Градња мањих храмова

Мали храм, посвећен родитељима Пресвете Богородице Јоакиму и Ани, у оквиру манастирског комплекса Немањине Студенице, представља градњу посебног типа који скоро да нема паралелу, изузев донекле са градњама у оквиру српског светогорског манастира. Смисао за свечано и лепо присутан је у свим Милутиновим задужбинама. У Студеници је заступљен и истанчан осећај за меру. Поред Немањиног храма посвећеног Богородици, Милутин се усуђује да сагради параклис посвећен само родитељима Пресвете Богородице. Одговарајући степен поштовања и према оснивачу и заштитнику Студенице исказан је и следственом аналогијом у погледу величине оба храма.

Истицање првог хришћанског владара, цара Константина, и његове мајке Јелене, студенички храм чини сличним другој Милутиновој задужбини, Старом Нагоричину. Постоји још понеки моменат који приближава Краљеву цркву у Студеници и старо Нагоричино. У оба случаја, старешине манастира (Антоније, односно Венијамин у Нагоричину, и архимандрит Јован у Студеници) старају се да краљеве намере о градњи буду остварене. То се сазнаје по урезаним натписима. Поред помена код биографа, о градњи студеничког параклиса сведочи и урезани натпис из кога се, поред времена градње, (1313/14. године), сазнаје да је здање настало трудом студеничког игумана протисинђела Јована: „У име Оца и Сина и Светога Духа, ја, раб Божији Стефан Урош, праунук светог господина Симеона и унук првовенчаног краља Стефана, син великог краља Уроша и краљ свих српских земаља у поморских, сазидах овај храм у име светих праведника и прародитеља Христових Јоакима и Ане, године 1313, индикта 22-ог (12-ог). И све што сам приложио овом светом храму записах у хрисовуљу. А, ко то преправи да је проклет од Бога и од мене грешног, амин. Овај свети храм сазида се трудом архимандрита и протосинђела игумана Јована“.

Натпис из Студенице даје могућност да се прати разлог настанка грешке у раду клесара. Пошто се бројка о години градње (6722. од стварања света) завршава цифром 22, клесар по инерцији истим бројем означава и одговарајући индикт који уместо 12. постаје 22. што је немогуће. Занимљив је однос браће Драгутина и Милутина према задужбинама оснивача династије, Стефана Немање - Ђурђевим Ступовима и Студеници. Рашки манастир није предвиђен да буде гробно место свог првог ктитора, и стога се његов праунук Драгутин одлучио да ту припреми место за свој гроб, јер не стиже да сагради сопствену задужбину. Насупрот томе, Милутин у гробном храму великог претка гради само параклис, без намере да ту буде он сахрањен.

Овај храм је особен по томе што то није ни манастир ни катедрала, а код архиепископа Данила, при његовом набрајању задужбина, посвећена му је иста пажња као неком манастиру или седишту епископије. Нико од других Немањића није се усудио да гради у Немањиној Студеници сем Милутина, па и он то чини одмерено, са страхом од „сувишног“.

манастир Светих

Арханђела у Јерусалиму

Од храмова саграђених ван земље треба поменути и манастир Светих Арханђела у Јерусалиму. О њему се више зна према вестима из потоњих деценија, него по оним везаним за краља Милутина. Краљев биограф Данило у житију овог владара помиње само градњу у Јерусалиму, али не каже коме је храм посвећен. О томе се зна из повеља Милутиновог унука Душана.

Први конкретни подаци о манастирским приходима потичу из Душанових повеља издатих око 1350. године: „Виде царство ми, божанствени храм светих архистратига Михаила и Гаврила саздан од прародитеља у богољубљеном граду Јерусалиму... којег господин мој први дед царства ми, свети краљ Урош подиже и укрепи, поред тога господин и родитељ царства ми свети краљ Урош Стефан потврди и приложи“.

Ово се односи на уступање храма Светог Николе на острву Врањини српском јерусалимском манастиру. Тим актом поменути врањински храм, основан у време првог архиепископа Светога Саве, постаје подвлашћен српском манастиру у Палестини, тако да игуман ове обитељи стиче право и да поставља старешину свог новог метоха.

стонски доходак

Поред врањинског храма, цар Душан задужбини свог деда прилаже и стонски доходак у износу од пет стотина млетачких перпера, који Дубровник плаћа српској држави на име уступања Стона и Пељешца. И поред тога што Дубровник нерадо испуњава ову обавезу и користи сваки изговор да је бар одложи, ако не може да је „изостави“, исплате се врше посредством српских владара све до краја старе српске државе, па и даље.

На свом путу од Јерусалима према Дубровнику, изасланик манастира обавезно мора претходно да дође на двор српског владара, од кога ће добити препоруку за исплату без које му не вреди да се појави у Дубровнику.

