Поводом ситуације на Косову и Метохији разговарали смо са познатим српским историчарем, академиком Василијем Крестићем. На питање како ће се писати историја српског народа и српске државности после 17. фебруара 2008. године, академик Крестић одговара:
- Гледам на то као на једно трагично догађање у којем мало шта можемо учинимо. Али, оно што можемо, а не чинимо, јесте одсуство осећања угрожености државе, па и националног опстанка и мало воље да се подредимо општим државним и националним потребама, а сувише болесних амбициозности и сучељавања ради добијања политичких фотеља. Мислио сам да ће митинг бити повод за обједињавање свих политичких снага, и јако сам се обрадовао када су се тројица првака највећих странака састала и одлучили да заједнички направе протест, наравно не надајући се да ће бити немилих догађаја. Када се тако велике манифестације организују у свету, догађају се слични ексцеси. Сетите се шта је недавно било у Француској - паљевина аутомобила, разарање, рушење усред Париза. Па тамо није речено да су хулигани, него је то један чин који свака демократија мора да отрпи као лошу пропратну појаву у демократским системима.
Можда је до незадовољства дошло и зато што једна од великих странака изостала, па је још више провоцирала те несрећне и алкохолозиване младе људе. Не би смео нико да убира ситне политичке поене у часовима када нам се држава и земља растачу. Разни ситни, бедни политиканти, који су представници неких малобројних странака, обрачунавају се са онима који су организовали овај митинг. Бавити се данас политиком, у свету и код нас, један је од најуноснијих послова. Видим огољену грабежљивост српских политичких лидера која не би смела у овом тренутку да дође до изражаја. Митинг у Београду је требао да буде тренутак превазилажења свих наших унутрашњих раздора и сукоба и тренутак када је требало да спознамо и схватимо ко нам чини зло и како да се опходимо. С друге стране, да унутар сопствених редова видимо ко су ти који секундирају лошим политичким потезима великих сила и на који начин да их паралишемо, а не да их промовишемо по свим медијима, да нам они кроје капу, стварају јавно мишљење и растачу духовно јединство нашег народа. Ти ненационални, непатриотски, поткупљени слојеви нашег друштва, којих у политици има јако много уз притиске споља, куповином медија постављају узусе „демократије“. У суштини, то је антидржавна и антисрпска политика. - САД су после злочиначког бомбардовања Србије, Авганистана и Ирака, које је прошло некажњено, легализовали право да по мери својих политичких, војних и економских интереса, опет, још бестидније погазе Повељу ОУН и међународно право, и одузму део суверене државе Србије. Колико је овај преседан опасан?
- То је та бахатост великих сила, та неосетљивост и себичност. Американцима је потребан Бондстил у који улажу велике паре да би имали овде своју базу. Имају моћну подршку Енглеске и видите сву лажљивост енглеске политике која правда овај чин отимања наше вековне земље, где су наши сакрални објекти које мало који народ има као што их ми имамо на Косову и Метохији. Ту је наше утемељење, ту је срце Србије. Ти исти Енглези су, када је дошло до рата са Аргентином, Малдивска острва, која су јако удаљена и на којима немају становништво, бранили ратом. То су ти двоструки критеријуми. Када ми бранимо своје, па чак и кад се догађају немили ексцеси које треба разумети, то је насиље, вандализам и бруталност, а када они због тога ратују, то је онда у име очувања државности и достојанства народа. При чему морам да кажем да су, од друштвених промена 2000. године, о том достојанству државе и нације ови наши политичари јако мало водили рачуна и није случајно што смо и доведени сада до ове ситуације. Сетимо се америчког амбасадора Мајкла Полта, који нам је стално читао лекције и уплитао се у све могуће проблеме, а наши политичари су одлазили код њега на поклоњење. Резултат тог удворничког понашања је одузимање Косова, јер је испало да се ми повинујемо свему ономе што нам Запад диригује, да не представљамо никакву опасност, јер смо разорили нашу војску и уништили одбрамбени систем, а да прети велика опасност од Шиптара који ће се побунити ако не добију независност на српској државној територији. Дакле, ми смо убедили Запад да ће се то безболно решити.
Стасала је млађа генерација, која се са овим не мири. Гледајући протест, на моје велико и пријатно изненађење, видео сам много младог света који су дошли узрујани због свега што се десило. У њима се пробудило национално, патриотско достојанство, кога смо до сада били лишени. ИМАМО ПРИЈАТЕЉЕ
- Да ли је могуће данас залагати се, и то гласно рећи, да су Косово и Метохија део Србије, а не бити против ЕУ, Америке, Запада и изгледнијег живота?
