Националиста европске провенијенције

Глумац и продуцент Тихомир Арсић одавно се опростио од филма и позоришта. После две деценије глумачког рада, потом сценаристичког и редитељског („Условна слобода“), његова појављивања у глумачком послу су спорадична.

 Не игра у домаћим ТВ серијама, не снима рекламе. Последњу позоришну премијеру имао је пре десетак година и каже: „Чини ми се да је за збирку бизарних рекорда занимљив податак да сам ја једини запослени глумац у Народном позоришту, а можда и у Србији, који се последњи пут појавио пред публиком пре десет година. Играо сам кнеза Мишкина у „Идиоту“ и освојио награду „Раша Плаовић“ код нас, а „Златног витеза“ у Москви. После им нисам био симпатичан, шта ли? Можда зато што нисам био „дежурни Европејац“, а у нашој бранши је, по свему судећи, срамота бити Србин“. Недавно је у свом позоришту „Сколиште“ отворио школу глуме за децу. - Како се обични грађани данас могу личним гестом борити за Косово и Метохију?
- Ја сутра, у зору, водим на велики митинг у Митровицу сво четворо своје децу - Милицу која има 21 годину, Ленку којој је 15, Веру која има седам и Арсенија који има три ипо године. Хоћу да моја деца, која говоре већи број страних језика него што поједине „демократске странке“ имају гласача, буду заједно са својим народом. Моја породица и ја се сваког јутра пробудимо срећни што смо Срби. Оно што ми се као Србину дешава с косовским прогоном дубоко потреса моју душу и стабилност мене као човека, родитеља и професионалца до те мере да сам уверен да ми је угрожено здравље. Нас су, не тако давно, натерали да пристанемо на идеју о „самоповређивању“ - сећате се сиротог Ђорђа Мартиновића, коме је после пет налаза различитих лекарских комисија „установљено“ да је сам себе повредио. Данас исто тако хоће да нам прикаче идеју о „самоизолацији“. Самоповређивање једнако самоизолација. Ко то, пријатељи моји, има мазохистичку потребу да сам себе изолује? Водимо своју децу на Косово и покажимо им да знају и памте због чега је Косово света српска земља. Сулудо је импутирати српској националној идеји самоизолацију. То је део пропагандне машинерије назови „европских снага“ које су дале завршни ударац у процесу губитка Косова. Са жаљењем сам слушао неке политичаре који тврде да смо ми изгласали војну неутралност, а они би тако лако у НАТО. Свако би тамо одакле му долази платица. Србија не треба у НАТО, поготово не на данашњи дан када се завршава девет година од када нас је „Милосрдни анђео“ погледао.
Долазиле су и друге силеџије и други агресори на Балкан, па су одлазили. Тако ће отићи и ови. За Турке нам је требало 500 година, и ове ћемо отерати.

- Какву поруку шаљу Срби са митинга Српског националног већа?
- Ја не могу другачије осим да ујутро спакујем своје четворо деце и одем доле и кажем: Господо страни налогодавци и домаћи послушници, ја сам довео мојих четворо. Пипне ли још неко неког Србина, употреби ли неко силу према мојој српској браћи, ето нас милион ипо Срба 28. јуна са три милиона своје деце на српском Газиместану. Спреман сам да посветим ово време да их заиста доведем на Газиместан ради Србије.

И ЕГЗИТ И ГУЧА
- Дубока политичка подела нашег друштва око националне стратегије у околностима отимања дела државе добиће свој епилог на скорашњим изборима на свим нивоима. Заложили сте свој ауторитет подршком национално демократској опцији. Како ће се Србија опредељивати?
- Моје предвиђање је да ће Србија гласати на свим нивоима тако да омогући формирање национално демократске владе која ће бити национално одговорна влада. То уопште није спорно. Када дођемо на власт морамо бити другачији од садашње номенклатуре која је дубоко корумпирана. Наша опција има дугорочну стратегију везану за Косовско питање и ми ћемо знати да одредимо меру националног достојанства која је нашем народу потребна у околностима када једна партија са сателитима спрема издају националних интереса и понижење. На Косово Кремљ мора да пошаље контигент војске, као што га је послао у Берлин, који ће надзирати ситуацију у српској покрајини наредних година на местима где живе наша српска браћа. Једног дана ће се косовски берлински зид срушити, све ће то опет бити Србија. Наравно у оквирима Европске заједнице, али поносна земља. Шта би рекао покојни Франше Д’ Епере да може да види батаљон француске војске пре неки дан који на Косову врши погром над Србима, док у СКЦ наша деца, међу којима и моје дете, певају на француском?! Нама треба коначно да буде јасно ко је пријатељ а ко непријатељ, ко је за прогрес а ко за продају земље. Звуче лицемерно извештаји о имовини. Ја немам ни толико, али сам пребогат јер имам четворо дивне деце и осећање захвалности за сваки Божији дан који почнемо као хришћанска породица. Дубоко сам срећан што сам Србин. При томе, ја сам српски националиста европске провенијенције – то значи да сам иживео национализам као основно стање и да се на тим темељима формирао мој космополитизам. Ја сам Србин који првенствено воли, поштује и познаје свој национ, његову историју, врлине и мане, што у мени ствара духовни простор да волим све друге нације, све друге конфесије. Томе учим и своју децу.

