Prodaja Kosova bila bi veleizdaja

Povodom situacije na Kosovu i Metohiji razgovarali smo sa poznatim srpskim istoričarem, akademikom Vasilijem Krestićem. Na pitanje kako će se pisati istorija srpskog naroda i srpske državnosti posle 17. februara 2008. godine, akademik Krestić odgovara:

- Gledam na to kao na jedno tragično događanje u kojem malo šta možemo učinimo. Ali, ono što možemo, a ne činimo, jeste odsustvo osećanja ugroženosti države, pa i nacionalnog opstanka i malo volje da se podredimo opštim državnim i nacionalnim potrebama, a suviše bolesnih ambicioznosti i sučeljavanja radi dobijanja političkih fotelja. Mislio sam da će miting biti povod za objedinjavanje svih političkih snaga, i jako sam se obradovao kada su se trojica prvaka najvećih stranaka sastala i odlučili da zajednički naprave protest, naravno ne nadajući se da će biti nemilih događaja.Kada se tako velike manifestacije organizuju u svetu, događaju se slični ekscesi. Setite se šta je nedavno bilo u Francuskoj - paljevina automobila, razaranje, rušenje usred Pariza. Pa tamo nije rečeno da su huligani, nego je to jedan čin koji svaka demokratija mora da otrpi kao lošu propratnu pojavu u demokratskim sistemima.
Možda je do nezadovoljstva došlo i zato što jedna od velikih stranaka izostala, pa je još više provocirala te nesrećne i alkoholozivane mlade ljude. Ne bi smeo niko da ubira sitne političke poene u časovima kada nam se država i zemlja rastaču. Razni sitni, bedni politikanti, koji su predstavnici nekih malobrojnih stranaka, obračunavaju se sa onima koji su organizovali ovaj miting. Baviti se danas politikom, u svetu i kod nas, jedan je od najunosnijih poslova. Vidim ogoljenu grabežljivost srpskih političkih lidera koja ne bi smela u ovom trenutku da dođe do izražaja. Miting u Beogradu je trebao da bude trenutak prevazilaženja svih naših unutrašnjih razdora i sukoba i trenutak kada je trebalo da spoznamo i shvatimo ko nam čini zlo i kako da se ophodimo. S druge strane, da unutar sopstvenih redova vidimo ko su ti koji sekundiraju lošim političkim potezima velikih sila i na koji način da ih parališemo, a ne da ih promovišemo po svim medijima, da nam oni kroje kapu, stvaraju javno mišljenje i rastaču duhovno jedinstvo našeg naroda. Ti nenacionalni, nepatriotski, potkupljeni slojevi našeg društva, kojih u politici ima jako mnogo uz pritiske spolja, kupovinom medija postavljaju uzuse „demokratije“. U suštini, to je antidržavna i antisrpska politika.

- SAD su posle zločinačkog bombardovanja Srbije, Avganistana i Iraka, koje je prošlo nekažnjeno, legalizovali pravo da po meri svojih političkih, vojnih i ekonomskih interesa, opet, još bestidnije pogaze Povelju OUN i međunarodno pravo, i oduzmu deo suverene države Srbije. Koliko je ovaj presedan opasan?
- To je ta bahatost velikih sila, ta neosetljivost i sebičnost. Amerikancima je potreban Bondstil u koji ulažu velike pare da bi imali ovde svoju bazu. Imaju moćnu podršku Engleske i vidite svu lažljivost engleske politike koja pravda ovaj čin otimanja naše vekovne zemlje, gde su naši sakralni objekti koje malo koji narod ima kao što ih mi imamo na Kosovu i Metohiji. Tu je naše utemeljenje, tu je srce Srbije. Ti isti Englezi su, kada je došlo do rata sa Argentinom, Maldivska ostrva, koja su jako udaljena i na kojima nemaju stanovništvo, branili ratom. To su ti dvostruki kriterijumi. Kada mi branimo svoje, pa čak i kad se događaju nemili ekscesi koje treba razumeti, to je nasilje, vandalizam i brutalnost, a kada oni zbog toga ratuju, to je onda u ime očuvanja državnosti i dostojanstva naroda. Pri čemu moram da kažem da su, od društvenih promena 2000. godine, o tom dostojanstvu države i nacije ovi naši političari jako malo vodili računa i nije slučajno što smo i dovedeni sada do ove situacije. Setimo se američkog ambasadora Majkla Polta, koji nam je stalno čitao lekcije i uplitao se u sve moguće probleme, a naši političari su odlazili kod njega na poklonjenje. Rezultat tog udvorničkog ponašanja je oduzimanje Kosova, jer je ispalo da se mi povinujemo svemu onome što nam Zapad diriguje, da ne predstavljamo nikakvu opasnost, jer smo razorili našu vojsku i uništili odbrambeni sistem, a da preti velika opasnost od Šiptara koji će se pobuniti ako ne dobiju nezavisnost na srpskoj državnoj teritoriji. Dakle, mi smo ubedili Zapad da će se to bezbolno rešiti.
Stasala je mlađa generacija, koja se sa ovim ne miri. Gledajući protest, na moje veliko i prijatno iznenađenje, video sam mnogo mladog sveta koji su došli uzrujani zbog svega što se desilo. U njima se probudilo nacionalno, patriotsko dostojanstvo, koga smo do sada bili lišeni.

