Начин читања молитава Божанствене Литургије

Начин читања молитава у прошлости је дао повод за изречење међусобно супротних закључака. А пошто није реч само о питању обредне природе, већ се тиче и спасења народа кроз свесно учешће у Божанственој Литургији, тражи се тачно познавање историје и богословске стране тог проблема, да би било могуће извести правилне закључке и применити их у савременој литургијској пракси.

Сведочанство првих осам векова (тј. до првих очуваних рукописних служебника) указује да је народ слушао молитве Литургије. То се доказује било сведочанством о одговору „Амин“ на молитве свештеника (Јустин, Дионисије Александријски, Јероним), било очевидним наводима да је народ „слушао“ молитве (Дионисије Александријски, 19. канон Лаодикијског Сабора, житије преподобне Меланије), било наводима од Златоустог о свештенику, који „прима глас народа“ и савршава богослужење, а такође о црквеном телу, које узноси благодарне молитве „једнодушно“ и „једним гласом“. Додаћемо овде и посредно сведочанство о читању молитава Божанствене Литургије у граници чујности народа, које нам доноси најважније текстове Апостолског предања, које говори да се епископ моли „за себе“ у време обреда облачења, међутим „узноси“ евхаристијске молитве пред жртвеником.

То је опште предање које, сагласно посланици Павла (1Кор.14,16-17) о томе, да члан народа Божјег (лаик) не може одговорити „Амин“ на молитве јереја, ако их не разуме (следствено, и ако их не чује). Раније наведено 19-то правило Лаодикијског Сабора позива се на три молитве верних на Божанственој Литургији: прва се изговара „ћутећи“ и односи се на достојанство служитеља, док се друге две врше „возглашењем“. То сведочанство о молитви је такође уникатно за првих шест векова, и она се чита у тајности, али ипак треба приметити да она не чини централно језгро Литургије, тј. св. Анафоре. Само на додиру 5. и 6. века несторијански писац Нарцис саопштава о читању молитве анафоре „ћутећи“. Тој пракси се супротставила Православна црква кроз 137-му новелу цара Јустинијана, у којој се доказује саборно (католичанско) предање о томе да молитве литургије треба узносити „не ћутећи, него гласом који ће чути верујући народ“.

Предање о начину читања молитава које су чујне за народ је јасно, заједничко и католичанско (саборно). У светлости тог предања, ми можемо доћи и до познања богословља „мистичности“ и „тајне“, које се утврдило у евхаристијској терминологији многих црквених писаца после 4. века и достигло највиши развој у делима Ареопагитике и код византијских тумача Божанствене Литургије. Није реч о чину тајног читања молитава (како неки тврде), пошто би сличан правац противуречио литургијском предању првих шест векова, већ о стремљењу томе да Литургија постане почетном тачком „мистагошке катихезе“ („мистагогике“ - по изражењу светог Максима Исповедника).

Сачувани рукописи Служебника са краја 8. века потврђују литургијско предање које им претходи; они сведоче, да су „тајно“ читане (тј. вршене нечујно) молитве: „Никтоже достојин...“ и у Божанственој Литургији „Благоутробне и милостиве Боже“ у чину крштења и „Господе Исусе Христе Боже наш...“ у продужетку Великог освећења воде на Богојављење; а „произношене наглас“ (тј. мелодично су се читале свечаним гласом) су биле заамвоне молитве Литургије, молитва „Велиј јеси Господи...“ на Крштењу и Великом освећењу воде на Богојављење, а такође „Пречисте, Нескверне...“ у продужетку Коленопреклоњења (на вечерњу Педесетнице-Духова). Односно скоро свих осталих молитава служебника, рукописи, јасно или посредно, сведоче да су се оне узносиле „нижим гласом“, на шта позива цео ред уставних одредби.

 Значи, мишљење да се молитве читају било тајно, било „возгласом“, како се обично говори, је погрешно. Тачно је то, што је потврђено истраживањем традиције рукописних служебника, да се врло мало молитава - и крајње одређених - чита тајно или „возгласом“, пошто се већина чита „нижим гласом“, али „чујно“ народу, тј. тако да их народ чује. То је - литургијска традиција Цркве, коју је дужна да усвоји савремена литургијска пракса. Осим Херувимске молитве, коју свештенослужитељ треба да чита за себе чујно саслужитељима, и Заамвоне, коју он треба да чита гласно, све остале молитве треба служитељ да чита нижим гласом, што чува смисао мистичности „Литургије“, учвршћује страхопоштовање молитеља и, на крају, „тајно-води“.

