Пост је. Треба и радити, и тиховати. И бити усред светске вреве, и трудити се да светска врева не изазове узрујаност у нашим молитвама Господу да нас укрепи у телесном и душевном посту, како би наш труд дао добре плодове.
Једно од најбољих прибежишта за спас од светске вреве је књига. Читање Светог Писма, дела светих Отаца и других богомудрих и поучних књига, помаже човеку који се, као јеванђељска Марта, у свакодневном животу „брине и узнемирава за много”, да се мало више угледа на Мартину сестру Марију; да изабере „бољи део” оно што се од њега „неће одузети” (в. Лк 10,38-42). Све овоземаљске тековине кад-тад ће се одузети од човека, али Божје речи се сливају у душу онога који чезне за њима, чисте је и крепе, а душа је оно једино што се човеку „неће одузети”. БЕСЕДА О ХЕРОЈИМА
Ових дана, тражећи нешто по интернету, нађох на једном православном сајту „Беседу о херојима нашег доба” на енглеском. Како је то чудно: Светог Владику Николаја поштују широм света, његови текстови се објављују, читају и цитирају, а само овде, код нас, у његовој љубљеној „домаји”, насрћу на њега они који нису дорасли да разумеју богословске висине и философске дубине до којих је Свети Владика досезао у својим делима, или они који га читају са „домаћим задатком” да у Владичиним речима нађу нешто због чега би могли да га критикују. Збиља, „нема пророка без части, осим у постојбини својој и дому своме” (Мт 13,57)!
Узех, дакле, „Беседе под гором” са полице, да се подсетим „Беседе о херојима нашег доба”. Дугачка је: у првом делу, Свети Владика разобличава читаоцу његову малодушност, да би му, у другом делу, понудио једини прави лек, једини прави спас од малодушности. Тако, између осталог, пише: „Зар би Бог. творац звезданог неба, трпео да се по том небу колута и једна пепељава кугла, на којој ништа осим корова и ситне проје не успева? Гле, и у прошлости нису расли само борови, но и тада је било поред њих и између њих и ситне проје. Но ми не видимо ситну проју прошлости, зато што смо се удаљили од ње. Ми видимо у прошлости само борове, само оно што је велико, јер оно што је мало, ишчезава за наш поглед у даљини. Из далеке прошлости човечанства издвајају се само неколике херојске фигуре, као што се из једне равнице покривене маглом издвајају брегови. Сви остали легиони малих и незнатних људи, који су живели заједно с тим херојима, и уз њих гмизали, не примећују се из даљине...
Неколико великих светских мислилаца у историји злостављани су од њихових малих савременика као најгори и најбезначајнији људи, док данас ми их славимо као прве хероје мисли и дивимо им се, а њихове мале и малоумне гонитеље знамо само као један збир, као множину без одређеног облика”. ИСТОРИЈСКА ДИСТАНЦА
Поред мислилаца, Свети Владика Николај помиње и научнике, писце, уметнике и остале знамените људе који су, несхваћени и прогањани у свом времену, постали великани тек када су променили животом, и када је протекло довољно времена да би се створило оно што се зове „историјска дистанца”. Да је, нешто, данас међу нама, Свети Владика би том списку сигурно прибројао спортисте. Јер, ако ико данас у Србији испуњава све оне Владичине критеријуме херојства, онда су то свакако спортисти. Бриљантним успесима у својим спортским дисциплинама, они не доприносе само својој популарности, него у свакој прилици предстаљају своју Србију у најлепшем светлу.
Кога ће се људи сећати: Милорада Чавића, или безимених чиновника који су га осујетили да за себе и своју земљу освоји још медаља? Новака Ђоковића, или домаћих „дежурних критичара” који, уместо да се радују његовим победама, и да их доживљавају као победе Србије, замерају момку што, ни у тренуцима радости, не пропушта да, са три прста, покаже одакле долази? Шта су Новакови критичари (вишеструко старији од њега) у свом животу учинили за афирмацију ове земље, а шта је учинио Новак (а тек је почео да чини!)? И не само Новак, већ и сви остали предивни млади људи који су, једва закорачивши у живот, схватили оно што Свети Владика Николај пластично описује: „Херој не говори о светлости - он светли. Херој не труби шта он намерава урадити - он ради. Мали и залудни људи (каквих је већина у свету) стоје око њега прекрштених руку и отворених уста и критикују његов рад, но њега се мало тиче повољна или неповољна критика њихова - он је свестан свога рада, он сам зна најбоље вредност свога рада, и он ради и ћути. Херој није пројект, херој је готово дело”.
Могли бисмо до унедоглед о Владичиним „боровима” и „ситној проји”, о његовим мислима које често не годе уху, али којима се не може порећи објективност и надвремена актуелност. Потражите, браћо и сестре, „Беседу о херојима нашег доба” и читајте је с времена на време. Завршава се речима: „Довољно је да нађете у себи херојства ма колико једно зрно горушично. Ставите поред тога зрна херојства још једно толико зрно вере, и ви ћете моћи брда покретати, и моћи ћете рећи: нека Србија буде срећна, и Србија ће морати бити срећна”. |
