Поетика од Истока до Запада

Тиха и ненаметљива, без гордости и жеље за публицитетом, Исидора Секулић је сматрала рад духовним задовољством и срећом, службом, сарадњом, услугом и наметнула се једино својим радом, којим је оставила највећу књижевну вредност међу око шест стотина година старим женским књижевним стваралаштвом у нас.

У својој библиографији оставила је оно што је називала „печатом и словом вредности“. Писала је и радила пожртвовано, и све су јој форме изражавања биле блиске. Будући познавалац неколико страних језика, оставила је и изванредне преводе поезије и прозе. Ипак, спектар њене замишљености над животом био је и више од књижевности; писала јесте о разним књижевним темама, писцима, али и о свим другим видовима уметности, језику, историји, интригантним догађајима и личностима различитих доба, тумачила са пуно разумевања савремене проблеме, обогаћујући их добрим познавањем прошлости. Не имајући никаквих граница, њену духовну пажњу пленила је свака вредност од далеког Истока - Јапана, преко Индије, до њој врло блиског Запада - Француске, севера Европе и англо-саксонских земаља.

Исидора је писала и критичке осврте, али са непосредношћу и разумевањем, иако понекад оштра на језику, увек се више трудила да тумачи, благонаклоно саветује, пре него да осуђује.

Комбинација патриотизма, укорењеног у српској култури, и космополитизма, изазваног сталном знатижељом према упозанавању страних култура, дала је Исидориној мисли путању по хоризонтали и вертикали духа, сталну паралелу између свог и других народа, али не засновану на сродности и различитости, већ на дубокој прожетости. Тако никоме пре ње (а изгледа ни после) није пошло за руком да без икакве разлике разуме и Исток и Запад, има симпатија и љубави за оба, а да се при том са великом љубављу враћа својој традицији, у књижевно-уметничком, али и теоријском раду.

Свака тема која јој је уздрмала мисао, била је и одсањана и промишљена. Формално разнолике, њене записе тешко је разврстати, јер су дубоко прожети њеном контемплативношћу. Највише место, ипак, заузима есеј, који, услед емотивне обојености, кад-кад постаје приповедна проза. У тој емотивности је у ствари скривена Исидорина наклоност и љубав према свакој доброј идеји, узвишеној теми или великој личности. Чини се немогућим и просто пописати све теме њених есеја, или, како их је сама називала, записа.

У покушају да се осветли поменута веза „Исток-Запад-Ми“, требало би поменути нека од њених књижевних размишљања - од Пушкина и Чехова до Данске, Поа, покушај да се продре у сукоб Истока и Запада, али и да се нађе њихов, може се рећи, духовни спој у личности Аурелија Августина. Упркос ширини и распрострањености мисли, са подједнаким интересовањем и спретношћу Исидора се враћа нашем књижевном стваралаштву - Лази Костићу, Кочићу, Његошу - врхунцу њеног промишљања и дела ове врсте. У сваком од ових текстова осећа се јединствен вид разумевања и познавања, како дела и личности писаца, тако и њихових најдубљих идеја. Чине се врло занимљивим многа запажања, паралеле и прожетости неких од њих.

И поред велике наклоности свему уметничком, у Исидориним речима нема претераности, све је изванредно сведено, а довољно развијено да не остави читаоца равнодушним, чак да му пробуди емоцију Исидориног искреног задивљења пред свим темама.

Чеховљева драма за Исидору представља огледало руске ширине и пространства, руског умора и коби, непрегледности и тромости, бескрајности и утопљености у једноликост, живота од мрвица и трошица, суштинске неслободе и тиранске претераности, драму ситница. Чеховљева сила са којом људе тера да живе његове ликове Исидору ће оставити дубоко замишљеном над руском потребом предавања чежњи, вери, сумњи, мистерији, хипнози и сферама изван живота. У тој замишљености, доћи ће до другог Руса, другачијег по опредељености, сличног по силини онога што приказује - Пушкина. И у Пушкиновим стиховима сажето је друштвено и душевно стање малог човека, али и историјско руско осећање ужаса и обожавања. У свом проучавању Пушкина, Исидора полази од речи Достојевског да у Русији „све почиње од Пушкина“, и од њих открива величину генија који жели да све конструише у темељ националног, одређеног руским језиком и животом, сличног одређењу Исидорине жеље „да попуни рупе наше некултуре“ својим дивним српским језиком и темама из српског живота.

