Nacionalista evropske provenijencije

Glumac i producent Tihomir Arsić odavno se oprostio od filma i pozorišta. Posle dve decenije glumačkog rada, potom scenarističkog i rediteljskog („Uslovna sloboda“), njegova pojavljivanja u glumačkom poslu su sporadična.

 Ne igra u domaćim TV serijama, ne snima reklame. Poslednju pozorišnu premijeru imao je pre desetak godina i kaže: „Čini mi se da je za zbirku bizarnih rekorda zanimljiv podatak da sam ja jedini zaposleni glumac u Narodnom pozorištu, a možda i u Srbiji, koji se poslednji put pojavio pred publikom pre deset godina. Igrao sam kneza Miškina u „Idiotu“ i osvojio nagradu „Raša Plaović“ kod nas, a „Zlatnog viteza“ u Moskvi. Posle im nisam bio simpatičan, šta li? Možda zato što nisam bio „dežurni Evropejac“, a u našoj branši je, po svemu sudeći, sramota biti Srbin“. Nedavno je u svom pozorištu „Skolište“ otvorio školu glume za decu. - Kako se obični građani danas mogu ličnim gestom boriti za Kosovo i Metohiju?

- Ja sutra, u zoru, vodim na veliki miting u Mitrovicu svo četvoro svoje decu - Milicu koja ima 21 godinu, Lenku kojoj je 15, Veru koja ima sedam i Arsenija koji ima tri ipo godine. Hoću da moja deca, koja govore veći broj stranih jezika nego što pojedine „demokratske stranke“ imaju glasača, budu zajedno sa svojim narodom. Moja porodica i ja se svakog jutra probudimo srećni što smo Srbi. Ono što mi se kao Srbinu dešava s kosovskim progonom duboko potresa moju dušu i stabilnost mene kao čoveka, roditelja i profesionalca do te mere da sam uveren da mi je ugroženo zdravlje. Nas su, ne tako davno, naterali da pristanemo na ideju o „samopovređivanju“ - sećate se sirotog Đorđa Martinovića, kome je posle pet nalaza različitih lekarskih komisija „ustanovljeno“ da je sam sebe povredio. Danas isto tako hoće da nam prikače ideju o „samoizolaciji“. Samopovređivanje jednako samoizolacija. Ko to, prijatelji moji, ima mazohističku potrebu da sam sebe izoluje? Vodimo svoju decu na Kosovo i pokažimo im da znaju i pamte zbog čega je Kosovo sveta srpska zemlja. Suludo je imputirati srpskoj nacionalnoj ideji samoizolaciju. To je deo propagandne mašinerije nazovi „evropskih snaga“ koje su dale završni udarac u procesu gubitka Kosova. Sa žaljenjem sam slušao neke političare koji tvrde da smo mi izglasali vojnu neutralnost, a oni bi tako lako u NATO. Svako bi tamo odakle mu dolazi platica. Srbija ne treba u NATO, pogotovo ne na današnji dan kada se završava devet godina od kada nas je „Milosrdni anđeo“ pogledao.
Dolazile su i druge siledžije i drugi agresori na Balkan, pa su odlazili. Tako će otići i ovi. Za Turke nam je trebalo 500 godina, i ove ćemo oterati.

- Kakvu poruku šalju Srbi sa mitinga Srpskog nacionalnog veća?
- Ja ne mogu drugačije osim da ujutro spakujem svoje četvoro dece i odem dole i kažem: Gospodo strani nalogodavci i domaći poslušnici, ja sam doveo mojih četvoro. Pipne li još neko nekog Srbina, upotrebi li neko silu prema mojoj srpskoj braći, eto nas milion ipo Srba 28. juna sa tri miliona svoje dece na srpskom Gazimestanu. Spreman sam da posvetim ovo vreme da ih zaista dovedem na Gazimestan radi Srbije.