- Ви имате и конкретне жеље када је учешће у политичком животу у питању.
- Денационализација српске културе је велика духовна крађа. Као градски секретар за културу вратио бих културни живот престонице у оквире коме припада, да „Стеријино позорје“ више не отвара комад „Чикаго“, да нам нико не поставља лажну дилему – Егзит или Гуча, јер је Србин и за Егзит и за Гучу. Да не преферирамо једно а заборављамо друго, да се људи ангажују у струци по квалитету и ономе што умеју и знају, уз услов да поштују свој национ. Национално-демократски блок може Србију да уведе у дуги низ стабилних година европским путем. Зна се шта треба да садржи позоришни репертоар - Шекспира, Чехова, Толстоја, Достојевског, Стерију Поповића, Нушића па тек онда господо демократе, ајмо са вашим латиноамеричким писцима. Најпре класика домаћа и страна, па онда све што је ново и добро у светској драмској литератури. Не треба бити много мудар па знати да новог у свету игре у ствари нема. Треба можда потражити игру у себи, а не у пустињама Аризоне. Изграђена национална свест је једини предуслов космополитизма. Остало је пуки интерес...

- Знамо зашто политичари посежу за славом и ангажовањем познатих уметника у предизборним кампањама. Али, зашто уметници, којима није потребна и политичка препознатљивост за оно у чему су сјајни, пристају на исто?
- Политичари на бину изводе путујуће позориште у коме су раме уз раме стајали и аплаудирали најбољи српски глумци. Глумачки посао је вашарски и забављачки од кога је у једној поратној фази направљена уметност - када су створене академије које су добиле ранг факултета. То је по правилу необразован народ, духовит али не и духован. Осим тога, то су људи који стварно не траже много и лако им је дати. Склони су да у своју имагинацију поверују, а политичари имају заводљиву идеју која их је завела. Ја чак не могу да кажем ни да ми је жао због тога, јер нас је с друге стране остало мало да се ја осећам поносно. Разлика између Шерон Стоун и Мире Карановић је у томе што је прва расла поред Срба а друга није. Мени би деца требала да буду много гладна да бих као Мира играо у „Грбавици“. Тврдим да уколико будем био у прилици да о томе одлучујем, свако од њих који донесе квалитетан сценарио који у кинестетичком, естетском, уметничком и креативном смислу афирмише Србију а не вређа је, борићу се да се тај филм реализује.

- Како смо се као народ поставили према изазовима духовности у 21. веку?
- Немојте питати мене грешника и покајника. Можда баш из тог осећања покушавам да Богу на истину одем што чистији.
нИз два брака имате четворо деце које васпитавате у великој хармонији. Биљана Крстић, прва супруга поштује и хвали Ваш предан однос према окупљању породице. Са балерином Јеленом Ћосић имате малу децу која су јако везана за старије сестре. Како Вам то успева?
- Ја сам инспиратор тога што су моја деца заједно, што ни једног тренутка није било никакве мржње јер бескрајно поштујем обе мајке моје четворо деце и у сталној сам бризи са њима око деце. Мајкама припада заслуга што је све тако хармонично. Осим тога, не треба бити много мудар па схватити да њих две морају да буду такве какве јесу - то је у интересу њихове деце. То је једини могући пут, све остало је патологија. Не можемо се светити деци због својих неспоразума. Живимо земаљски живот у коме има тренутака када нека страст овлада нама, можда неискуство, можда претпоставка о љубави... а љубав надилази однос између мушкарца и жене и има много шире димензије. Човек схвати да посесивност као мајка и љубомора као маћеха не могу у исто време да функционишу.
Биљана је дирљиво чиста и анђеоска душа, биљур и извор тако непатворен и блистав. И уопште јој није било лако да доживи Православље у атеистичкој породици. Али, никада нећу заборавити чудесан сунчев зрак који је обасјао њене очи приликом крштења у манастиру Ћелије. И сузе које су јој се скотрљале низ лице док је крштавао тада отац Атанасије. Биља је толико чиста да уопште није било тешко приближити је Православљу. Имао сам срећу да ме је васпитавала мајка – аутентична, изворна православка. Датум се у нашој кући мерио према црквеном календару и празницима. Знало се правило - у недељу по белу кошуљу па у цркву. Оцу, који је био шофер у полицији јасно је рекла - ти ради са твојом партијом шта хоћеш, али Свету Петку има да славиш док ти је мајка жива у овој кући и због наше деце. Тако је и било.
Потпуно је идентичан случај и са другом супругом Јеленом, прваком балета позоришта на Теразијама. Моја жена је као и ја српски националиста европске провенијенције и тако ми васпитавамо двоје мале деце. Сво четворо моје деце су отварајући уста прво научила да изговоре „Оче наш“.

