Borovi i sitna proja

Post je. Treba i raditi, i tihovati. I biti usred svetske vreve, i truditi se da svetska vreva ne izazove uzrujanost u našim molitvama Gospodu da nas ukrepi u telesnom i duševnom postu, kako bi naš trud dao dobre plodove.

Jedno od najboljih pribežišta za spas od svetske vreve je knjiga. Čitanje Svetog Pisma, dela svetih Otaca i drugih bogomudrih i poučnih knjiga, pomaže čoveku koji se, kao jevanđeljska Marta, u svakodnevnom životu „brine i uznemirava za mnogo”, da se malo više ugleda na Martinu sestru Mariju; da izabere „bolji deo” ono što se od njega „neće oduzeti” (v. Lk 10,38-42). Sve ovozemaljske tekovine kad-tad će se oduzeti od čoveka, ali Božje reči se slivaju u dušu onoga koji čezne za njima, čiste je i krepe, a duša je ono jedino što se čoveku „neće oduzeti”.     

BESEDA O HEROJIMA
Ovih dana, tražeći nešto po internetu, nađoh na jednom pravoslavnom sajtu „Besedu o herojima našeg doba” na engleskom. Kako je to čudno: Svetog Vladiku Nikolaja poštuju širom sveta, njegovi tekstovi se objavljuju, čitaju i citiraju, a samo ovde, kod nas, u njegovoj ljubljenoj „domaji”, nasrću na njega oni koji nisu dorasli da razumeju bogoslovske visine i filosofske dubine do kojih je Sveti Vladika dosezao u svojim delima, ili oni koji ga čitaju sa „domaćim zadatkom” da u Vladičinim rečima nađu nešto zbog čega bi mogli da ga kritikuju. Zbilja, „nema proroka bez časti, osim u postojbini svojoj i domu svome” (Mt 13,57)!
Uzeh, dakle, „Besede pod gorom” sa police, da se podsetim „Besede o herojima našeg doba”. Dugačka je: u prvom delu, Sveti Vladika razobličava čitaocu njegovu malodušnost, da bi mu, u drugom delu, ponudio jedini pravi lek, jedini pravi spas od malodušnosti. Tako, između ostalog, piše: „Zar bi Bog. tvorac zvezdanog neba, trpeo da se po tom nebu koluta i jedna pepeljava kugla, na kojoj ništa osim korova i sitne proje ne uspeva?Gle, i u prošlosti nisu rasli samo borovi, no i tada je bilo pored njih i između njih i sitne proje. No mi ne vidimo sitnu proju prošlosti, zato što smo se udaljili od nje. Mi vidimo u prošlosti samo borove, samo ono što je veliko, jer ono što je malo, iščezava za naš pogled u daljini. Iz daleke prošlosti čovečanstva izdvajaju se samo nekolike herojske figure, kao što se iz jedne ravnice pokrivene maglom izdvajaju bregovi. Svi ostali legioni malih i neznatnih ljudi, koji su živeli zajedno s tim herojima, i uz njih gmizali, ne primećuju se iz daljine...
Nekoliko velikih svetskih mislilaca u istoriji zlostavljani su od njihovih malih savremenika kao najgori i najbeznačajniji ljudi, dok danas mi ih slavimo kao prve heroje misli i divimo im se, a njihove male i maloumne gonitelje znamo samo kao jedan zbir, kao množinu bez određenog oblika”.

ISTORIJSKA DISTANCA
Pored mislilaca, Sveti Vladika Nikolaj pominje i naučnike, pisce, umetnike i ostale znamenite ljude koji su, neshvaćeni i proganjani u svom vremenu, postali velikani tek kada su promenili životom, i kada je proteklo dovoljno vremena da bi se stvorilo ono što se zove „istorijska distanca”. Da je, nešto, danas među nama, Sveti Vladika bi tom spisku sigurno pribrojao sportiste. Jer, ako iko danas u Srbiji ispunjava sve one Vladičine kriterijume herojstva, onda su to svakako sportisti. Briljantnim uspesima u svojim sportskim disciplinama, oni ne doprinose samo svojoj popularnosti, nego u svakoj prilici predstaljaju svoju Srbiju u najlepšem svetlu.
Koga će se ljudi sećati: Milorada Čavića, ili bezimenih činovnika koji su ga osujetili da za sebe i svoju zemlju osvoji još medalja? Novaka Đokovića, ili domaćih „dežurnih kritičara” koji, umesto da se raduju njegovim pobedama, i da ih doživljavaju kao pobede Srbije, zameraju momku što, ni u trenucima radosti, ne propušta da, sa tri prsta, pokaže odakle dolazi? Šta su Novakovi kritičari (višestruko stariji od njega) u svom životu učinili za afirmaciju ove zemlje, a šta je učinio Novak (a tek je počeo da čini!)? I ne samo Novak, već i svi ostali predivni mladi ljudi koji su, jedva zakoračivši u život, shvatili ono što Sveti Vladika Nikolaj plastično opisuje: „Heroj ne govori o svetlosti - on svetli. Heroj ne trubi šta on namerava uraditi - on radi. Mali i zaludni ljudi (kakvih je većina u svetu) stoje oko njega prekrštenih ruku i otvorenih usta i kritikuju njegov rad, no njega se malo tiče povoljna ili nepovoljna kritika njihova - on je svestan svoga rada, on sam zna najbolje vrednost svoga rada, i on radi i ćuti. Heroj nije projekt, heroj je gotovo delo”.
Mogli bismo do unedogled o Vladičinim „borovima” i „sitnoj proji”, o njegovim mislima koje često ne gode uhu, ali kojima se ne može poreći objektivnost i nadvremena aktuelnost. Potražite, braćo i sestre, „Besedu o herojima našeg doba” i čitajte je s vremena na vreme. Završava se rečima: „Dovoljno je da nađete u sebi herojstva ma koliko jedno zrno gorušično. Stavite pored toga zrna herojstva još jedno toliko zrno vere, i vi ćete moći brda pokretati, i moći ćete reći: neka Srbija bude srećna, i Srbija će morati biti srećna”.