I EGZIT I GUČA
- Duboka politička podela našeg društva oko nacionalne strategije u okolnostima otimanja dela države dobiće svoj epilog na skorašnjim izborima na svim nivoima. Založili ste svoj autoritet podrškom nacionalno demokratskoj opciji. Kako će se Srbija opredeljivati?
- Moje predviđanje je da će Srbija glasati na svim nivoima tako da omogući formiranje nacionalno demokratske vlade koja će biti nacionalno odgovorna vlada. To uopšte nije sporno. Kada dođemo na vlast moramo biti drugačiji od sadašnje nomenklature koja je duboko korumpirana. Naša opcija ima dugoročnu strategiju vezanu za Kosovsko pitanje i mi ćemo znati da odredimo meru nacionalnog dostojanstva koja je našem narodu potrebna u okolnostima kada jedna partija sa satelitima sprema izdaju nacionalnih interesa i poniženje. Na Kosovo Kremlj mora da pošalje kontigent vojske, kao što ga je poslao u Berlin, koji će nadzirati situaciju u srpskoj pokrajini narednih godina na mestima gde žive naša srpska braća. Jednog dana će se kosovski berlinski zid srušiti, sve će to opet biti Srbija. Naravno u okvirima Evropske zajednice, ali ponosna zemlja. Šta bi rekao pokojni Franše D’ Epere da može da vidi bataljon francuske vojske pre neki dan koji na Kosovu vrši pogrom nad Srbima, dok u SKC naša deca, među kojima i moje dete, pevaju na francuskom?! Nama treba konačno da bude jasno ko je prijatelj a ko neprijatelj, ko je za progres a ko za prodaju zemlje. Zvuče licemerno izveštaji o imovini. Ja nemam ni toliko, ali sam prebogat jer imam četvoro divne dece i osećanje zahvalnosti za svaki Božiji dan koji počnemo kao hrišćanska porodica. Duboko sam srećan što sam Srbin. Pri tome, ja sam srpski nacionalista evropske provenijencije – to znači da sam iživeo nacionalizam kao osnovno stanje i da se na tim temeljima formirao moj kosmopolitizam. Ja sam Srbin koji prvenstveno voli, poštuje i poznaje svoj nacion, njegovu istoriju, vrline i mane, što u meni stvara duhovni prostor da volim sve druge nacije, sve druge konfesije. Tome učim i svoju decu.

- Vi imate i konkretne želje kada je učešće u političkom životu u pitanju.
- Denacionalizacija srpske kulture je velika duhovna krađa. Kao gradski sekretar za kulturu vratio bih kulturni život prestonice u okvire kome pripada, da „Sterijino pozorje“ više ne otvara komad „Čikago“, da nam niko ne postavlja lažnu dilemu – Egzit ili Guča, jer je Srbin i za Egzit i za Guču. Da ne preferiramo jedno a zaboravljamo drugo, da se ljudi angažuju u struci po kvalitetu i onome što umeju i znaju, uz uslov da poštuju svoj nacion. Nacionalno-demokratski blok može Srbiju da uvede u dugi niz stabilnih godina evropskim putem. Zna se šta treba da sadrži pozorišni repertoar - Šekspira, Čehova, Tolstoja, Dostojevskog, Steriju Popovića, Nušića pa tek onda gospodo demokrate, ajmo sa vašim latinoameričkim piscima. Najpre klasika domaća i strana, pa onda sve što je novo i dobro u svetskoj dramskoj literaturi. Ne treba biti mnogo mudar pa znati da novog u svetu igre u stvari nema. Treba možda potražiti igru u sebi, a ne u pustinjama Arizone. Izgrađena nacionalna svest je jedini preduslov kosmopolitizma. Ostalo je puki interes...