У време осипања српске државе после смрти цара Душана, примећује се да епископи напуштају своје угрожене или већ освојене епархије и повлаче се у манастир. Тако пред судбоносну Косовску битку, тачније 1387. на двор кнеза Лазара ради преузимања стонског данка стиже из Јерусалима митрополит Михаило. На овај начин, исплата стонског дохотка постаје саставни елемент и доказ континуитета српске државности без обзира на смене династија - Немањића, Лазаревића, Бранковића. Тако и овде, као и код Милутинове болнице у Цариграду, може да се прати живот краљеве задужбине до времена ропства, што није случај са ктиторијама у земљи.

Очекивало би се да је ова Милутинова задужбина наставак ктиторске делатности Светога Саве по Палестини скоро сто година раније. Није могло да буде тако, јер је Сава оснивао метохе који су се у међувремену изгубили и „утопили“ у манастир Лавру Саве Освећеног. Сава је тако чинио ради безбедности својих палестинских задужбина. Сада краљ Милутин почиње ктиторско дело изнова, оснивањем потпуно самосталног манастира на повољном месту у односу на град Јерусалим. Милутин слично поступа и у престоници Византијског царства, Цариграду, где не обнавља везе са Евергетидским манастиром, познатим у Немањино и Савино време, већ се оријентише на обнову болнице при манастиру Продром. Суочен са посебним приликама које владају у Палестини, и принуђен да гради на малом простору, српски краљ овде не може да дâ одушка својој жељи за стварањем величанственог и задивљујућег, већ мора да се задовољи градњом по величини скромног здања. Као што је речено, успешни живот обитељи могао се пратити и касније, када она добија своје место међу четири највеће светиње у околини: „Четврта црква носи име архистратига Михаила и припада српском манастиру чији је игуман Пајсије“ - стоји у путопису руског ђакона Зосима из 1420. године. Углед му даје и положај, јер је смештен у близини Гроба Господњег, тако да је подесан за одседање поклоника.

„Јерусалимска српска општина је од самог свог оснивања стекла одређено место у Јерусалиму, међу другим сличним општинама, какве су на пример Грузијска, Јерменска и друге, и одиграла одлучујућу улогу у животу Јерусалима и Палестине. Тај значај је постигла од самог свог оснивања због својих веза са метрополом.“

Као што је речено, први опис Милутиновог задужбинарства потиче од савременика и актера Данила и његовог ученика који довршава Милутиново житије. Црта разграничења рада славног писца и његовог исто тако даровитог ученика иде баш преко поглавља о црквеном градитељству. Пошто је ученик подједнако талентован, не може поуздано да се утврди у којим тачкама он преузима писање од свог учитеља.

Сам Данило делимично описује своја осећања пред почетак писања о градњи храмова, свестан тежине посла која произилази из чињенице да се пред њим налази обиље материјала које треба уклопити у оквире и правила житијног жанра. Требало је сачувати својства књижевника и не постати само хроничар. Можда није претерано ако се каже да се, при састављању поглавља о задужбинарству, Милутинов биограф Данило нашао пред исто тако тешким задатком као и животописац Светога Саве, Доментијан, кад је требало да у дело житијног карактера унесе опис Савиних преговора са византијским царем Теодором Ласкаром о стицању српске архиепископије.

„Дело ми је драго, но добри мој Спаситељу Христе, колико хоћеш, дај ми, јер посматрајући дивна и неисказана дела овога доброга и вернога слуге Твога, ужасавам се и дрхћем, одакле ћу почети, чиме ли ћу окончати... Јер ако изнесем по имену све о овом христољубивом, то је онда могуће и звезде небеске избројити или песак морски. Ма колико грешни видесмо очима нашим, или од којих дела његових постадосмо тајници, ако нам ко саопшти од пређашњих сведока живота овога христољубивога“.

Христови љубимци

У делима старе српске књижевности чешће се помињу слушаоци, јер су она намењена више за читање пред скупом него појединачно. Тако је са поглављем о црквеном градитељству краља Милутина: „Ево дивни и прекрасни призор за вас Христови љубимци, који сте се окупили приљежно слушајући ово о благочастивом“. У биографијама других владара, кад се дође до поглавља о задужбинарству, то је далеко једноставнији посао, јер се обично ради о подизању само једног храма намењеног за сахрану свог ктитора.

Милутиново градитељство и Данилово писање о томе везују се можда на још један потпуно специфичан начин. При посматрању и краљевог и Даниловог дела намеће се идеја о „трећинама“. У обимном краљевом житију око једна трећина текста односи се на приповедање о његовом задужбинарству у разним видовима. Затим, кад се посматра све оно што је Милутин саградио, опет се стиче утисак да је ту реч о три бар приближно једнака дела - градња у земљи, градња ван земље и рад у Светој Гори. Када је реч о Атосу, сва пажња се усмерава на саборни храм манастира Хиландара и занемарују се остали видови велике и вишеструке делатности везане за овај манастир, а још мање се помишља на то шта Милутин чини попут својих предака Симеона и Саве по осталим светогорским манастирима.          

наставиће се...