У сусрету са латинским Западом

Срби у Далмацији поседују мукотрпно искуство битке за национални и верски идентитет. Православље је формирало српски национални карактер. Социолошким речником исказано, православна вера је конституенс националне свести код Срба. То не ограничава васељенску поруку Христове науке, напротив, Српство се цивилизацијски уздигло кроз источно Хришћанство.

У западним деловима Балканског полуострва, у обалском појасу Далмације и у континенталној зони, тзв. „Загори“, Православље се сусретало са латинитетом, религиозним и обичајним. Са једним менталитетом који је имао исте спољашње услове развоја као и српско-православни. Ту нарочито спадају ратно окружење и стална опасност од материјалне оскудице. Међутим, латинском менталитету је недостајала једна епска димензија. И када би за њом посезао, као што је то чинио фратар Андрија Качић Миошић (1690-1760), једине праве узоре је имао у јунацима српске националне историје: Немањићима, цару Лазару и Марку Краљевићу или у српским ускоцима: Илији Смиљанићу, Јанку Митровићу, Стојану Јанковићу и другима.

СРБИ ИЛИ МОРЛАЦИ?

Српска вера у Далмацији је ослоњена на немањићке темеље и на немањићко предање. Постанак манастира Крупа дугује сеоби калуђера из истоименог манастира у Босни 1317. године, а Крка настаде 1350. године бригом сестре цара Душана, Јелене, удате Шубић. Манастир Драговић је подигнут 1395. године. Османска експанзија довела је до етничког померања. Средњовековну српско-хрватску границу, реку Цетину, прелазе Срби у читавим породицама и родовима, већ од средине XV века, а кроз XVI век попуњавају, демографски испражњен, простор од Книна према Задру.

У изворима римокатоличке провенијенције, писаним на латинском језику, залеђе Книна спада већ средином XV века у „крајеве неверника“, односно те области су ин партибус инфиделиум. Сукоби Млетачке републике и Османског царства нису прошли без видне улоге српског народа. Губитак државе и политичке елите која би обновила исту, упутио је Србе да на страни римокатоличких хришћанских сила ратују против Турака. Млетачки генерални провидури у Далмацији и ратни команданти говоре о вредности Срба, њиховој „употребљивости“ у окршајима са Турцима.

Срби су за Венецију били Морлаци, сточари, добри ратници, али и једна сурова и груба, дефинитивно неуглађена шизматичка руља. Морлакија није била само географска, него и духовна сфера, то је начин живота, стешњеност између планина и мора, турске свирепости и латинске лукавштине. Морлак, и да јесте једноставна антрополошка симбиоза Романа (Влаха) и Срба, како би то хтела хрватска наука, посматран кроз призму етнопсихологије сав је у српским традицијама, у српским емоцијама, историјским преданостима и заокупљеностима. „Морлак“ жали за Косовом, пева о цару Лазару и слави Милоша Обилића. Пре би требало рећи да је Морлак Србин који је добио доста од приморског романског друштвеног утицаја.

Иако данашња историографија, писана за хрватске црквене потребе, нарочито инсистира на морлачком и влашком пореклу Православља у Хрватској, млетачки извори недвосмислено сведоче: „Сви становници се називају Морлацима, а они су народ српске и шизматичке вере“, вели један званични извештај из 1553. године. Генерални провидур Ђакомо Фоскарини пише венецијанској влади 1572. године о становништву клишког санџака, у коме има укупно 6837 домова, а у њих 6277 „станују хришћани, чије породице су многочлане, будући да је код Морлака обичај да станују заједно браћа и рођаци. Турци живе одвојено. Ови хришћански народи су српске вере...“

ПРАВОСЛАВЉЕ НА ЈАДРАНУ

Ратови су са собом повлачили сеобе. Сеобе су на овим просторима биле честе колико и ратови. За Кандијског рата (1645-1669) велики број Срба се из далматинске Загоре и Буковице селио на земљиште под млетачком влашћу на простор Равних Котара. Тако је генерални провидур Л. Фосколо допустио Србима да се скрасе у непосредној близини Задра, а декретом од 20. новембра 1649. године уступа им за верске потребе напуштене цркве Мадонна дегли улив и на Беллафуса и Сан Гиованнино уз задарске градске бедеме. Венеција је у потреби за људским ресурсима подносила српску „шизматичку“ веру и давала мале повластице, али чим би прошло ратно доба, православни су потпадали под државне притиске да се одрекну Православља и приступе унији. Неке случајеве опирања притисцима и примере православног исповедништва наводи извештај фра Бартоломеа из Конгрегације за пропаганду вере: „Они који нису хтели да пригрле нашу веру послати су на галије као заробљеници, или су са женама продати пуљанским трговцима и пребачени у Италију и друга места...“

У другој половини XVII, односно почетком XVIII века парохијске цркве у Црном, у Полачи код Бенковца и Смоковићу потпале су под власт задарског бискупа. Иста судбина је задесила и троолтарску цркву у Филип-Јакову (можда је било реч о главној цркви са две капеле, како извор тумачи Никодим Милаш). У Црном и у Филип-Јакову су православне цркве срушене на интервенцију римокатоличких прелата. Даље се може направити подужи списак православних храмова који су силом млетачких власти отети од православних. Године 1688. црква Св. Николе у околини Врлике и црква Св. Спаса 1696. године у Врелу Цетине дате су римокатолицима.