IMAMO PRIJATELjE
- Da li je moguće danas zalagati se, i to glasno reći, da su Kosovo i Metohija deo Srbije, a ne biti protiv EU, Amerike, Zapada i izglednijeg života?
- Bojim se da je to jako teško usaglasiti i da tu nema mnogo logičnosti. Ne možete, ako vam neko nešto oduzima na silu, biti u isto vreme i saglasni sa njim i govoriti mu: „Vi ste u pravu, ja hoću da budem deo zajednice u kojoj ti živiš“, a s druge strane on ti čereči državu. Mislim da je to nonsens, to je čak i logički neprihvatljivo.

- Predsednik Srbije Boris Tadić smatra da je to moguće.
- Ja se u ovom slučaju, eto, ne slažem sa predsednikom Tadićem. Žao mi je što on tako misli i što pokušava da pomiri nešto što se ne da pomiriti. Mislim da se moramo suočiti sa činjenicom da ne treba izazivati velike sile, ali smo dužni odlučno braniti naše stavove. To čini svaki čovek, svaki dostojanstven i samosvestan narod. U svoje vreme je naš poznati državnik i političar Ilija Garašanin na takve stavove odgovarao da imamo puno pravo da branimo ono što nam pripada, i da nam niko ne može zameriti da se fizički isprsimo protiv okupacije. Naravno, mi danas ne možemo da se fizički suprotstavljamo. Možemo diplomatskim aktivnostima da tražimo prijatelje kojih ima, a ima ih jer se ruši jedan svetski poredak. Ne možemo biti prijatelji sa nekim ko razara moju zemlju i moju državu i poklanja je nekom drugom. To je apsolutno neprihvatljivo. Mislim da tu Tadić veoma greši i da gubi brojne pristalice koje tu političku nelogičnost ne mogu da slede.

- Kako vidite tvrdnju da, ako ne pristanemo na gubitak Kosova, osuđujemo sebe na samoizolaciju?
- To znači da nas teraju da Kosovo prodamo, da ono bude moneta za potkusurivanje - uzećemo vam Kosovo a nećemo vas izolovati. Šta dobijamo od toga ako izgubimo Kosovo?
Dobit da bez viza putujemo u inostranstvo, obećavaju se neki milioni iz bajki za decu! Treba li zbog toga da poklonimo Kosovo?! Moram da priznam da, kad tako nešto čujem, meni se kosa diže na glavi jer je to toliko bedno i koruptivno, da se ne može prihvatiti. Nije u pitanju samo poniženje, nepoštovanje dostojanstva naše države i našeg naroda, već je to ucena. Mislim da je to Vojislav Koštunica u poslednje vreme vrlo dobro branio, kamo sreće da je tako radio i ranije. Ti principi koje je on izlagao moraju biti apsolutno prihvatljivi od strane svih političkih stranaka. Nažalost, nije tako. Boris Tadić ima tu ekvilibristički pristup - to je mučenje i dokaz da niti zna šta će tamo, a šta će ovamo, hteo bi i jedno i drugo, a očigledno je da ne može i jedno i drugo. Ne treba izazivati, ali otpor, dostojanstvo, samopoštovanje i javni istup se mora pokazivati na svakom koraku.

