Бојиште ври... Кључа. Војници као да су добили крила: прешли преко Дрине и гоне Швабе. Сунце припекло, пресијавају се бајонети... Швабе окренуле леђа - удариле у бежанију, остављају своје мртве и рањене...
Милунка се за тренутак одлепи од своје десетине, изби на брежуљак, па одозго баци две бомбе... Настаде тресак. Земља задрхта...
У том тренутку налете група Аустријанаца. - Предајте се!
- грмну Милунка.
- Предајте се! Швабе без речи побацаше пушке и дигоше руке увис. Одвела их је команданту пука и рапортирала: - Господине пуковниче,
двадесет заробљених Шваба! Истог часа окренула се и одјурила напред да гони непријатеља. Неколико дана касније,
кад
на територији Србије није више било ниједног непријатељског војника,
осим заробљених и мртвих,
њен
пук је био постројен у кару.
Дође командант пука Димитрије Митић,
сјаха с коња,
стаде испред војника,
поздрави оним уобичајеним поздравом и упита: - Војници,
чије груди заслужују да понесу Карађорђеву звезду с мачевима? Пук истог трена грмну у глас: - Каплар Милунка Савић! - Милунка Савић три корака напред!
- одјекну команда. Једва се покренула.
Тада је први пут у животу осетила неки чудан страх. Ставили су јој на груди Карађорђеву звезду с мачевима. Другу је стекла као поднаредник после горничевске битке на Солунском фронту
1916. године. Још траје сећање: - Бугари нас жестоко,
изненада, нападоше. Иду у таласима... Терају их официри, иду иза њих и ко покуша да одступи - пуцају у леђа... Увек су тако радили кад су изненада нападали. Али, прво су их опијали ракијом, ваљда да им улију храброст... Потукосмо
их и те ноћи,
а ја заробих двадесет тројицу... Само гледају у мој бајонет на пушци и бомбе за појасом. Мисле сад ћу их побити... А ја их одведем у команду и рапортирам... Потом бојеви за висове Кајмакчалана,
на којима су до тада само орлови свијали гнезда, па Добро Поље и Груниште, где паде војвода Вук: - Вуков одред беше састављен од најбољих војника.
Све
сами цветови Србије.
Младићи снажни,
лепи, одважни, брзи као муња, нечујни у ходу, вични сваком оружју, најчешће оном оштром и хладном, спремни на жртву за добро рода свог... Презирали су смрт. Зато и нису знали за страх... Сами су одабрали положај - најопаснији. Само су они могли да покидају три линије бодљикаве
жице, само су они могли да непогрешиво баце бомбе у бугарске и немачке ровове,
само су они могли да прескоче шанчеве и голим рукама зграбе бугарски бајонет...
Немци и Бугари се одупиру,
бране се свом жестином,
али
малаксавају...
Вукови момци загосподарише висовима.
У тој борби паде Вук. Најпре му граната размрскала лакат,
али
он и даље командује:
„Напред у отаџбину!“
И док његови добровољци сламају последњи отпор непријатеља,
он паде смртно погођен пушчаним метком... Тако на стрмој стени, над обалом Црне Реке, паде омиљени јунак Србије, а његове очи у последњем
часу видеше српску тробојку која се залепрша на грунишком вису... Преживела је девет љутих рана: - Рат!
Проклети рат!
Убија тело,
мрцвари га,
сатире, али сатире и душу. А мрцварење
душе је страшније од мрцварења тела.
И моја душа пуна ожиљака. Носим их још од оне сурове јесени и још суровије зиме кад смо се повлачили
кроз албанске кршеве,
кад
се на сваком кораку умирало...
Ту ме заболе душа, и тај бол никада није престао... Стотине људи заспало вечним сном. Тихо, без речи, без молитве, без воштанице, с последњим
мислима на отаџбину,
мајку, сестру, децу која ће их узалуд чекати... Пролазим поред њих и шапућем:
еј Србијо, мученице, ко је желео да те на распећу види - сада те гледа, ко је желео у пламену да те види - видео те је, ко је желео у самртним мукама да те види - нека те се нагледа... Знаш ли шта дајеш, Србијо? Коме? Зашто? Да сачувамо државу! Да не будемо робови! Али, зашто да буду мртви ови младићи који тек беху стасали за живот, и зашто их задеси овако сурова смрт. Али, гле! Овај народ се не да, он хрли напред, метар по метар. Напред су савезници, а савезници
су - хлеб, пушка, топ; савезници су лекови за болесну децу, за изнемогле
мајке; савезници
су и ашов да се ископа рака и сахране они који више нису могли,
у којима је пресахла снага... Назад, смрти! Назад! Поштеди будућност
Србије, пусти да ова деца порасту и запамте ово зло, ову зиму и глад, ове промрзле прсте што вире из поцепаног
опанка и чарапе,
ове
несрећне мајке које за ручицу воде једно,
а у наручју носе друго дете... И на савезничким лађама се умирало.
И на Крфу. И на Виду, том острву смрти. Умирало се без хлеба. После се умирало с хлебом... Један веселник, који данима није видео хлеб, најзад је имао требовање
за таин.
Није могао ни да се радује.
Ипак, узео је још једно требовање
из џепа свог умрлог друга...