- Znamo zašto političari posežu za slavom i angažovanjem poznatih umetnika u predizbornim kampanjama. Ali, zašto umetnici, kojima nije potrebna i politička prepoznatljivost za ono u čemu su sjajni, pristaju na isto?
- Političari na binu izvode putujuće pozorište u kome su rame uz rame stajali i aplaudirali najbolji srpski glumci. Glumački posao je vašarski i zabavljački od koga je u jednoj poratnoj fazi napravljena umetnost - kada su stvorene akademije koje su dobile rang fakulteta. To je po pravilu neobrazovan narod, duhovit ali ne i duhovan. Osim toga, to su ljudi koji stvarno ne traže mnogo i lako im je dati. Skloni su da u svoju imaginaciju poveruju, a političari imaju zavodljivu ideju koja ih je zavela. Ja čak ne mogu da kažem ni da mi je žao zbog toga, jer nas je s druge strane ostalo malo da se ja osećam ponosno. Razlika između Šeron Stoun i Mire Karanović je u tome što je prva rasla pored Srba a druga nije. Meni bi deca trebala da budu mnogo gladna da bih kao Mira igrao u „Grbavici“. Tvrdim da ukoliko budem bio u prilici da o tome odlučujem, svako od njih koji donese kvalitetan scenario koji u kinestetičkom, estetskom, umetničkom i kreativnom smislu afirmiše Srbiju a ne vređa je, boriću se da se taj film realizuje.

- Kako smo se kao narod postavili prema izazovima duhovnosti u 21. veku?
- Nemojte pitati mene grešnika i pokajnika. Možda baš iz tog osećanja pokušavam da Bogu na istinu odem što čistiji.
nIz dva braka imate četvoro dece koje vaspitavate u velikoj harmoniji. Biljana Krstić, prva supruga poštuje i hvali Vaš predan odnos prema okupljanju porodice. Sa balerinom Jelenom Ćosić imate malu decu koja su jako vezana za starije sestre. Kako Vam to uspeva?
- Ja sam inspirator toga što su moja deca zajedno, što ni jednog trenutka nije bilo nikakve mržnje jer beskrajno poštujem obe majke moje četvoro dece i u stalnoj sam brizi sa njima oko dece. Majkama pripada zasluga što je sve tako harmonično. Osim toga, ne treba biti mnogo mudar pa shvatiti da njih dve moraju da budu takve kakve jesu - to je u interesu njihove dece. To je jedini mogući put, sve ostalo je patologija. Ne možemo se svetiti deci zbog svojih nesporazuma. Živimo zemaljski život u kome ima trenutaka kada neka strast ovlada nama, možda neiskustvo, možda pretpostavka o ljubavi... a ljubav nadilazi odnos između muškarca i žene i ima mnogo šire dimenzije. Čovek shvati da posesivnost kao majka i ljubomora kao maćeha ne mogu u isto vreme da funkcionišu.
Biljana je dirljivo čista i anđeoska duša, biljur i izvor tako nepatvoren i blistav. I uopšte joj nije bilo lako da doživi Pravoslavlje u ateističkoj porodici. Ali, nikada neću zaboraviti čudesan sunčev zrak koji je obasjao njene oči prilikom krštenja u manastiru Ćelije. I suze koje su joj se skotrljale niz lice dok je krštavao tada otac Atanasije. Bilja je toliko čista da uopšte nije bilo teško približiti je Pravoslavlju. Imao sam sreću da me je vaspitavala majka – autentična, izvorna pravoslavka. Datum se u našoj kući merio prema crkvenom kalendaru i praznicima. Znalo se pravilo - u nedelju po belu košulju pa u crkvu. Ocu, koji je bio šofer u policiji jasno je rekla - ti radi sa tvojom partijom šta hoćeš, ali Svetu Petku ima da slaviš dok ti je majka živa u ovoj kući i zbog naše dece. Tako je i bilo.
Potpuno je identičan slučaj i sa drugom suprugom Jelenom, prvakom baleta pozorišta na Terazijama. Moja žena je kao i ja srpski nacionalista evropske provenijencije i tako mi vaspitavamo dvoje male dece. Svo četvoro moje dece su otvarajući usta prvo naučila da izgovore „Oče naš“.