- Može li se danas u Srbiji nepokolebivo stati iza odluke da Kosovo i Metohiju nećemo dati ni po koju cenu, a istovremeno ne biti optužen da kočite put ka EU i ne razumete kuda ide svetska politika?
- Mi zaista ne možemo da se odreknemo Kosova, i ja mislim da nijedan čovek koji je misaon u ovoj zemlji, koji ima malo nacionalnog osećanja, koji malo zna šta je istorija, koji samo malo zna šta je Kosovo i šta tamo imamo, taj ne bi mogao i ne bi smeo ni da pomisli ne samo da da Kosovo, nego i da ga cepa i deli. Kada su neki od mojih prijatelja smatrali da je rešenje da se Kosovo cepa, ja sam ih pitao - da li je to vaše, da možete nekome da date dedovinu svih nas? Nemaju prava da cepaju zemlju srpskog naroda. Zemlju, državu davati nekome - to nema nigde! Bilo je slučajeva u istoriji da se delovi države prodaju, pa su tako Rusi u svoje vreme prodali Amerikancima Aljasku. Živim u uverenju da se svet u celini menja, i to mnogo brže nego u prošlim vekovima. Danas se Rusija uzdigla iz pepela, i to vrlo brzo, i postala ozbiljan partner - konkurent najvećoj sili na svetu. Izrasta Indija, Pakistan se naoružava, Kina je postala gigant.

- Koji su to istorijski razlozi koji po međunarodnom pravu daju nadu da borbu za Kosovo i Metohiju nikada ne smemo izgubiti?
- Ako se odreknemo Kosova, ako potpišemo kapitulaciju, više na to pravo nemamo. A ako ne pristanemo, trpećemo, ali moramo živeti u nadi da ćemo kad-tad to što je naše povratiti. Oni koji su spremni na to da se lako odreknu Kosova, nepromišljeni su ljudi, neznalice i ljudi slabog morala i slabog karaktera. Ja znam da bismo mi možda malo lagodnije živeli, ali moram vam reći da bi to bila takva moralna hipoteka naciji koje se nikada, ni pred generacijama koje dolaze, ne bismo mogli osloboditi. Oni koji su na to spremni, ti su se u svim vremenima zvali veleizdajnicima, a veleizdaja je najteži oblik izdajstva.
Prekršene su sve međunarodne norme i konvencije, odredba 1244 završnog Helsinškog dokumenta, i to je početak rasula međunarodnog poretka, što će izazvati velike posledice. UN i Savet bezbednosti, koji su držali svet u stanju mira, više neće biti ono što su bile i zbog čega su stvorene. Ovo što se desilo 17. februara, početak je jedne nove faze koja će ceo svet, ako se to ne zaustavi, uvesti u haos, pa u svetlu toga možemo da gledamo i Kosovo i pitanje da li će on biti džihadska državica, ili država koja prosperira na prodaji droge i trafikingu. Očigledno da je Americi, koja gleda svoje strateške vojne interese na Balkanu, do svega toga malo stalo. Mene samo zbunjuje to što su zemlje Evrope koje ih slede toliko kratkovide da ne nalaze za potrebno da se iz moralnih razloga suprotstave tom nasilju i bahatosti koji razaraju svetski poredak.

