Дубока институционална криза настала падом српске владе и потпуно извесним распуштањем Парламента, те расписивање ванредних парламентарних избора заказаних за 11. мај, када ће се одржати и локални и покрајински избори, јасно показује да се Србија данас драматично суочава с питањем о држави као својим првим питањем, које све несносније притиска решавање свих осталих питања везаних за сам опстанак човека и народа на овом простору.
А то су питања: које су границе српске државе (интересантно је да Соња Бисерко, председница Хелсиншког одбора за људска права у Србији, још 12. фебруара 2000. године, у интервјуу за „Време“, скреће пажњу да „нико још није рекао шта је и докле сеже Србија“; те, да је Косово већ осамдесетих година било изгубљено за Србију, али се инструментализовало за добијање других територија у Хрватској и Босни, а када се у томе није успело, за конституисање културног и духовног простора који обухвата Србију, Републику Српску и Црну Гору...); какав је дух и устројство српске државне заједнице; који су наши витални национални и државни интереси, те каква је стратегија њихове реализације; на који је начин могуће остварити преко потребан друштвени и политички консензус поводом основних питања стварања, опстанка и развоја друштвене заједнице; како је могуће конституисати стабилно заједништво саздано на добровољном пристанку грађана да живе заједно и препознају ову државу као своју? Чињеница да се на ова питања, стављена у први план пред нас још на почетку манифестног избијања југословенске кризе почетком деведесетих година, све до данас нису пронашли адекватни одговори постаје алармантна и изузетно забрињавајућа управо после 17. фебруара и противправног успостављања лажне косовске државе на овом тлу. Јер, овакав косовски преседан може имати - како се то с правом могло и очекивати - незаустављиви домино ефекат, што потврђује на неки начин и текст у „Правди“ од 11. марта 2008. (ако је веровати у веродостојност објављене информације) у коме се каже како је Мађарска спремна да призна независност Косова, али и актуелизује питање статуса мађарске мањине у Војводини. Озбиљност овакве тврдње додатно оснажује чињеница да се налазимо на Балкану на коме су етничке и политичке границе неподударне. Тачније, у питању је простор који карактеришу етничка, културна и цивилизацијска нехомогеност, те политичка уситњеност. Тако, свака балканска држава има у свом саставу етничке мањине, чији нерешени или нестабилни статус може изазвати социополитичке конфликте и акутне кризе које задобијају међународне размере. Нећемо погрешити чак ако кажемо да је Балкан регион високе конфликтности, пре свега, због бројних нерешених националних и мањинских питања.
Трауматизовано друштво
И баш зато, све док се питање о српској држави не буде ваљано и целисходно решило наставићемо да живимо у једном високо конфликтном и трауматизованом друштву које показује знаке све дубље патологије. Притискаће нас, све несносније, и надаље тежак баласт нагомиланих и нерешених државних и националних проблема, скоро непомирљивих политичких размирица и сукоба, оштро изражених социјалних тензија и конфликата, што све представља озбиљан проблем на дуге стазе без чијег се превазилажења не може ни макнути с мртве тачке, те отпочети било какво наше национално уздизање и напредак. Говорећи о постојећој кризи српског друштва - која се обелодањује не само кроз кризу друштвених институција, но пре свега одсуство заједнице - Богдан Златић упозорава да је овде реч о правом друштвеном расулу: социјална супстанца српског друштва је потрошена, њени вредносни судови су подвргнути руглу, а елементарна осећања, која иначе чине кохезивне елементе сваког друштва (као на пример солидарност) су пред ишчезавањем (Б. Златић, „Црква у време апостасије“, Српски лист, број 3). Даље, вели, оваква друштвена криза се показује и као политичка и правна криза, па самим тим и као државна криза. Слажемо се потпуно да без државног суверенитета и стабилне државне и друштвене заједнице нема ни успостављања и консолидације било какве демократије, која је иначе апсолутни предуслов нашег тако императивно задатог придруживања Европској унији. Јасно, то само једновремено значи да би свако