Црква св.апостола Петра и Павла се налази у београдском насељу Врчин, у општини Гроцка, на око 20 км од центра града.
Село Врчин се први пут помиње у XVI веку, у турском попису влаха Београдске нахије из 1528. године под називом Хрчин (Хирцин) са 6 домова. У попису из 1528-30. године, види се да је село имало 12 становника, а 1560. године 19 становника. У том попису се помиње и „поп син Вујице“, а такође и „манастир Раковица код села Хрчина“. Немамо податак о томе да ли је село у овом периоду имало цркву, или су богослужења вршена у манастиру Раковица.
Релевантни подаци нам у многоме потврђују народно предање које говори о постојању три цркве.
Помињу се локалитети Манастириште на Завојцима и Црквиште у Белој Земљи.
Прва црква у Врчину је саграђена у XVIII веку.
То је била стара брвнара са каменим темељима, подигнута
на месту званом Прљуша.
Друга црква је била сазидана на месту званом Синђелићеве воде,
где
се и данас могу наћи остаци црквене грађевине.
Вероватно је саграђена крајем XVIII или почетком XIX века,
у годинама слободе после Првог српског устанка. Турци су је развалили
када су Врчинци након пропасти државе пребегли у Аустрију.
Црква је по њиховом повратку
1815. године обновљена и у њој су се вршила богослужења све до
1829. године, пошто је убрзо започета грађа нове врчинске цркве. Она је преправљена и
дограђена 1834. и 1896. године,
што
видимо на основу записа који је уклесан на мермеру постављеном у цркви:
„Храм овај посвећен Св.
Апос. Петру и Павлу сазида се 1830. године за владе кнеза Милоша Обреновића, Митрополита Остојића.
Украшен и доправљен
1896.године настојањем свештеника М.
Кузмановића и В.
Петровића и тутора Мих.Јашића и Рад.Синђелића“. Податке о изградњи цркве нам пружа и преписка вођена између кнеза Милоша и његових људи који су били задужени за изградњу нових објеката у Београду и његовој околини. Тако,
Марко Богдановић у писму писаном у Београду
22. јула 1834. године обавештава кнеза Милоша да су
„Врчинци за нову цркву однели из Лештанског мајдана око
140 кола камена“
и да је то, наводно, одобрио лично кнез Милош. Даље, Милутин Савић из Гроцке извештава
кнеза да је црква у Врчину
„до
ћемера дошла“,
тражећи дозволу да је заврше са материјалом који се може донети са рушевине манастира у Лештанима. 
Архитектура храма Црква је обликована као једнобродна базилика,
засведена полуобличастим сводом са једном полукружном апсидом и полукружним певницама утопљеним
у масу зида,
тако да су споља једва назначене.
Зидана је од камена и врућег малтера,
монолитног конструктивног склопа,
омалтерисана са спољашње и унутрашње стране.
Црква је пиластерима и потпорним луцима подељена на три травеја,
простор солеје и певница и олтарски простор.
Овај део цркве је и најстарији и сачувао је основне карактеристике црквених грађевина Милошевог времена.
Припрата и хор су дограђени накнадно,
као
што је поменуто,
1896. године, а звоник 1933. године. 
Иконостас и живопис Иконостас врчинске цркве је рађен
1896. године у духу неокласицизма.
Иконе на њему су радили сликари Олга и Лазар Крџалић,
који је иконопис учио у Московско-сергејевској лаври од
1854. до 1884. године. Распоред икона на иконостасу је следећи: Бочне двери:
северне- св.апостоли Петар и Павле, јужне- св.Георгије. Царске двери:
у овалним медаљонима је приказана композиција Благовести,
на левом крилу Богородица, а на десном архангел Гаврило. Царске двери из
1840. године које су припадале старом иконостасу врчинске цркве се данас чувају у цркви у Заклопачи. Престоне иконе:
Богородица са Христом,
Исус Христос. Друга зона:
изнад царских двери је Тајна вечера,
изнад северних бочних-
Крштење Христово,
а изнад јужних бочних двери - Успење Богородице. Трећа зона: св.Никола, Рођење Христово, Васкрсење, Вазнесење, св. Јован Крститељ. Четврту зону чине три иконе које се налазе на горњем делу иконостаса:
северно - св.архангел Михаило, јужно - св. Димитрије, а у средини композиција Оплакивање Христа,
изнад које се налази Распеће са иконама св.Јована Богослова
и Богородице. Црква је фрескописана у периоду од
1997-1998. године у византијском стилу.
Фрескопис су радили Драган Марунић и ђакон Никола Лубардић. 
Црква поседује десетак литургијских књига из XVIII века,
занимљивих како по времену,
тако и по месту штампања.
Међу њима се издвајају:
Псалтир, штампам у Москви 1760. године; Апостол, штампан у Бечу 1795. године; Ирмологија, штампана у Бечу 1791. године у Курцбековој штампарији;
Триод, штампан у Москви 1813. године; затим комплет Минеја, штампан такође у Москви у првој половини XIX
века и једна Пасхалија,
штампана у истом периоду у Београду. У црквеној порти се налазе надгробне плоче из прве половине XIX века. |