I DALjE GUŠE INTELIGENCIJU
- Postoji li autoritet koji bi bio koheziona snaga danas u Srbiji?
- Naš narod je klonuo i malaksao, ne slučajno. Zbog prethodnog jednopartijskog sistema, zbog pritisaka koje smo imali u povodu tortura koje smo preživeli, zbog snažnog ateizma, popustile su kohezione snage između određenih delova našeg naroda koji živi na raznim područjima. Tu je i popuštanje morala, i porast kriminala, i ostale propratne pojave koje čine deo našeg tužnog sadašnjeg života - silni su momenti koji su doveli do slabljenja našeg duhovnog jedinstva. Oboleli nacionalni organizam bi trebalo da leči Crkva, škola - od obdaništa do Univerziteta, SANU, mediji. Međutim, naše nacionalne ustanove su dobrim delom smišljeno razorene. Slepo slede politiku i uklapaju se u globalizaciju koja nam je na silu nametnuta, koja nam raslabljuje naš nacionalni organizam. Bolonjska konvencija je osakatila naučnu disciplinu i pod geslom „daj da se proizvede što više i brže“, stvara mediokritete, jedan polusvet koji neće biti naučno niti stručno osposobljen za ono što bi trebalo da radi. Sve naše Univerzitete smo sveli na Bolonjsku konvenciju po svaku cenu. Druge zemlje to ne čine. To znači da želimo da se uklopimo na najgori način u evropski obrazovni sistem.
Ja se zalažem za to da javno konstatujemo sve boljke i onda kolektivno sve te institucije da pristupe organizovano, smišljeno lečenju rana koje će dugo da traju, jer bolest nije došla odjedanput. Kada je reč o Crkvi, kao jednoj od naših najznačajnijih institucija, ona bi, po svom istorijskom značaju koji je odigrala tokom proteklih vekova, i te kako mogla i trebala da bude integrativni faktor. Crkva je značajan stub naše duhovnosti, državnosti i naše nacionalne individualnosti. Istaknuti javni radnici iz kulture, nauke, umetnosti, odstranjeni su iz javnog života zato što ne pripadaju ovoj ili onoj političkoj stranci. Značajan deo srpske inteligencije je skrajnut, država ga ne upotrebljava na način kako bi trebala i kako bi oni trebalo da služe državnim interesima. Preovlađuju kriterijumi podobnosti, a kao i pretdhodni, i ovaj sitem guši srpsku inteligenciju. Sada se partije bore za vlast, nipodaštavaju interese nacije u međusobnim sukobima i dalje truju naciju cepajući je na najgori način. Ali, dokle god je ovako rasulo, dokle god imamo sistematsko trovanje našeg nacionalnog organizma, bojim se da ćemo živeti u teškoj krizi koja će biti sve dublja.

- Zašto se glas SANU nije čuo 17. februara?
- SANU je bila dužna da se oglasi kao najviša nacionalna institucija. Umesto da se predsednik u ime cele Akademije oglasio na način kako to dolikuje, ona se oglasila preko jednog simpatičnog momka koji je postao PR SANU! Njemu je dato da se on oglasi u ime Akademije. Da slučajno kao član Akademije ne znam da se to desilo, nigde ne bih ni video ni pročitao, jer se niko nije obazreo na simpatičnog momka koji nema autoritet koji ima predsednik ili neki od časnika Akademije. Ne mogu činovnici, koji čak nisu ni statutom uklopljeni u Akademiju, jer su birani ad hoc, da zastupaju interese Akademije i govore u njeno ime. Tu vidite kukavičluk, neosećanje teškog vremena u kojem se nalazimo i obaveze Akademije kao najviše naučne ustanove. Meni je žao što ovo moram da govorim, jer mi je do Akademije i te kako stalo, i svima mora biti važna. Moramo čuvati i jačati njen ugled.

- Stotine hiljada ljudi molilo se na molebanu ispred Hrama Svetom Savi za spas Kosovske zemlje, njenog naroda i svetinja. Kako vidite obnovu duhovnosti u Srba?
- To je dobar znak povratka duhovnim korenima. Hoću da verujem da je ogroman deo tog naroda koji je izašao da izrazi svoj protest i svoje nezadovoljstvo, svoju muku i svoju tugu i jad zbog ovog što nas je snašlo, moralan i odan svojoj državi, svojoj naciji, svojoj Crkvi i svojoj veri. Mislim da, kada bismo negovali sva ta osećanja, bio bi to put izlaska iz ove duhovne krize u kojoj se nalazimo. Ne moraju svi da budu vernici do one mere da metanišu, ali svi moraju da znaju da je naša Crkva odigrala značajnu istorijsku ulogu u prošlosti. Ona je zaista stub našeg naroda i naše nacije, kako u prošlosti, tako i u budućnosti. Crkvu moramo jačati, pa ako treba i ukazivati na neke njene propuste, ne bi li ona bila uglednija i prihvatljivija i za one koji nisu baš spremni da se njoj klanjaju kao nacionalnoj i duhovnoj instituciji.