Српско поље части

Косово и Метохија јесу највећа српска светиња. На Косову се Срби успеше пут неба, на Косову кнеза Лазара озарила је небеска светлост и на том Косову крунисан је непропадљивим венцем мученика, са Косова зраче лепотом и духовношћу највеће српске светиње, на Косову су источници наше епске поезије, за Косово и на Косову пролило се највише српске крви, за Косово и на Косову Срби су највише и најдуже патили и страдали.

Косово и Метохију су генерације Срба носиле у срцу. На самрти, далеко од Косова и Метохије, на крајњем северу сеоба Сима Игњатовић, правник и велики бележник града Будима, из рода књижевника Јакова Игњатовића молио је да му се с времена кости пренесу у Србију, и то у Призрен, јер ће му, иначе, земља кости изменути.
„А шта ћу ја да речем, брате мој Симо, од љубави твоје гоњен?“ писао је Јаков Игњатовић. „Ти си умро без опроштаја, али ја, поштујући спомен твој, гледаћу да испуним последњу вољу твоју; да ти с временом кости српске изнесем и онде где желиш положим. Али ако све дотле буде Призрен у душманским рукама? Онда ћу гледати да твоје кости у топ метнем, па да их, на развалинама призренским, избацим на душмане. Тим ће се твоја душа задовољити!“.
Није ово први пут да се од Србије тражи да уступи територије које су њене. Председник Министарског савета и министар иностраних дела Никола Пашић упутио је 6/19. фебруара 1913. године писмо посланству Србије у Паризу:
„Из извештаја неких посланика изгледа да нису сви довољно одлучно саопштили одлуку владе да неће напуштати... Ђаковицу и Пећ са долином Белог Дрима па ма какво решење донеле велике силе.
Из  тих предела може истерати српску војску само јача војна сила. Ти предели спојени су неодвојно са Старом Србијом и одвојени високим  планинама од Албаније које чине економску, географску, стратешку и саобраћајну границу између Старе Србије и Албаније. ...Пећ, Ђаковица, Призрен леже у колевци Старе Србије и пуни су манастира, цркава, школа и светиња српских“.
Испраћајући митрополита Гаврила Дожића у тек ослобођену и Црној Гори присаједињену Метохију краљ Никола И поздравио га је 30. септембра 1913. године речима:
„Високопреосвештени!
Кључеве древних светих и дивних храмова српских, које сам примио по милости Божијој из руку моје побједоносне војске предајем вама ... да врата мојих храмова у пећкој епархији српском свијету широм отворите, да се пред дверима истих Богу за српску слогу молите и да душе погинулих за њихово ослобођење побожношћу помињете. ...
...Пећ је била огњиште српске цркве и моћи српскога духа. Пећ је била српска Москва, а Москва је чедна мајка не само браће нам Руса, него и наша, јер она нас је бранила у мучним временима и озаравала вјером у Бога и у побједу наше праведне мисли.
Најлепши Божји храм на Балкану, моје Високе Дечане, одржавајте у сјају и великољепности као свети израз и свједока српске побожности и величине“.
У навечерје Првог светског рата под мистериозним околностима „умро“ је патрјарх српски Лукијан Богдановић. Аустро-угарске власти нису дозволиле краљу Србије Петру И Карађорђевићу да дође на сахрану. Краљ је послао као свог изасланика ђенерала Божу Јанковића. Ђенерал Јанковић је из Београда у Сремске Карловце стиао лађом. У пристаништу дочекао га је силни народ. Ђенерал је сео у кочију која је требало да га одвезе до Саборне цркве. Ђаци Богословије и Гимназије испрегли су коње и сами повукли кочију. Но, то им није било довољно. Дигли су ђенерала Јанковића и на рукама га донели до Саборне цркве. На тај начин српска омладина, исказала је љубав, захвалност и поштовање ђенералу који је први на челу Треће армије крајем 1912. године крочио на тле Косова и Метохије доневши им, после толико векова слободу.
Неки имају Легију части. Српски народ има поље части - Косово. Сваки Србин који је пролио и кап крви за Косово и Метохију стекао је част да се у становима Оца Небеског, овенчан венцем славе, погледа лицем у лице, са косовским јунацима. За Србина нема веће части.
У ропству старозаветни Јевреји су седели и плакали на рекама вавилонским: „Ако заборавим тебе, Јерусалиме, нека ме заборави десница моја“ (Пс 137,5). А данас, сваки Србин, у дубини душе пева: „Ако те заборавим и издам Косово и Метохијо, нека ми се заметне траг у историји!“