- Бојим се да је то јако тешко усагласити и да ту нема много логичности. Не можете, ако вам неко нешто одузима на силу, бити у исто време и сагласни са њим и говорити му: „Ви сте у праву, ја хоћу да будем део заједнице у којој ти живиш“, а с друге стране он ти черечи државу. Мислим да је то нонсенс, то је чак и логички неприхватљиво. - Председник Србије Борис Тадић сматра да је то могуће.
- Ја се у овом случају, ето, не слажем са председником Тадићем. Жао ми је што он тако мисли и што покушава да помири нешто што се не да помирити. Мислим да се морамо суочити са чињеницом да не треба изазивати велике силе, али смо дужни одлучно бранити наше ставове. То чини сваки човек, сваки достојанствен и самосвестан народ. У своје време је наш познати државник и политичар Илија Гарашанин на такве ставове одговарао да имамо пуно право да бранимо оно што нам припада, и да нам нико не може замерити да се физички испрсимо против окупације. Наравно, ми данас не можемо да се физички супротстављамо. Можемо дипломатским активностима да тражимо пријатеље којих има, а има их јер се руши један светски поредак. Не можемо бити пријатељи са неким ко разара моју земљу и моју државу и поклања је неком другом. То је апсолутно неприхватљиво. Мислим да ту Тадић веома греши и да губи бројне присталице које ту политичку нелогичност не могу да следе. - Како видите тврдњу да, ако не пристанемо на губитак Косова, осуђујемо себе на самоизолацију?
- То значи да нас терају да Косово продамо, да оно буде монета за поткусуривање - узећемо вам Косово а нећемо вас изоловати. Шта добијамо од тога ако изгубимо Косово?
Добит да без виза путујемо у иностранство, обећавају се неки милиони из бајки за децу! Треба ли због тога да поклонимо Косово?! Морам да признам да, кад тако нешто чујем, мени се коса диже на глави јер је то толико бедно и коруптивно, да се не може прихватити. Није у питању само понижење, непоштовање достојанства наше државе и нашег народа, већ је то уцена. Мислим да је то Војислав Коштуница у последње време врло добро бранио, камо среће да је тако радио и раније. Ти принципи које је он излагао морају бити апсолутно прихватљиви од стране свих политичких странака. Нажалост, није тако. Борис Тадић има ту еквилибристички приступ - то је мучење и доказ да нити зна шта ће тамо, а шта ће овамо, хтео би и једно и друго, а очигледно је да не може и једно и друго. |
Не треба изазивати, али отпор, достојанство, самопоштовање и јавни иступ се мора показивати на сваком кораку. - Може ли се данас у Србији непоколебиво стати иза одлуке да Косово и Метохију нећемо дати ни по коју цену, а истовремено не бити оптужен да кочите пут ка ЕУ и не разумете куда иде светска политика?
- Ми заиста не можемо да се одрекнемо Косова, и ја мислим да ниједан човек који је мисаон у овој земљи, који има мало националног осећања, који мало зна шта је историја, који само мало зна шта је Косово и шта тамо имамо, тај не би могао и не би смео ни да помисли не само да да Косово, него и да га цепа и дели. Када су неки од мојих пријатеља сматрали да је решење да се Косово цепа, ја сам их питао - да ли је то ваше, да можете некоме да дате дедовину свих нас? Немају права да цепају земљу српског народа. Земљу, државу давати некоме - то нема нигде! Било је случајева у историји да се делови државе продају, па су тако Руси у своје време продали Американцима Аљаску. Живим у уверењу да се свет у целини мења, и то много брже него у прошлим вековима. Данас се Русија уздигла из пепела, и то врло брзо, и постала озбиљан партнер - конкурент највећој сили на свету. Израста Индија, Пакистан се наоружава, Кина је постала гигант. - Који су то историјски разлози који по међународном праву дају наду да борбу за Косово и Метохију никада не смемо изгубити?
- Ако се одрекнемо Косова, ако потпишемо капитулацију, више на то право немамо. А ако не пристанемо, трпећемо, али морамо живети у нади да ћемо кад-тад то што је наше повратити. Они који су спремни на то да се лако одрекну Косова, непромишљени су људи, незналице и људи слабог морала и слабог карактера. Ја знам да бисмо ми можда мало лагодније живели, али морам вам рећи да би то била таква морална хипотека нацији које се никада, ни пред генерацијама које долазе, не бисмо могли ослободити. Они који су на то спремни, ти су се у свим временима звали велеиздајницима, а велеиздаја је најтежи облик издајства.
