Одбрана Косова и Метохије

Узроци

Шта су узроци оваквој данашњој ситуацији? Први узрок је одрицање Срба од Бога Живога које повлачи губитак националног идентитета, што се нарочито масовно дешавало у току комунистичке окупације. Други узрок је вековно насиље Албанаца над Србима. И један и други процес имали су као последицу исељавање Срба са Косова и Метохије.

Они који су могли да промене нешто нису предузели потребне мере. Док су били на власти, комунисти су спречавали да се ишта промени на Косову и Метохији јер су помагали Албанцима у њиховим намерама да етнички очисте ту територију и настављали оно што су чинили Турци. Они којима је било јасно шта се збива били су у страху од владајућег режима. Када је комунизам отишао са светске сцене крајем 80-тих, стекли су се услови да се крене у решавање српског питања на Косову и Метохији правим путем и правим средствима. Али то се није десило, ни у време социјалиста ни у време њихових демократских наследника. И једни и други су покушавали да реше тај проблем на погрешан начин - они први голом силом, а они други поданичким односом према западним силама. Нису успели у својим намерама ни једни ни други, јер нису сагледали главни узрок проблема и самим тим нису могли да предузму праве мере. Нису схватили да је узрок свеукупне српске несреће, па и косовске, губитак вере и слабост духа која је овладала Србима. Да су се Срби искрено вратили својој вери, окренули би се молитви не би ли им Господ дао снагу и мудрост да изнађу најбоље решење за одбрану Косова и Метохије. Повратак вери је решење српске несреће. Свето писмо и хришћанска историја су препуни Божијих чуда, када Господ даје снагу слабијима да надвладају јачег, али је такође много примера да Бог допусти да народи падну под власт горих јер су се окренули од лица Божијег. Само националном реториком не постиже се много, јер је национализам без вере ништа, што је могло да се види од краја 80-тих до последњих збивања. Све док се то не схвати, не може да дође до ослобођења од туђинске власти, као што није могло да се избегне ово што се догодило.

У време када је требало да се спречи одвајање Косова и Метохије, од 1988. до 2008. године, Црква није имала одговарајуће место у друштву, и самим тим њен глас није могао да дође до већине народа. Тако огромна већина Срба, укључујући и владајућу елиту, васпитана у комунистичком школском систему, верски потпуно неписмена, није могла да схвати на прави начин зашто је Косово и Метохија толико битно Србима. Без хришћанске вере у срцу, народ није могао да схвати значај Косовског завета, па самим тим ни да буде спреман за одбрану. Косово и Метохија није обична територија као било који други део Србије, већ област која има бескрајно већу важност од сваке друге. На том месту не само да је био центар српске Цркве и једно време и државе, не само да на том малом простору има 1300 хришћанских светиња, већ је та област најбитнија зато што је ту створен Косовски завет, који је у дугим вековима турске окупације био духовна храна српском народу, уџбеник вере и историје, путоказ ка данима слободе. Србин је читаву своју личну и колективну судбину сагледавао кроз Косово, које је постало централно место његовог окупљања, а Лазарево опредељење за Царство Небеско било му је показатељ како и сам да се понаша у свом животу. Ако се из Косовског завета одузме хришћанство и цела прича сведе на „мит“, како су то назвали атеисти, онда не може да се схвати значај Косова и Метохије ни у прошлости ни данас. Ни социјалисти ни њихови демократски наследници нису том питању посвећивали пажњу. Њихова реторика сводила се на пароле да је Косово душа Србије, па срце Србије, да се тамо налазе манастири и уметничка дела. Све је то тачно и треба да се зна, али није довољно. Шта вреди што знамо да су тамо манастири, када у манастире не идемо и Богу се не молимо?

Повратак веронауке

После 2000. године, власти су учиниле корак напред и вратиле веронауку у школе, али то не може да донесе резултате преко ноћи. Остатак школског система је остао исти, са старим вредностима, већином наставника незаинтересованим за национално питање, сувопарним тумачењем прошлости и књижевности, без хришћанског сагледавања српске судбине, историјске и епске. И медијски простор је затајио, што је можда и највећи проблем у времену када су медији толико напредовали да су постали најмоћније средство за васпитање читавих генерација. Не само да није било заступљено хришћанско виђење косовског проблема и хришћанско решење за цео народ па и Косово и Метохију, већ су се медији у потпуности предали антихришћанском духу Запада и тако постали најбоље слуге свим нашим непријатељима. Неки су то чинили свесно, а многи несвесно, мислећи да је врхунац људског живљења копирање свега што долази из западне цивилизације, и да се постаје модеран заборавом свог порекла, историје и културе. Такав приступ медија водио је стварању нових обездуховљених генерација без свести о сопственом бићу и смислу живота. Док су тако радили Срби, Албанци су развијали своја национална осећања и свест о својој борби.