настављање процеса дезинтеграције на овом тлу - тј. разједињавања, нетолерантности, искључивости, одсуства минималног друштвеног и политичког консензуса око питања од виталног националног и државног интереса, те недостатка ма каквих општеприхваћених норми понашања - потпуно обезвредило оптицајну тезу о успостављању трајније стабилности као нужној претпоставци нашег укључивања у европске интеграције, показавши сву њену проблематичност и нереалност. Овде се, мислимо, отвара данас нови простор за деловање и мисионарење Српске православне цркве као установе која ужива апсолутно највеће поштовање и поверење у нас, па је стога и изузетно важно какав је управо њен став према демократији, правној држави, поштовању људских и националних права и слобода, те основних западноевропских цивилизацијских вредности и тековина. А како је ова црква политички организам у најдубљем смислу те речи (наравно, под претпоставком да се под политиком подразумева брига за целокупни живот једне заједнице), то је онда лако разумети њено наглашено залагање за демократско, правно и плуралистички организовано друштво, а поготово, друштво с поузданим гаранцијама за поштовање свих људских права и слобода. Поред осталог и зато, што она једино у оквиру таквог једног друштва може избећи постојеће замке сопственог дискриминисања и подређености у односу на остале друштвене субјекте, те стећи достојно место које јој припада у сваком цивилизованом друштву сходно њеним моралним, етичким и духовним вредностима. Политички плурализам Њено инсистирање на политичком плурализму природно је и отуда што управо плурализам представља изворно својство православља усађено у само биће Православне Цркве. Поред тога, у питању је Црква која има значајну улогу у национално-државном интегрисању српског народа, те конституисању његових политичких заједница. Већ споменути аутор Богдан Зечевић у истом тексту каже, рецимо, да су Срби захваљујући својој Православној Цркви и без институција световности (државних и друштвених институција) од етничке заједнице постали заветна заједница. „Српска нација је постала Нови Савез српскога народа са васкрслим Христом, односно верујући народ окупљен око Цркве Христове“. (Исто). Тачније, он тврди да би и без сопствене државе Срби постали нација захваљујући управо Цркви као духовној заједници. (Исто). Сходно томе, закључује како државно питање српског народа јесте демократско питање, али да је српско национално питање заправо црквено питање. (Исто). Тиме се заправо само вели да је својеврстан подстицај и инспирацију српском прилогу светској историји пружила православна вера, док су баш заслугом Светог Саве Срби постали „народ озбиљног лика“ с јасно израженим и препознатљивим идентитетом. Из тога свакако проистиче да се светосавље не односи само на подручје човекових приватних осећања и личних права, већ трансцендира границе уобичајеног схватања верског и артикулише се кроз - философију, традицију, поимање (концепцију) човека, народа, друштва, света, историје, начело организовања друштвеног живота, модел (образац) стваралаштва у култури, уметности и духовности уопште. Према томе, православне идеје су чиниле важну интегративну и конститутивну снагу у процесу настајања и израстања српског народа, као и у формирању његове државности и друштвености. Управо рецепцијом и развојем универзалних хришћанских вредности и идеја у специфичном православном изражају Светосавља, Срби су уобличавали свој језик, писмо, националну и друштвену свест, морал, етику, естетику, стваралаштво у наширем смислу речи. Исто тако, стварали су своје народне обичаје, традицију, државност и њену организацију, правне норме и законе. Речју, целина свеукупног живота српског друштва које се историјски конституисало саздана је на светосавским темељима. Значи, њиме се обухватају - у својој целини и укупности - сви садржаји мишљења и делања човека као индивидуе и припадника српског народа чије је извориште и исходиште у православном духовном, културном и цивилизацијском кругу. И управо као такво, оно заправо представља извор непатворене духовности, колевку саборне пуноће живљења и делања, праоснов културног стварања, а самим тим вечну новину и залог будућности српског народа.