СРБИЈА У СРЦУ
- Живите у породичној кући у Белановици, са комшијом који је први човек српске владе.
- Ми свој излаз тражимо овде, ово је наш „Егзит“ – код нас се трава пласти, коси и балира. Спас је за нас у здравој деци, здравом духовном окружењу и поштовању традиционалних вредности уз вредновање свих могућих европских токова свега онога што цивилизација својим технолошким развојем намеће као неминовно. Деца и ми постимо, водимо литургијски живот, волимо нашу Цркву. Код нас је врхунац криминала крађа кукуруза. Основао сам народни сабор „Змајевци“ који се већ неколико година заредом одржава у Белановици, вароши на обронцима Букуље и Рудника.
Била су нам у гостима деца са Космета, из села Штрпци, тачније чланови КУД „Младост“ из Готовуше. Njих су у своје домове примили малишани из Белановице. Моја деца су од њих научила песму „Ој Косово, Косово, земљо моја вољена, земљо славних витезова, Лазара и Милоша“ коју данас певају у нашој кући.

- Какво је Ваше комшијско дружење са премијером Србије са којим сте вишегодишњи лични пријатељ?
- Вера и политика су антипод, али ја у политици нисам из одлуке, већ због чињенице да ме је у политику „увукао“ један од најистинскијих и најчистијих демократа којег сам упознао, а то је баш мој први комшија. Njегов духовни мир, истрајност, стрпљење, његово светосавље, његово осећање правде, поштења и части и његово човекољубље ме је натерало да уђем у политику и покушам да, колико је то могуће, помогнем том човеку. Он је своју животну мисију видео кроз борбу за Србију у политици. Чешће се виђамо у Белановици, на по сат времена после којих сам у катарзи коју не можете да доживите поред многих који су у политици због других разлога, којима Србија није на срцу.

- Недостаје ли Вам глума?
- Ми српски православци смо грађани другог реда у глумачкој бранши. Имао сам срећу и Бог ми је дао дар за глуму. Покупио сам све глумачке награде и кажем себи - не могу више! Глуму не доживљавам као занат који може да се штанцује. Имао сам задовољство да играм пред Никитом Михалковим Достојевског и за то добијем „Златног витеза“. То је, што се моје каријере тиче доста. И сузе које сам исплакао на дан када је рођен Достојевски. Шта ће ми више? Да играм у овим домаћим серијама, позоришним булеварским комадима, или домаћим филмовима? Нећу да вређам сопствену професију, никако. Бавићу се неким другим послом, купио сам себи духовни простор и морални кредибилитет да играм оно што хоћу. А волео бих да играм Отела - имам и године и габарите...

- Имамо ли ми данас српску духовну елиту, можемо ли да је препознамо?
- Има више омладинских и студентских организација а једна од њих је и „Двери српске“. То је сјајна српска омладина која је наше национално, духовно и политичко упориште. Тако су лепи. И потребни. Кад бисмо им придодали Чавића, Нолета, Ану, кошаркаше, младе математичаре - ето нам српске матице за 21. век. Само треба скинути ту безразложну анатему да је то националистички. Они су стожер, све остало је препуно калкулација. Баве се политиком чисто, за разлику од оних чије је свето тројство: визе, девизе и измишљене самоизолационе кризе.