Bog.
Izvesno je: spokoja neće biti. Neće ga biti ni za Srbe ni za Šiptare. Šiptari znaju da su otimači, Srbi znaju da im je oteto. Zato Srbi pevaju himnu Bogu Pravde. I uzdaju se u generacije koje pristižu – uvećaće se nada ako se u svim pravoslavnim hramovima i u svim školama i kasarnama uvede, bar jednom nedeljno, školski čas posvećen Kosovu i Metohiji.