Слободна човекова воља
Треба одмах рећи, међутим, да иако Црква има моћ да преобрази човека (и то искључиво духовним силама које јој стоје на располагању), као и моћ да тако преображеним човеком измени васцелу тварност, она то никако не чини било каквом друштвеном принудом, већ на основу слободне човекове воље да јој у мистичној тајни љубави слободно приђе. Стога је сваки политички или идеолошки тип деловања у супротности с њеном правом природом, нарушавајући чак саборност од које иначе пресудно зависи провођење црквене мисије данас. Али, то не значи да би било оправдано третирање Цркве као установе која може да делује искључиво у оквиру домена човекових приватних осећања, јер се на тај начин Православље прихвата тек формално, а уистину, своди на Православље без Цркве као јавне заједнице, што је бесмислица по себи, која директно противречи истинској природи Православне Цркве као саборне и есхатолошке заједнице. Супротно томе, њено место данас је управо у јавном и политичком животу, с обзиром да се постојеће православне залихе смисла, значења и вредности итекако могу активирати доприносећи унапређењу политике мира, толеранције, социјалне правде, друштвене сарадње и солидарности, али и милосрђа, високо моралног и етичког друштвеног саобраћања, те жртвене љубави... То има драгоцени значај, пружа немерљиви подстицај „заустављању“ свега онога што раздваја људе данас на овом тлу, чинећи несагледиво штетне чиниоце њиховог раздора и сукобљавања, а што у спрези са националним и државним интересима може деловати као снажна дезинтеграциона снага чинећи чак стални извор њихове латентне конфронтације. Укратко, реч је овде о евидентним православним могућностима у изградњи стабилног друштвеног заједништва које је иначе преко потребно и без кога нема било какве наше државне, националне, културне и духовне перспективе. Јер, управо рецепцијом православних образаца понашања којима се промовише друштвена сарадња утемељена на јединству у разликама, што значи да се тиме елиминише примат ма којег посебног дела, омогућава се сусретање и упознавање различитих верских, културних и цивилизацијских искустава, чиме се покушавају надићи постојеће разлике и супротности. А тиме се, индиректно, ствара слободан простор за дијалог и отвореност према потребама друге стране, што свакако доприноси унапређењу демократских средстава превазилажења могућих конфликата, и посебно, надилажењу трибалистичке праксе затварања у уске националне и верске ентитете.
Закон о црквама и верским заједницама
За овакву своју мисију Српска православна црква итекако има покриће у Закону о црквама и верским заједницама (27. април 2006), који гарантује слободу и самосталност црквене делатности, уклањајући веома штетну праксу идеолошког и политичког волунтаризма која је омогућавала најгрубљу манипулацију и злоупотребу. Наиме, према важећим законским одредбама домену црквене слободе припадају не само „уско црквене ствари“, него и њено суделовање у јавном животу, као и утицај на одлучивање у питањима од виталног и судбинског значаја за српски народ. Отуда, ова црква може у оквиру своје социјалне и добротворне делатности оснивати одговарајуће установе и организације; затим, конституисати верске образовне установе, али и научно-истраживачке институције, библиотеке, специјализоване школе, културно-уметничка друштва; самостално остваривати сопствену информативну и издавачку делатност, те користити јавни радиодифузни сервис у складу са Уставом и законом. Вишедеценијска изолација Наравно, сасвим друго питање је колико је Црква стварно у стању да пробије преко ноћи своју досадашњу вишедеценијску изолацију, затвореност у скучене оквире човекове приватности на коју је била тако дуго осуђена, да коначно изађе изван зидина црквене порте и уђе у саму матицу друштвеног живота, остварујући мисионарењем и жртвеном љубављу изнова блиски контакт са својим народом, понудивши му овде и сада једино могућ пут спасења, а то је заправо саборни живот. А зна се то добро, управо у католичанском преображају личност задобија евидентну снагу да изрази живот - свест целине, и управо у томе се и обелодањује једно од битних својстава човека као друштвеног бића и бића заједнице. Да ли је уопште потребно рећи колико нам је данас овде потребна таква једна свест, такав начин живота...?! И колико је саборност управо данас онај благодатни зденац нашег свеколиког надахнућа и инспирације индивидуалних и националних стваралачких преокупација... Али, да би се наш запретени, још увек неугасли, саборни дух заиста обновио и свом силином опет узнео, да бисмо данас у саборности опет васкрсли, потребно је да прођемо сасвим узан али једино могућ пут, а то је пут нашег истинског покајања и унутарњег погружења. А за то је потребно пуно јединство црквене јерархије и њене пастве, њихово дисање једним плућима и присно повезивање. Но, хоће ли Српска православна црква успети да искористи овакве повољне законске могућности за остваривање своје духовне, културне, васпитне, образовне, националне и друштвене мисије, и тако, колико је највише могуће, допринесе стварању подстицајне климе за успостављање стабилне српске друштвене заједнице, зависи и од тога да ли ће се у што скорије време створити за то неопходни услови у самом друштеном окружењу. А то је већ еминентно поље државног деловања. |