У истом периоду, православна црква Св. апостола Луке у Грабовцима постала је Св. Јурја, Св. Спаса у Ждрапњу постала је Св Бартула, Св. Кузмана и Дамјана у Морполачи претворена је у храм Св. апостола Петра... У другој половини XVI века срушена је православна црква у Клису, коју је, по традицији, подигао босански и српски краљ Твртко. Према необјављеном мишљењу професора Светозара Душанића, црква у Клису била је посвећена Благовестима. Црква у Трогиру је један век касније одузета од православних и дата римокатолицима. Црква у месту Поседарје, између Задра и Масленице, срушена је крајем XVII века. Постоје подаци да је београдски епископ Кирило 1692. године дошао са 600 православних Срба које је населио у непосредну околину Задра, и баш у Поседарју подигао цркву која је доцније срушена на наговор римокатоличких прелата.

Млетачке власти и јерархија Римокатоличке цркве нису дозвољавали 1682. године подизање православних храмова у Скрадину и Сплиту. Језуитски дух, или пре дух Диоклецијана, толико је снажан у Сплиту, да се може пратити све до наших дана (о историји забрањивања и супротстављања подизању православног храма у Сплиту у XX веку може се читати у књизи Вељка Ђурића Мишине Шта ће у Сплиту Свети Сава, Београд, 2007).

У Шибенику постоје две православне цркве, Св. Спаса из 1778. и Св. Јулијана из 1569. године. Документовано је постојање и старијег храма на месту Спасове цркве „на Варошу“ близу православног гробља. О томе сведочи дукал из 1739. године, да је на месту поменуте гробљанске цркве постојала стара црква за коју се каже да је „еретта дел 1681“.

ПРАВОСЛАВНИ ГРЦИ У ДАЛМАЦИЈИ

Посленици Римокатоличке цркве у XIX веку нису крили чињенице да су у прошлости постојали процеси конверзија, прелажења са православне на латинску веру. Тако, свештеник Миховил Павлиновић (1831-1887) бележи: „Прича је у пуку да у давне виеке Пољичани су били источнога обреда, као што добар дио далматинских Загораца...“ За развалине у Потрављу код Сиња се приповедало да су тамо становали „Грци“.

У приморском далматинским градовима постојале су цркве које су служиле верским потребама јелинских заједница на источном Јадрану и биле под духовном влашћу грчког филаделфијског архиепископа у Венецији. То су биле цркве Св. Илије у Задру, Св. Богородице у Шибенику, Св. Николе у Пули и Св. Венеранде на острву Хвар. Ове парохије се помињу у документу из 1705. године, којим Мелентије Типалди доказује своја јуисдикцијска права над православнима у Далмацији, јер су и његови претходници крајем XVI и почетком XVII века имали у духовној власти ове богомоље. Њих је 1616. обилазио архиепископ Гаврило, који је и умро „у грчком манастиру Св. Венеранде на Хвару“. Црква Св. Венеранде на Хвару подигнута је, како се сматра, почетком XVI века за грчке морнаре који су служили на млетачким галијама. У приморској римокатоличкој балканској терминологији под св. Венерандом се подразумева св. Параскева - св. Петка. Временом су се крај ове цркве настанили монаси који су се строго држали и чували источну литургијску праксу. Верност старовизантијском и православном леџ цреденди показали су ти калуђери који су папском визитатору Агостину Валијеру 1579. године одговорили да „Свети Дух исходи од Оца“, оглушивши се о његов захтев да се у читање Символа Вере убаци и на литургији чита „и од Сина“. Звоник ове цркве је страдао у руском бомбардовању 1808. године. Аустријска војна власт претворила је бивши манастир у тврђаву, а пре њих су то учинили Французи. У доба бивше Југославије, на рушевинама некадашњег манастира је била позоришна летња сцена (Г. Новак, Хвар кроз столјеца, Загреб 1960, стр. 176). Данас, у време суверене Хрватске, на истом месту постоји ноћни клуб „Венеранда“ непримереног нењ аге садржаја.

ОПАСНОСТ ОД УНИЈАЋЕЊА

Православни у Далмацији су за све време млетачке владавине били у опасности од унијаћења и превођења на римокатоличанство. Латински бискупи су, ослањајући се на државну власт, тежили да под своју власт подвргну православне масе. Са великом упорношћу се радило на кочењу организације Српске православне цркве, ометао се рад епископима, али и ситније црквене јединице, као што су парохије, нису биле поштеђене прозелитских удара. Православни у урбаним срединама су са тешком муком до краја XVIII века успевали да се изборе за слободу савести. Латински бискупи су мотрили да не долази до мешовитих бракова. Исто тако, имовинска права Православне цркве су сузбијана, а нарочито се памте случајеви борбе за земљишне парцеле у строго приморским местима, као што је био случај у Шибенику...

Вићентије Змајевић, надбискуп задарски (1713-1745), записао је да се од своје ране младости „борио против Срба“. У делу „Дијалог католика са Србином“ овековечио је православни понос, јер су „српски шизматици“ почетком XVIII века изјаљивали: „Хвала Богу, ми смо по националности Срби, а по вери православни...“. Симо Матавуљ је имао и дубљих историјских разлога да пише о Пилипенди. Тај књижевни лик је управо антрополошки образац који је никао из камена православне Далмације чинећи и данас парадигму српског историјског удеса.