Узео је,
тако, два хлеба и некако добауљао до своје постеље. Легао је и умро гладан између два хлеба... На Виду,
усред умирања
- музика! Боже! Не сањам, музика стварно свира. Наша музика! Весник наде и радости! Ослушкујем: музика свира нашу народну химну. Свира музика, а војници шапућу: „Боже правде, Ти што спасе од пропасти досад нас... Чуј и одсад наше гласе, и одсад нам буди спас...“ Надошла у мени снага,
усправила сам се,
гледам небо,
хтела бих да викнем:
хвала Ти,
Боже, хвала Ти на овом величанственом дару,
на овом призору... Српско племе није изгинуло, не да се Србија, њена деца, ево, на овом острву смрти и у коло се хватају... С Крфа је Милунка Савић отишла у Бизерту,
на опоравак, а онда право на бојиште. Нове борбе донеле су јој два Ордена француске легије части и француски Ратни крст са златном палмом. Стекла је и нову рану.
Тешку. Послали су је поново у Бизерту. Српски и савезнички пукови,
који јуришају у поробљену српску отаџбину,
моле се Богу за њено здравље... Трепери њено сећање: - Једнога дана дође француски командант,
седи адмирал Гепрат,
седе поред моје болесничке,
помилова ме очински и рече: - Сине,
оздрави што пре,
Француска те моли... - Било ми је стало и до живота и до бојишта.
Бојала сам се:
наши ће пробити фронт,
кренуће у Србију,
сломиће немачке и бугарске пукове,
смрвиће их,
а ја нећу бити међу њима, нећу моћи да видим ту победу, нећу моћи да доживим ту славу... Узимала сам лекове, тражила да ми сваки час превијају
рану, храну сам просто гутала не би ли што пре стала на ноге. Али, и овде, у далекој Африци, умиру рањеници, мање их је у болници а све више и више у оближњем гробљу. И овде несрећна Србија оставља кости своје деце... Дође и тај час
- да кренемо поново на фронт.
Укрцасмо се на лађу.
Са мном су и питомци подофицирске школе.
Још
голобради, нису барут ни омирисали, али једва чекају да се ухвате у коштац с непријатељем. Кад су сазнали да сам била на Солунском
бојишту - тражили су да им причам о свему што сам доживела. И ја сам причала неуморно и посматрала их:
горели су од жеље да што пре стигну и лате се оружја... Док је лађа мирно пловила,
а ми причали - наједном смо осетили страховити удар.
Бродска сирена је завијала страшно и мени се чинило да нестајемо у таласима,
да брод тоне... Истрчали смо на палубу. Падали смо једни преко других. Брод се искривио. Више није било сумње - тонули смо... Боже,
мислила сам,
зар
је могуће да овако завршим у дубинама Средоземног мора,
да будем храна рибама... Не, не, морам се извући, хоћу да живим, да се борим, хоћу на фронт... Вичем, али ме нико не чује, јер војници ускачу у чамце и ишчезавају... Знам да ме је неко зграбио и убацио у чамац... Неки су скакали у море, пливали према невидљивој обали,
нестајали... Видела сам када је брод потонуо.
Као
да се море отворило и прогутало га...
Никад нисам сазнала колико је војника настрадало,
колико је оних младића жељних борбе,
остало у дубинама мора.
Смрт ме није хтела... Смрт није хтела Милунку Савић ни у пробоју Солунског фронта. Летела је као на крилима.
Француска коњица није могла да сустигне српску пешадију,
која је као олуја грабила напред бацајући на колена немачке и бугарске дивизије... Живнуло је још једно сећање: - Заставе,
слобода, песма, коло, музика... Изгнаници се вратили. Али, најмучније тек долази: треба овим мајкама и очевима, овој деци у дроњцима, чије су куће претворене у згаришта,
овим раздраганим девојкама које носе со и хлеб да нас дочекају,
и везене чарапе да нам дарују, треба овом народу који нас грли и љуби, кити цвећем наше коње, одговорити на питање - где су њихови најмилији: - Видесте ли где мога Маринка? - Остао на Црним Чукама! - А Вукашин? - Није ни стигао до лађе.
Убили га Арнаути! - Шта је са Спасојем? - Избоден на Груништу! - А Драгојле? - И он! - Има ли где мога Обрада? - Пао јуначки пред Битољем! - Иде ли мој Василије? - Умро од глади.
Ни гроб му се не зна! И опет лелек.
Мајке пале кандила и воштанице,
сестре износе пред кућу црне барјаке...
Душа ми пуна ожиљака.
Свака смрт
- један ожиљак...
Али, распитују
се и они који су преживели сва бојишта.
И њима одговарају: убили га Бугари, кућу спалили... И Милутина, и Јована и Славољуба... Драгољуба
одвели Мађари у логор.
Од куће остало само згариште... Горка победа! После шест година ратовања,
одох у село.
Моји сви живи и здрави.
И брат дошао. Без иједне ране. Милунка је живела осамдесет четири године.
Својим животом,
ранама и одликовањима сведочила је о непоклеку српског народа у његовим најсудбоноснијим годинама.
Сахрањена је
7. октобра 1973. године на Новом гробљу у Београду. |