SRBIJA U SRCU
- Živite u porodičnoj kući u Belanovici, sa komšijom koji je prvi čovek srpske vlade.
- Mi svoj izlaz tražimo ovde, ovo je naš „Egzit“ – kod nas se trava plasti, kosi i balira. Spas je za nas u zdravoj deci, zdravom duhovnom okruženju i poštovanju tradicionalnih vrednosti uz vrednovanje svih mogućih evropskih tokova svega onoga što civilizacija svojim tehnološkim razvojem nameće kao neminovno. Deca i mi postimo, vodimo liturgijski život, volimo našu Crkvu. Kod nas je vrhunac kriminala krađa kukuruza. Osnovao sam narodni sabor „Zmajevci“ koji se već nekoliko godina zaredom održava u Belanovici, varoši na obroncima Bukulje i Rudnika.

Bila su nam u gostima deca sa Kosmeta, iz sela Štrpci, tačnije članovi KUD „Mladost“ iz Gotovuše. Njih su u svoje domove primili mališani iz Belanovice. Moja deca su od njih naučila pesmu „Oj Kosovo, Kosovo, zemljo moja voljena, zemljo slavnih vitezova, Lazara i Miloša“ koju danas pevaju u našoj kući.

- Kakvo je Vaše komšijsko druženje sa premijerom Srbije sa kojim ste višegodišnji lični prijatelj?
- Vera i politika su antipod, ali ja u politici nisam iz odluke, već zbog činjenice da me je u politiku „uvukao“ jedan od najistinskijih i najčistijih demokrata kojeg sam upoznao, a to je baš moj prvi komšija. Njegov duhovni mir, istrajnost, strpljenje, njegovo svetosavlje, njegovo osećanje pravde, poštenja i časti i njegovo čovekoljublje me je nateralo da uđem u politiku i pokušam da, koliko je to moguće, pomognem tom čoveku. On je svoju životnu misiju video kroz borbu za Srbiju u politici. Češće se viđamo u Belanovici, na po sat vremena posle kojih sam u katarzi koju ne možete da doživite pored mnogih koji su u politici zbog drugih razloga, kojima Srbija nije na srcu.

- Nedostaje li Vam gluma?
- Mi srpski pravoslavci smo građani drugog reda u glumačkoj branši. Imao sam sreću i Bog mi je dao dar za glumu. Pokupio sam sve glumačke nagrade i kažem sebi - ne mogu više! Glumu ne doživljavam kao zanat koji može da se štancuje. Imao sam zadovoljstvo da igram pred Nikitom Mihalkovim Dostojevskog i za to dobijem „Zlatnog viteza“. To je, što se moje karijere tiče dosta. I suze koje sam isplakao na dan kada je rođen Dostojevski. Šta će mi više? Da igram u ovim domaćim serijama, pozorišnim bulevarskim komadima, ili domaćim filmovima? Neću da vređam sopstvenu profesiju, nikako. Baviću se nekim drugim poslom, kupio sam sebi duhovni prostor i moralni kredibilitet da igram ono što hoću. A voleo bih da igram Otela - imam i godine i gabarite...

- Imamo li mi danas srpsku duhovnu elitu, možemo li da je prepoznamo?
- Ima više omladinskih i studentskih organizacija a jedna od njih je i „Dveri srpske“. To je sjajna srpska omladina koja je naše nacionalno, duhovno i političko uporište. Tako su lepi. I potrebni. Kad bismo im pridodali Čavića, Noleta, Anu, košarkaše, mlade matematičare - eto nam srpske matice za 21. vek. Samo treba skinuti tu bezrazložnu anatemu da je to nacionalistički. Oni su stožer, sve ostalo je prepuno kalkulacija. Bave se politikom čisto, za razliku od onih čije je sveto trojstvo: vize, devize i izmišljene samoizolacione krize.