Нешто је могло да се промени последњих година, када је направљен широки консензус о одбрани Косова и Метохије. Међутим, осим скупштинских декларација и материјалне помоћи која је давана Србима на Косову и Метохији, што је такође битно, рад на другим пољима, пре свега медијском и школском, није био добар. Данас није тешко да се на најсавременији начин направи серија научно-популарних емисија о Косову и Метохији, са учешћем представника Цркве, историчара и писаца. Није тешко да се пронађу средства за снимање филмова о јуначкој и мученичкој српској историји, али готово да нема производа филмске индустрије на ту тему, па се репризира неколико филмова снимљених одавно. Није тешко да се медијски пропагирају музичка издања која се базирају на хришћанској и националној традицији, свакодневно, а не као до сада повремено. Није тешко да се избаце из програма антихришћански садржаји. Није тешко, али се не чини. Добро је што се уредништво Јавног сервиса сетило да репризира емисију о историјату косовског проблема пар дана пре проглашења независности, али је то требало да учини у ударном термину, и добро је што су се тих дана чуле песме Косовских божура. Али то, и још много тога, требало је да се ради много раније, много озбиљније, много редовније, и надасве на начин на који учи Црква. Тек то би имало прави утицај на народ. Ако људи нису васпитавани у православном духу у току школовања, сада медији могу много да надокнаде, а највише код младих који још могу да приме нова знања без оптерећења раније наученог. Ни у школском систему није урађено готово ништа. Најпре, требало је да се на нивоу министарства просвете праве пројекти који би имали за циљ образовање и васпитање омладине у православном духу, да се организују семинари за професоре историје и српског језика и књижевности о хришћанском смислу Косова и другим националним темама, да се у школама организују ваннаставне активности усмерене на јачање националног духа и хришћанско васпитање. Ништа од тога није чињено у правој мери, а тамо где јесте то је био плод појединачних акција професора. Једина акција вредна пажње је „Мала матура - велико срце“, када су београдски основци угостили вршњаке са Косова и Метохије, али и то је могло да се организује садржајније.

Да је рађено како треба, данас бисмо имали другачију ситуацију. Можда не бисмо успели да савладамо политику силе светских моћника, јер силу немамо, али бисмо знали за шта се боримо и како да се изборимо за коначну победу. Знали бисмо да треба да се уздамо у Бога Живога и да се потрудимо да задобијемо Његову милост. Знали бисмо, попут светог деспота Стефана Лазаревића, да у тешким тренуцима, у којима је и он био после Косовског боја, једино снажним духом можемо да издржимо искушења и дођемо до жељене слободе. Нажалост, народ данас, осим часних изузетака који чине верски образовани људи, није рашчистио шта је то за шта се бори, по коју цену је спреман да се бори и на који начин треба да се бори. Код дела народа постоје патриотске емоције, данас појачане медијском кампањом, али постоји и опасност да се те емоције успавају повратком на кампању лагодног живота и обећањима о рају на земљи, који „само што није стигао“. Код другог дела свест је изграђена на погрешним темељима, па се тако могу чути вулгарне пароле које никада нису биле својствене православним Србима, већ су производ атеистичког образовања и медијских манипулација, а последица тога су и рушилачке демонстрације. Трећи део је пао у малодушност и предао се пред силом светских моћника, а четврти део је одавно заваран обећањима о рају на земљи и Косово му не значи ништа.

Многе прилике су пропуштене, али борба још увек траје. Оно што није чињено до данас, нека почне данас. Није касно да се медији пробуде, мада смо свесни да је то утопија, али у школама може много више да се уради, јер то још увек највише зависи од нас самих. Школа је данас, уз Цркву, последња линија националне одбране духа, и ту треба да се води кључна битка за очување свести ове и будућих генерација, свести да је Косово и Метохија српска земља, да отаџбина може да буде окупирана али не и изгубљена све док постоји у срцима своје деце. Србија се данас, у условима сличним као у доба светог деспота Стефана Лазаревића, поред дипломатије највише брани духом, молитвом и памћењем. Ако не заборавимо нећемо бити поражени и вратићемо се на свету Лазареву земљу.