Невероватно изгледа Исидорина готово дечја, или можда мудрачка, занесеност лепотом и естетиком у највишем смислу, љубав без ограничења, искрена и задивљена изузетношћу. Из те љубави се бришу границе, од таквог ентузијастичког и великог духа долази лакоћа у размишљању о посве различитим културама, философијама живота; лакоћа у изношењу ставова о целовитости састављеној од подељености, оне начелне. Та ширина духа води је на други крај, север Западне Европе. Постоји велика фасцинираност у Исидори тим крајевима, тим спојевима сурове, готово хтонске природе, састављене од планина и вода и белине, чистоће дуготрајних снегова, лепоте крајолика.

На границама идеалног и могућног спајају се Кјеркегор и Андерсен. Живели су исту философију - „за све се има давати сведочанство из себе“. Дакле лични пример, живот. Ова поставка их чини тако блиским вечно пожртвованој Исидори, која је до краја понирала у себе и преиспитивала себе и увек се преображавала без сујете, а остајала тиха у тој својој позваности.

Заљубљеност у фатализам и дубине бића и не-бића привукла је Исидору и једном посве занимљивом песнику - назвала га је песником понора - Едгару Алану Поу - прожетом лутањима, особеним духом и личним одређењем да свету да реалност, да га објасни. У последњем је можда његов понор, али и способност да изазове размишљање жене прожете најинтимнијом вером, али отворене да у дух свој улије све што собом носи печат изузетности и спремности да се она проживи.

Између Истока и Запада, крије се велика тајна, таква да је само напрегнут ум може схватити, само свестран дух објаснити. Исидора је полемисала са онима који су је још више мистификовали или чинили огољеном, при том забринути због сукоба и пред различитошћу. Исток, за Исидору, представља сачувану неисквареност, белину, росу - Запад: снагу, моћ, технику, разум. Спој је изнад, у сферама изван земаљског, у духу. За њу је тај спој у средњем веку симболично био сапет у Аурелију Августину, човеку источне страсти, осећања, мистичког религиозног духа, али западне учености, мере, разума, конвенција. „Његова концепција космополитске власти идеја је обе стране - цео свет у једној држави, идеја је Истока, а под влашћу једне Цркве - Запада“, запажа Исидора.

Да ли је спој ових страна у духу, као уметности или као светости, питање је које се увек може поставити, и можда данас звучи чудно и немогуће одговорити, али засигурно мудром човеку није тешко да сублимира најбоље из обе средине.

Исидора свој уметнички израз гради управо на тој граници. У њој је наталожено богатство и искуство и Истока и Запада, али је њен израз увек у традицији сопствене културе, обогаћен знањем и лепотом космополитском, окарактерисан дивним језиком, лепотом и богатством најлепшег српског израза. И њен есејистички рад, посматрано путовањем кроз сфере ширине и висине, од истока до запада по меридијанима, од најдубљих загледаности до највиших вредности, наћи ће високо и истакнуто место у областима српске књижевности и културе.

Исидора је очарана лиризмом, лепотом, силином, чврстином поезије „ма’нитог“ Лазе Костића, али и чежњом за слободом и правдом, патриотизмом, љубављу према завичају националног песника и борца Петра Кочића. Док су Лазине песме у врху српског лиризма и осећајности, Кочићеве књиге чине за Исидору књигу староставну, свевременост традиције.

Врхунац и највећа оданост припада без сумње Његошу. Та дубока оданост, која је и у наслову њему посвећене књиге, јесте истинско осећање и опредељеност Исидорина према њему. Шта ју је тако фасцинирало у Његошу? Можда и најпре то што је све у њему и око њега деловало тако судбински предодређено. Тле и клима у којој је рођен, свирепост планине и благост приморја, утиснуле су се у Његошевој личности као карактерне особине. У њему је остала ватра која је вечито горела на огњишту Петровића. Та ће ватра у потоњем владици остати као подстицај и необуздана снага.

Богату поетску мисао, огромну енергију и спасоносни циљ речи које се нижу у његовим делима Исидора је називала буктињицама које горе и чине да наш језик звони као васкрсна звона. Исидора је заиста сачувала најузвишенија поређења за Његоша!

Прошетавши кроз само неколико радова Исидоре Секулић, схватамо како је на путовању контраста и подељености лако бити и остати свој, а истински волети друге - треба само пронаћи вредност која везује. Уметност, непоновљивост, узвишеност, светост!

Исидора Секулић је вишеструко успела у томе, и то је њена поетика, поетика национализма и интернационализма, поетика разумевања, давања, узимања и остављања само врхунских вредности, које остају увек изнад, јер никада нису биле ни близу површине.