Прекршене су све међународне норме и конвенције, одредба 1244 завршног Хелсиншког документа, и то је почетак расула међународног поретка, што ће изазвати велике последице. УН и Савет безбедности, који су држали свет у стању мира, више неће бити оно што су биле и због чега су створене. Ово што се десило 17. фебруара, почетак је једне нове фазе која ће цео свет, ако се то не заустави, увести у хаос, па у светлу тога можемо да гледамо и Косово и питање да ли ће он бити џихадска државица, или држава која просперира на продаји дроге и трафикингу. Очигледно да је Америци, која гледа своје стратешке војне интересе на Балкану, до свега тога мало стало. Мене само збуњује то што су земље Европе које их следе толико кратковиде да не налазе за потребно да се из моралних разлога супротставе том насиљу и бахатости који разарају светски поредак. И ДАЉЕ ГУШЕ ИНТЕЛИГЕНЦИЈУ
- Постоји ли ауторитет који би био кохезиона снага данас у Србији?
- Наш народ је клонуо и малаксао, не случајно. Због претходног једнопартијског система, због притисака које смо имали у поводу тортура које смо преживели, због снажног атеизма, попустиле су кохезионе снаге између одређених делова нашег народа који живи на разним подручјима. Ту је и попуштање морала, и пораст криминала, и остале пропратне појаве које чине део нашег тужног садашњег живота - силни су моменти који су довели до слабљења нашег духовног јединства. Оболели национални организам би требало да лечи Црква, школа - од обданишта до Универзитета, САНУ, медији. Међутим, наше националне установе су добрим делом смишљено разорене. Слепо следе политику и уклапају се у глобализацију која нам је на силу наметнута, која нам раслабљује наш национални организам. Болоњска конвенција је осакатила научну дисциплину и под геслом „дај да се произведе што више и брже“, ствара медиокритете, један полусвет који неће бити научно нити стручно оспособљен за оно што би требало да ради. Све наше Универзитете смо свели на Болоњску конвенцију по сваку цену. Друге земље то не чине. То значи да желимо да се уклопимо на најгори начин у европски образовни систем.
Ја се залажем за то да јавно констатујемо све бољке и онда колективно све те институције да приступе организовано, смишљено лечењу рана које ће дуго да трају, јер болест није дошла одједанпут. Када је реч о Цркви, као једној од наших најзначајнијих институција, она би, по свом историјском значају који је одиграла током протеклих векова, и те како могла и требала да буде интегративни фактор. Црква је значајан стуб наше духовности, државности и наше националне индивидуалности. Истакнути јавни радници из културе, науке, уметности, одстрањени су из јавног живота зато што не припадају овој или оној политичкој странци. Значајан део српске интелигенције је скрајнут, држава га не употребљава на начин како би требала и како би они требало да служе државним интересима. Преовлађују критеријуми подобности, а као и претдходни, и овај ситем гуши српску интелигенцију. Сада се партије боре за власт, ниподаштавају интересе нације у међусобним сукобима и даље трују нацију цепајући је на најгори начин. Али, докле год је овако расуло, докле год имамо систематско тровање нашег националног организма, бојим се да ћемо живети у тешкој кризи која ће бити све дубља. - Зашто се глас САНУ није чуо 17. фебруара?
- САНУ је била дужна да се огласи као највиша национална институција. Уместо да се председник у име целе Академије огласио на начин како то доликује, она се огласила преко једног симпатичног момка који је постао ПР САНУ! Њему је дато да се он огласи у име Академије. Да случајно као члан Академије не знам да се то десило, нигде не бих ни видео ни прочитао, јер се нико није обазрео на симпатичног момка који нема ауторитет који има председник или неки од часника Академије. Не могу чиновници, који чак нису ни статутом уклопљени у Академију, јер су бирани ад хоц, да заступају интересе Академије и говоре у њено име. Ту видите кукавичлук, неосећање тешког времена у којем се налазимо и обавезе Академије као највише научне установе. Мени је жао што ово морам да говорим, јер ми је до Академије и те како стало, и свима мора бити важна. Морамо чувати и јачати њен углед. - Стотине хиљада људи молило се на молебану испред Храма Светом Сави за спас Косовске земље, њеног народа и светиња. Како видите обнову духовности у Срба?
- То је добар знак повратка духовним коренима. Хоћу да верујем да је огроман део тог народа који је изашао да изрази свој протест и своје незадовољство, своју муку и своју тугу и јад због овог што нас је снашло, моралан и одан својој држави, својој нацији, својој Цркви и својој вери. Мислим да, када бисмо неговали сва та осећања, био би то пут изласка из ове духовне кризе у којој се налазимо. Не морају сви да буду верници до оне мере да метанишу, али сви морају да знају да је наша Црква одиграла значајну историјску улогу у прошлости. Она је заиста стуб нашег народа и наше нације, како у прошлости, тако и у будућности. Цркву морамо јачати, па ако треба и указивати на неке њене пропусте, не би ли она била угледнија и прихватљивија и за оне који нису баш спремни да се њој клањају као националној и духовној институцији. |