Начин читања нижим гласом чува, једновремено, послекрштењски труд „мистагошке катихезе“, пошто су сви верни, после Крштења, „упућени у тајну“ и више се „не оглашавају“. За крштене је земаљски живот непрекидна светла седмица, очување белих одежди Крштења до доласка „Новог дана Господњег“ у сусрет долазећем Господу. Као „уведени у тајну“, они су дужни да се науче о Тајни богослужења, а то учење проистиче, поред осталих аспеката, и посредством слушања молитава које читају верни. Проистиче да начин читања молитава не треба да остане само питање обредних правила, већ мора да постане повод научења („мистагошке катихезе“) од стране пастира и учитеља Цркве.

На основу ових литургијских и историјско-канонских података можемо извести суд и у својству закључка рећи, да:

1.  Све у Божанственој Литургији има свој припадајући положај, и ништа не треба да зависи од религиозног, или емоционалног, или пијетистичког расположења свештеника;

2. Чинови, који се савршавају на Божанственој Литургији, имају есхатолошки карактер и доживљавају се не само посредством ума и мисли, колико посредством „срца“, како се тај термин разумева у светоотачком богословљу умног трезвења;

3. Читање молитава „нижим гласом“ (али не „шапатом“, како се оне обично читају у најкаснијој пракси), даје вернима могућност да прате редослед промена молитава и возгласа и канонцке структуре Божанствене Литургије, коју врло често „нарушава тргање молитава са свог места и од везе са читаним и певаним контекстом“ (Циркуларна посланица Светог синода бр. 2683 од 8.11.1999.);

4. То упутство на „нижетоност“ молитве ће, поред свега осталог, чувати свештенике од немарности и напуштања свесног читања молитава, од механичког изговарања и ишчитавања, од претрчавања, како се каже, „очима“, а вернима помаже у разумевању тога да свештеник на Божанственој литургији не изговара тајно неке магичне фразе, већ савршава и узноси у њихово име „молитве, мољења, и жртве бескрвне“ за целу пуноћу Цркве;

5. На крају, ваља напоменути да је издавачка организација „Апостолско служење“ Цркве Грчке, после одобрења нашег Светог синода и недавног извештаја на њему, од стране Преосвјашењејшег Митрополита Сервије и Козане, господина Дионисија, недавно издала публикацију наведених молитава и возгласа у одговарајућим литургијским издањима (Архијерејском чиновнику и Служебнику), која је сагласна са древним и истиницким предањем Цркве са заменом обредног термина „тајно“ (који се до сада грешком преписивања одомаћио) термином „нижим гласом“.

Имајући то у виду, ми Вас позивамо да препоручите презвитерима Ваше Свештене Митрополије да служе „са страхом Божјим, вером“ и посебним страхопоштовањем на богослужењу, и да помажу спознајном учешћу верних у њему, такође и посредством читања молитава „нижим гласом“, удаљујући се од сваког формализма и пијетистичког доживљавања и расположења у свом служењу, као и светотајинских појава и признака „театралности“, и да се устремљују, суштински и пре свега, есхатолошкој Трпези Царства Божјег, тј. ка „Божанском Причешћу“.

ИЗВОД ИЗ ОКРУЖНЕ ПОСЛАНИЦЕ

Високопреосвећеним Митрополитима Цркве Грчке

Атина, 31. марта 2004. бр. 2784

 

Архиепископ Атински ХРИСТОДУЛ,

председник;

Дидиомотиха и Орестиаде Никифор;

Митилине, Ересоса и Пломарије Јаков;

Лимноса и Св. Евстратија Јеротеј;

Гуменисе, Аксиополиса и Поликастра

Димитрије;

Верије и Наусе Пантелејмон;

Дријнуполиса, Погониане и Конице Андреј;

Гитиоса и Итилоса Хризостом;

Димитријаде и Алмироса Игњатије;

Кифире Кирил;

Тесалиотисе и Фанариоферсале Теоклит;

Кесариане, Вироне и Имитоса Данил;

Идре, Спецоса и Егине Јефрем;

Секретар Архим. Хризостом Склифас;

Извор: www.kiev-orthodox.org