Srpsko polje časti

Kosovo i Metohija jesu najveća srpska svetinja. Na Kosovu se Srbi uspeše put neba, na Kosovu kneza Lazara ozarila je nebeska svetlost i na tom Kosovu krunisan je nepropadljivim vencem mučenika, sa Kosova zrače lepotom i duhovnošću najveće srpske svetinje, na Kosovu su istočnici naše epske poezije, za Kosovo i na Kosovu prolilo se najviše srpske krvi, za Kosovo i na Kosovu Srbi su najviše i najduže patili i stradali.

Kosovo i Metohiju su generacije Srba nosile u srcu. Na samrti, daleko od Kosova i Metohije, na krajnjem severu seoba Sima Ignjatović, pravnik i veliki beležnik grada Budima, iz roda književnika Jakova Ignjatovića molio je da mu se s vremena kosti prenesu u Srbiju, i to u Prizren, jer će mu, inače, zemlja kosti izmenuti.
„A šta ću ja da rečem, brate moj Simo, od ljubavi tvoje gonjen?“ pisao je Jakov Ignjatović. „Ti si umro bez oproštaja, ali ja, poštujući spomen tvoj, gledaću da ispunim poslednju volju tvoju; da ti s vremenom kosti srpske iznesem i onde gde želiš položim. Ali ako sve dotle bude Prizren u dušmanskim rukama? Onda ću gledati da tvoje kosti u top metnem, pa da ih, na razvalinama prizrenskim, izbacim na dušmane. Tim će se tvoja duša zadovoljiti!“.

Nije ovo prvi put da se od Srbije traži da ustupi teritorije koje su njene. Predsednik Ministarskog saveta i ministar inostranih dela Nikola Pašić uputio je 6/19. februara 1913. godine pismo poslanstvu Srbije u Parizu:
„Iz izveštaja nekih poslanika izgleda da nisu svi dovoljno odlučno saopštili odluku vlade da neće napuštati... Đakovicu i Peć sa dolinom Belog Drima pa ma kakvo rešenje donele velike sile.
Iz  tih predela može isterati srpsku vojsku samo jača vojna sila. Ti predeli spojeni su neodvojno sa Starom Srbijom i odvojeni visokim  planinama od Albanije koje čine ekonomsku, geografsku, stratešku i saobraćajnu granicu između Stare Srbije i Albanije. ...Peć, Đakovica, Prizren leže u kolevci Stare Srbije i puni su manastira, crkava, škola i svetinja srpskih“.
Ispraćajući mitropolita Gavrila Dožića u tek oslobođenu i Crnoj Gori prisajedinjenu Metohiju kralj Nikola I pozdravio ga je 30. septembra 1913. godine rečima:
„Visokopreosvešteni!
Ključeve drevnih svetih i divnih hramova srpskih, koje sam primio po milosti Božijoj iz ruku moje pobjedonosne vojske predajem vama ... da vrata mojih hramova u pećkoj eparhiji srpskom svijetu širom otvorite, da se pred dverima istih Bogu za srpsku slogu molite i da duše poginulih za njihovo oslobođenje pobožnošću pominjete. ...
...Peć je bila ognjište srpske crkve i moći srpskoga duha. Peć je bila srpska Moskva, a Moskva je čedna majka ne samo braće nam Rusa, nego i naša, jer ona nas je branila u mučnim vremenima i ozaravala vjerom u Boga i u pobjedu naše pravedne misli.
Najlepši Božji hram na Balkanu, moje Visoke Dečane, održavajte u sjaju i velikoljepnosti kao sveti izraz i svjedoka srpske pobožnosti i veličine“.
U navečerje Prvog svetskog rata pod misterioznim okolnostima „umro“ je patrjarh srpski Lukijan Bogdanović. Austro-ugarske vlasti nisu dozvolile kralju Srbije Petru I Karađorđeviću da dođe na sahranu. Kralj je poslao kao svog izaslanika đenerala Božu Jankovića. Đeneral Janković je iz Beograda u Sremske Karlovce stiao lađom. U pristaništu dočekao ga je silni narod. Đeneral je seo u kočiju koja je trebalo da ga odveze do Saborne crkve. Đaci Bogoslovije i Gimnazije ispregli su konje i sami povukli kočiju. No, to im nije bilo dovoljno. Digli su đenerala Jankovića i na rukama ga doneli do Saborne crkve. Na taj način srpska omladina, iskazala je ljubav, zahvalnost i poštovanje đeneralu koji je prvi na čelu Treće armije krajem 1912. godine kročio na tle Kosova i Metohije donevši im, posle toliko vekova slobodu.
Neki imaju Legiju časti. Srpski narod ima polje časti - Kosovo. Svaki Srbin koji je prolio i kap krvi za Kosovo i Metohiju stekao je čast da se u stanovima Oca Nebeskog, ovenčan vencem slave, pogleda licem u lice, sa kosovskim junacima. Za Srbina nema veće časti.
U ropstvu starozavetni Jevreji su sedeli i plakali na rekama vavilonskim: „Ako zaboravim tebe, Jerusalime, neka me zaboravi desnica moja“ (Ps 137,5). A danas, svaki Srbin, u dubini duše peva: „Ako te zaboravim i izdam Kosovo i Metohijo, neka mi se zametne trag u istoriji!“